Vožnje vozom su bile moja inspiracija.

Toliko nijansi, detalja i boja koje je trebalo uhvatiti tokom ilustrovanja bostonskog metro sveta. Htela sam da sve to nacrtam, odmah i sada.

Ko su bili svi ti ljudi? Odakle su dolazili, kuda su krenuli, koga su voleli, a koga mrzeli?

Svi smo delili isti prostor, dan za danom, makar samo na kratko.

Tako blizu, a tako daleko.

Metro je ponekad bila takva šteta.

Toliko potencijala za povezivanje — sve  protraćeno.

To je bilo ono što bih se obično pitala. Danas sam se jednostavno ušuškala u svom udobnom  kaputu sa zadovoljnim uzdahom, sećajući se Džejdenovog obećanja da će objaviti neke od ilustracija mojih grafičkih romana.

Njegov tata će mi naći izdavača zato što su ilustracije dobre, a ne zato što smo ljubavnici. Naterala sam ga da se zakune u to.

To će pokazati mojoj majci. Uvek je govorila da me moje „škrabanje" nikuda neće odvesti i ismevala je moju želju da studiram umetnost. Ali prošle godine su moje ilustracije konačno bile primećene i o njima se visoko govorilo na izložbi nezavisnih ilustratora Masačusetsa. Spremala sam se da pošaljem motivaciono pismo i paket ilustracija izdavačkim kućama nakon što moj najnoviji projekat bude završen, ali Džejdenov tata je imao veze koje bi mi mogle pomoći da preskočim taj neprijatan korak. Starac je bio finansijski genije, savetovao je brojne kompanije, među kojima je bio i Marvel Entertainment.

Pop!

Najveći balon od žvakaće gume koji sam ikada napravila izleteo je iz mojih usta sa Velikim praskom. Bila sam prilično sigurna da se deo žvake zalepio za moju protezu.

To mi je definitivno donelo prekorne poglede nekih od mojih saputnika.

Protežući se na svom sedištu, uživala sam u poslednjim trenucima privatnosti pre stanice Downtown Crossing, gde će putnici sto posto da preplave voz.

Nekoliko minuta kasnije, vrata su se otvorila uz fiju zvuk i slabašna starija žena koja je držala čupavi svežanj braon krzna ušla je u vagon.

Stavila sam ruku na sedište nasuprot mome da ga odbranim od nadolazećih hordi i pokazala joj da mi se pridruži.

Sela je. „Hvala, draga."

Kada je voz ponovo krenuo, čupavi svežanj smeđe boje na njenom krilu me je fiksirao svojim velikim očima i dugim ušima.

„Jooj, Vaš pas je presladak. Oh! Je li to korgi? To je moja omiljena rasa. Koliko ima godina?" Nagnula sam se napred nekoliko trenutaka nakon što se žena udobno smestila.

„O, da, sasvim ste u pravu. Ovo je korgi. Ženka je. Zove se Ruby Tuesday," rekla je žena sa naboranim osmehom.

„Ruby Tuesday! Stvarno? Obožavam to ime. I tu pesmu! Mogu li da je pomazim?" Zacvilela sam od veselja.

„Naravno, draga."

Preturala sam po zalihama u ogromnim džepovima kaputa nalik onima koje je imala Meri Popins.

Ako je postojalo nešto što sam uvek nosila sa sobom, to je bila hrana.

Ljudska hrana.

Ali znala sam da imam i neke poslastice za pse unutra.

Mala prodavnica stripova na trgu Harvard, Million Year Picnic, u kojoj sam radila, nije ni bila svesna koliko je verna reči "piknik" u svom nazivu. Tokom svake pauze za ručak, odšunjala bih se u obližnju uličicu i hranila pse lutalice koji su šetali okolo.

Kada sam konačno izvukla poslasticu iz džepa, Ruby Tuesday je skočila napred. Njen mokri jezik je izvršio invaziju moga dlana u samo nekoliko sekundi.

Ma preslatka je!

„O, kako lepo od Vas." Žena se osmehnula. „Razmazićete je. To su joj omiljene, zapravo."

„Samo činim svoje dnevno dobro delo." Zadovoljno gledajući psa kako liže nos, sela sam na svoje sedište i aktivirala AirPods slušalice.

Voz je stao u sledećoj stanici, a ja sam počela da klimam glavom u ritmu melodije o devojci iz malog grada koja ide ponoćnim vozom, od grupe Journey.

Nisam mogla da razaberem ženine reči i pauzirala sam pesmu. „Molim?"

„Ona zapravo ne bi trebalo da jede toliko poslastica," rekla je žena, „ali, neka je. Veoma je bolesna, znate."

„O bože, ne! Kako bezveze! Žao mi je što to čujem." Namršteno sam izvadila jednu slušalicu iz svoje ušne školjke, prekrivši usta rukom.

