„Bolje pazi, bolje da ne plačeš, bolje da se ne duriš, ja ću da ti kažem zašto: Deda Mraz dolazi u graaad!" Jedan od pijanih pevača božićnih pesama u crvenim ogrtačima zabrujao mi je pesmu Santa Claus Is Coming to Town na uvo.

Ušli su u voz na stanici South Station i razveselili sve putnike prebacujući se sa jedne poznate božićne melodije na drugu.

Nisam mogla a da ne zamenim svoje zabrinuto hoću-li-konačno-da-ugledam-Gospodina-Čupavka durenje osmehom.

„To je to, dušo! Deda Mraz dolazi, curo!" Božićna pevačica mi je namignula lažnim trepavicama.

Pomalo sam bezvoljno zamrdala guzom na sedištu u vozu na Crvenoj liniji.

Božićni duh je obično bio tako zarazan za mene.

To nije bio slučaj sa Renom, koja bi uvek govorila da je Deda Mraz samo tu da pomogne u širenju mira, radosti, sreće i drugih marketinških reči.

Obično bih se pridružila zabavi sa pesmom i plesom, ali...

Od kada sam ostavila Džejdena, mentalno sam davala saučešće Deda Mrazu što je morao u potpunosti da pregleda listu nestašnih stvari koje sam uradila ove godine.

Možda nisam zaslužila ništa osim komadića uglja od našeg najomiljenijeg inter-dimenzionalnog gospodara jer sam povredila mog bivšeg.

Mada nije kao da sam želela da provedem još jedno Badnje veče u zagušljivoj, velikoj Džejdenovoj porodičnoj trpezariji, oh, ne, ne, ne.

Tema iz serije Doctor Who koja se začula iz mog džepa naterala me je da se javim na telefon.

„Zdravo mama!" Upotrebila sam svoju najbolju verziju ja-sam-srećna-i-ispunjena-odrasla-osoba glasa nakon što sam prepoznala ID pozivaoca.

„Iris? Gde si? Ne čujem te baš dobro!" Vikala je u slušalicu kao da joj život zavisi od toga.

Ispustila sam uzdah.

„Pola devet je. Dobro znaš gde sam. U vozu. Idem na posao."

„A kakva ti se to buka čuje u pozadini?"

„A, to? To je samo standardno izdanje božićnih pevača koji donose radost i sreću gde god da se pojave. Ali nisi me zvala da slušaš božićne pesme. Šta mogu da učinim za tebe?"

„Samo sam htela da vidim kako si. I da te podsetim na naš aranžman za božićnu večeru. Znaš da je za pet dana, Iris, i... otvaraćemo poklone."

„Sećam se." Balansirala sam mobilni telefon između uveta i ramena, nastavljajući da crtam. „Već sam spremila tvoj poklon. Nadam se da će ti se dopasti!" dodala sam uz kikot.

Rekla mi je da joj treba novi šešir nakon što joj je stari odleteo nošen vetrom. Dakle, to je ono što sam joj i kupila. Odabrala sam šešir bele boje, sa kaišem za bradu. Bio je beo, ali sam na njega nanela velike količine tekstilne boje da bi zasijao u svim duginim bojama.

„Dobro. I ja sam spremila tvoj. Potrudi se da dođeš na vreme. Ti i tvoj tata, Bog da mu dušu prosti, uvek ste kasnili na večere. Supa bi se ohladila i..."

„Okej." Klimnula sam glavom kao da je stajala ispred mene.

„Da li je sve u redu na poslu?" Raspitivala se.

„Da."

„Da li je Rena dobro?"

„Da."

„A da li se navikavaš na novi stan?" Mama me je bila pitala da li želim da se vratim kući nakon što sam raskinula sa Džejdenom. Ali ja sam rekla ne.

„Da."

„Jesi li se čula sa Džejdenom u poslednje vreme?"

Evo je, počinje.

„Jok."

„Uvek sam ga volela. Što ga ne pozoveš malo; da vidiš kako je, šta radi."

„Ne, mama. Mi... Razgovarali smo o ovome." Uzalud sam podigla ruku, pokušavajući da zaustavim nadolazeću poplavu reči.

„Ne postaješ ništa mlađa."

„Znam." Zažmurila sam kao da će to isključiti navalu njenih radoznalih pitanja i velikih očekivanja.

Pripremila sam se za još jednu od onih „bolje bi bilo da se pomiriš sa tim dečkom, jesilimečula" propovedi za kljucanje mozga.

Ali do mene je stigao samo uzdah sa drugog kraja linije.

„Čuvaj se, Iris." Dodala je, i nežna nota u njenom glasu me je skoro rasplakala.

„Hoću."

„I ne zaboravi, božićna večera je u osam!"

„Okej. Ćao." Moj jednosložni minimalistički pristup oponašao je onaj koji su generacije koristile da razgovaraju sa svojim majkama.

Radovala sam se što ću Badnje veče provesti sa svojom mamom. Ali sve što sam želela za Božić je bio on.

Gospodin Čupavko Zečić.

