„Roze kauč je moj!" Jačina mog glasa naterala je tinejdžerku na sedištu nasuprot mog da se namršti.

Uputio sam joj izvinjavajući osmeh. Bila je u pravu — putnici metroa ne bi trebalo da se deru u svoje telefone. Stišao sam glas. „Kauč je moj, ne Helenin. Kupio sam ga pre nego što smo se venčali, a ona sad traži..."

„Ma opusti se, Evane," rekao je Karl na drugom kraju linije. „Kauč je tvoj, i prebacio si ga u svoj novi stan. Bezbedan je od tvoje bivše žene. Helena ti neće razvaliti vrata i ukrasti ga. Samo budi čvrst. Ne dozvoli joj da te nagovori da ga vratiš. Iako je ta stvar ružna kao đavo."

„Da me nagovori me da ga vratim? Nikad!" Odmahnuo sam glavom. Vreme kada bih pao na njene čari je prošlo. Ježila me je sama pomisao da se ona mazi sa nekim drugim na mom kauču.

I nije bio ružan. Samo je bio roze.

„Sledeća stanica: Charles/MGH." Automatska objava na zvučnicima voza zvučala je kao moja bivša žena — prekorno, kao da prezire tu potrebu da se izjavi nešto očigledno.

„Kako ti se sviđa tvoj novi stan, inače?" upitao je Karl.

„Odličan je. Uživam u distanci od Helene." Duga putovanja od Ejlvaifa do univerziteta u centru Bostona ipak su bila manje prijatna.

Tinejdžerka na sedištu naspram mog se ponovo namrštila na mene. Stišao sam glas skoro do šapata. „Pričaćemo o svemu kad stignem na fakultet. Vidimo se tamo."

„Vidimo se." Prekinuo je poziv.

Da, putovanja su bila prokletstvo mog postojanja bez Helene. Često sam bio naguran na sedište, sa nogama nekog stranca između mojih. I, ako baš ne bih imao sreće, pored mene bi zaseo neki Razbaškareni.

Kao danas.

Zarobljen između debele, vruće butine mog komšije i tvrdog, hladnog zida voza sa moje druge strane, našao sam se na milost i nemilost čovekovog mirisnog afteršejva i njegovog zadaha koji je bazdio na ustajali dim cigarete.

Vozilo je usporilo, zbog čega su kapljice na prozoru migrirale napred kao da jedva čekaju da stignu do stanice.

Voz je stao uz mali trzaj. Noga Razbaškarenog trljala se o moju. Pevušio je - da li u skladu sa njegovom muzikom ili sa zadovoljstvom izazvanim našim kontaktom, to nisam znao.

Nakašljao sam se, puštajući na voljno prehladu koja je bila moj stalni pratilac otkako sam počeo svoju svakodnevnu rutinu putovanja na posao pre deset dana.

Zagledao sam se u kišni pejzaž, pokušavajući da ignorišem nametljivo prisustvo mog razbaškarenog komšije.

Drugi voz je stajao na pruzi pored nas, prozori su mu bili mokri kao i naši, a putnici isto tako sivi i tmurni kao i oni pored mene. Samo jedan od njih se isticao. Tačnije, jedna. Imala je kosu ofarbanu u modroplavo. Glava joj se kretala napred-nazad u pravilnom ritmu. Debele, bele AirPods slušalice gnezdile su joj se u ušima.

Dodirnuo sam hladno staklo prozora, zahvalan za čudesno neprobojni jaz koji se stvorio između nje i mene. Bio je širok jedva jedan metar, ali je držao van dometa šta god da je slušala — moj razbaškareni komšija je isporučio više nego dovoljno zvučne podloge za ovo putovanje na posao.

Njena modroplava kosa davala je lep kontrast bordo boji njenog kaputa, i upotpunjavala tirkiz njenih usana.

Glava je prestala da joj pleše, a obrve su joj se približile jedna drugoj, kao dve slatke gusenice koje pokušavaju da se sudare čelima. Njen pogled, srećom, nije bio na meni, već na ženi koja je bila okrenuta prema njoj. Iskopala je jednu AirPod slušalicu iz ušiju i rekla nešto dok je pokazivala na ženino krilo. Prozor nije sezao dovoljno nisko da bih video šta je tamo privuklo njenu pažnju.

Isplazila je jezik na to, šta god da je to bilo. Nastavila je da se mršti; očigledno nije bila zadovoljna rezultatom svoje akcije.

Sakrila je usta šakom.

Boja njenih noktiju odgovarala je njenoj kosi.

Mrgođenje se vratilo i ona je ponovo otkrila svoje usne. Nagla se napred, a žena nasuprot nje se pomerila unazad, verovatno tražeći sigurnost svog sedišta i pokušavajući da održi jaz između sebe i nametljive strankinje.

Imao sam sreće sa Razbaškarenim pored mene. Barem se nije toliko kretao niti pokušavao da komunicira sa mojim krilom.

Odjednom, devojka je isplazila jezik, a usne su joj zavibrirale u tihoj dekompresiji.

Osmeh na njenom licu zamenio je mrštenje. Fine bore u uglovima njenih očiju učinile su da njeno veselje izgleda iskreno.

Zavalila se nazad na sedištu. Njen osmeh je postao širi i otkrio niz zuba zauzdanih protezom.

Tada je primetila da je posmatram.

Njen osmeh se smanjio — još uvek je bio tu, ali sada je bio prigušeniji, pronicljiv i radoznao. Nakrivila je glavu.

Neizgovoreno pitanje u njenim očima izazvalo je vrelinu u mojim obrazima. Sada je bilo prekasno da skrenem pogled. Zadržao sam njen pogled i slegnuo ramenima, uzvrativši joj osmeh na način za koji sam se nadao da je izrazio kako ljubazno izvinjenje tako i prijateljsku zabavljenost.

Razbaškareni pored mene je prekinuo moje napore da komuniciram sa njom. Gurnuo mi je ruku laktom, izvlačeći limenku koka-kole iz otrcanog ranca koji mu je čučao u krilu.

Devojka je nabrala nos.

I ja sam naborao svoj nos, nemajući pojma šta to radimo. Ali mi se osmehnula.

Imala je lep osmeh. Tip osmeha koji dolazi sa jamicama na obrazima.

Razmišljao sam o svom sledećem potezu, ali cvrčanje je prekinulo moje planiranje.

Hladna tečnost me je poprskala sa leve strane.

Razbaškareni je otvorio svoju limenku.

Pogledao sam čoveka kroz kapljice koje su sada prskale moje naočare. Nestrpljivo je srkao iz limenke — njegova adamova jabučica plesala dok je pohlepno gutao.

Da li je bio svestan kolateralne štete koju je izazvao svojim otvaranjem limenke? Teško. Oči su mu bile poluzatvorene dok je uživao u piću.

Jednom sam rukom obrisao lice dok sam drugom kopao po džepovima tražeći maramicu, ali ništa nisam našao. Jutros sam zaboravio da ponesem novo pakovanje.

Tragajući za nečim — bilo čim — da se očistim od koka-kole, nakratko sam razmislio da obrišem ruke o njegov rukav. To bi ga nateralo da se povuče.

Odbacivši neučtivu pomisao, još jednom sam pogledao kroz prozor.

Modrokosa devojka se kikotala, držeći nešto u ruci, mašući mi.

Zaškiljio sam u nju dok sam pokušavao da prepoznam predmet kroz zamazane naočare.

Pokazivala mi je pakovanje maramica.

Ilustrovala: EvelynHail.