Prokletstvo.

Nije li tako uvek u životu?

Malo dobiješ toplu čokoladu, malo dobiješ proliv.

Ruby Tuesday me je tužno pogledala. Pokušavajući da je oraspoložim, isplazila sam jezik. Nije mi uspelo. Ako ništa drugo, sada je izgledala još tužnija, pa sam se nagnula napred i razbarušila joj krzno.

„Ona ima rak, vidite, i... Pa, i nije sve tako crno. Vodim je na hemoterapiju i sve to, ali uvek kažem sebi, čak i ako ne uspe... lepo smo se provele svih ovih godina, Ruby i ja. I nije li to zapravo smisao života?" Žena se smešila, ali suze koje su blistale na njenim obrazima odgovarale su kišnoj stanici na kojoj smo bili.

„O, draga, pogledaj me samo." Jedna od naboranih ruku tresla joj se na krilu dok je drugom pokušavala da obriše suze.

Progutala sam knedlu.

Premostivši mali jaz između nas, stisnula sam joj ruku. „Ma šta Vam je! Nema čega da se stidite! Moj tata je govorio da je dobro plakati. Kada te suze napuste, to znači da ti se oči suše. Tek se spremaš da budeš srećan!"

„Vi ste jedna veoma pametna mlada devojka," šmrcnula je žena. "I tako pozitivna, ljubazna duša. Nemojte se nikada promeniti."

„Oh, a i boja kose Vam je tako lepa, draga," dodala je. „Osvežavajuća i originalna."

„Ha!" Isplazila sam jezik. „Bar neko tako misli." Rešila sam da zapamtim ovaj komentar i da ga ponovim majci, kad ponovo pošizi zbog moje nove boje kose na našem subotnjem ručku.

Zavalila sam se na svoje sedište sa osmehom.

Jezik mi je ispitivao prednje zube, tražeći ostatke žvakaće gume u protezi.

Bila sam sigurna da će Ruby Tuesday biti okej.

Dok sam gledala u prozore voza koji je stajao na pruzi pored nas, moje oči su se sukobile sa očima gospodina koji je sedeo u njemu.

Praktično je zurio u mene kroz svoje naočare sa četvrtastim okvirom.

Šta je bio razlog njegovog buljenja? Namrštila sam se, nakrivivši glavu.

Slegnuo je ramenima.

Morala sam mu odati priznanje. Izdržao je moj pogled kao šampion, sa ljubaznim osmehom na usnama.

Izgledao je kao muškarac u tridesetim godinama.

Ipak, siva košulja i sivi džemper koji je nosio činili su ga starijim, a kese ispod umornih očiju sigurno nisu pomagale njegovom slučaju.

Ipak, te naočare su mu divno stajale!

Kao i gnezdo njegove tamnosmeđe kose, koja me je podsetila na gospodina Čupavka, slatkog plišanog medu kog sam imala kao devojčica. Ali seksi brada koju je imao učinila ga je više nego samo slatkim.

Nije bio tako seksi kao moj Džejden, naravno.

I dalje me je gledao, pa sam razigrano otvorila i zatvorila nozdrve u podrugljivom pozdravu.

Imitirao je moj potez, iako mnogo sporije.

Ono što se potom dogodilo otvoreno je ismejalo moj optimističan stav da je čaša uvek polupuna.

Dečko koji je sedeo pored gospodina Čupavka, naoružan Razor Kraken gejming slušalicama za koje bih dala svoj dobar zub, skinuo je prsten sa limenke koka-kole koju je držao u ruci.

Gospodin Čupavko je podigao ruku na lice štiteći oči od mlaza jutarnjeg iskušenja prepunog karbohidrata. Delovi kestenjastih kapljica poprskali su prozor pored njega. Dok je tip sa slušalicama uživao u piću, Gospodin Čupavko je preturao po džepovima, delujući jadno kao što samo natopljeno, čupavo stvorenje može da izgleda.

Scena je bila nekako smešna, ali srce mi je poletelo ka njemu. Zaslužio je kakvu-takvu podršku, jadnik.

U nemogućnosti da mu stvarno pomognem, nad glavom mi se stvorila idejna sijalica.

Ruka mi je ponovo poletela ka magičnim džepovima kaputa.

Maramice!

Sve žene sveta treba da znaju da koriste ovu instant-čin umesto da preturaju po svojim torbama.

Mahnula sam mu pakovanjem maramica sa osmehom.

Danas su svi morali da budu srećni. Bio mi je rođendan.

I... moje ilustracije će uskoro biti objavljene!

Tada je njegov voz krenuo.

Seksi-brada Gospodin Čupavko je mahnuo svojom umazanom rukom zarumenjenih obraza, i otklizao niz prugu.

Ilustrovala: EvelynHail.