Osmehula sam se listu papira gde su glave maslačka stilski uokvirivale moj broj telefona, spreman da mu ga pokažem.

U situacijama „učini ili umri" kao što je ova, nije bilo nikakve šanse da se oslonim na svoj tablet!

Zajebi to! Tehnologija je mogla da zakaže.

Upravo sada, ono što sam želela bilo je da se povežem sa njim.

Kada su se vrata voza otvorila na stanici Park Street, trgnuvši me iz misli, nalet vetra je projurio kroz kupe.

To je oslobodilo jedan od mnogih letaka koji su krasili zidove vozila.

Verna svom imenu, stvar je poletela i udarila me pravo po licu, boreći se za moju pažnju.

Jao! Kako nepristojno.

Skinula sam ga sa nosa. Ove dosadne papirnate stvari su me izluđivale tokom čitavog decembra, rugajući mi se iz svih kutaka voza.

Izgledali su kao Da-li-ste-videli-ovog-čarobnjaka nalozi za hapšenje.

„Jao, dobro. Dobro! Znam! Zar ne misliš da te nisam pročitala milion puta ranije?" Mrzovoljno sam promrmljala dok sam uklanjala papirnog napadača sa lica. Još jednom sam zavirila u sadržaj masnih tamnih slova.

Izvršni direktor Uprave za transport zaliva Masačusets (MBTA) Luis Ramirez, ako je verovati potpisu (iskreno, malo je i ličio na Gerija Oldmana), zurio je u mene sa fotografije.

Čovek je držao četvrtastu belu tablu.

„Promena trasa stanica (u toku):

1. januar—31. decembar:

PREDSTOJEĆE PREUSMERAVANJE CRVENE LINIJE

U narednoj godini radićemo na sistemu pruga kako bismo poboljšali pouzdanost Crvene linije.

Sledeće stanice će biti pogođene promenom: Ejlvaif, Davis, Harvard, Charles/MGH..."

Bla-bla-bla, podebljana slova daju, a sitna slova oduzimaju, amin.

Na dnu letka bilo je još nekoliko reči dodatih super sitnim slovima koja se nisu dobro ni videla.

Zamišljala sam da je pisalo: „Pristupajte sa velikim oprezom. Ne pokušavajte da koristite magiju protiv ovog čoveka! Svaka informacija koja dovede do njegovog hapšenja biće propisno nagrađena. Odmah obavestite Ministarstvo Magije putem sove."

Ništa bolje od moje opsesije Harijem Poterom koja je samo rasla sa prolaskom godina da me izleči od mrzovolje.

„Sledeća stanica: Charles/MGH." Tiha objava zvučnika učinila je da mi srce izvede skok sa motkom preko mog grudnog koša, preteći da mi se trajno ukoči u grlu.

Svakog trenutka, njegova kovrdžava kosa, slatke naočare četvrtastog okvira i rumeno lice pojaviće se na drugoj strani stakla.

Zvaće me kad bude video broj.

Bila sam sigurna u to.

A onda ćemo se naći. I napokon se sresti.

Kako će to izgledati?

Molim te budi čudan kao ja. Molim te budi čudan kao ja. Molim te, budi čudan kao ja!

Mentalno sam preplitala prste, već nas zamišljajući u dubokom razgovoru.

Okej, Iris. Vreme je da pokušaš. Suzila sam oči i uperila prst poput pištolja prema vozu koji se polako zaustavljao na paralelnim šinama pre nego što sam izvukla tablet.

Lice koje je zurilo u mene sa drugog koloseka nije bilo njegovo.

Ma gde je on?

Suze su mi se skupile u uglovima očiju, a božićna pesma „Sanjam o belom... Božiću" je polako utihnula. Pevači su izlazili iz voza.

Možda više nikada neću videti Gospodina Čupavka.

On je sada bio glavni vilenjak u mojim ilustracijama Fairy Tails i to se nikada neće promeniti.

Bez obzira koliko novih ljudi budem videla u vozu i koliko novih ilustracija ću nacrtati, jedna od njih će zauvek ostati sa mnom.

Čak i ako budem dodala mnogo odbijenica mojih motivacionih pisama na gomilu.

Čak i kada bi Četiri Velike Izdavačke Kuće zauvek ostale neme, kao što su bile i do sada.

Super Mario zvuk na telefonu me je trgnuo iz misli i bacila sam pogled na ekran.

Džejden?

Mama bi bila srećna da vidi ovo.

Nismo se dopisivali mesecima, i nekako mi je laknulo zbog toga.

Hej

Rekla je poruka, prilično bezazleno.

Tri tačkice su ukazivale na to da Džejden još uvek kuca, i mali pauk je počeo da plete svoju mrežu radoznalosti niz moju kičmu.

Pogodi šta se desilo? :)

Tata je pre neki dan spominjao da su Marvelu potrebni novi ilustratori.

Pomislio sam... zašto dođavola ne?

I prosledio mu tvoj CV!

Tata im ga je poslao i...

Kaže da su zaista zainteresovani da te zaposle!

Ovog puta je za stvarno, Iris.

Kunem se.

Nova godina, novi ja.