U neverici sam zurio u mapu na svom tabletu. Prikazivala je je desetak Dunkin Donut prodavnica samo u centru Bostona.

Ko je jeo sve ove ugljene hidrate i masne kiseline?

Pa, poznavao sam bar jednu od tih osoba. Ili ne — nisam je poznavao, ali sam je video. Samo nekoliko puta, kao pre par minuta dok je kopala po svom pecivu.

Nisam znao ništa o njoj. Osim da je volela krofne — iz Dunkin-a.

Možda kupuje na nekom od ovih mesta na mojoj mapi. Ili na nekim drugim, južnije, gde je počinjala Crvena linija.

Zvučnici su najavili stanicu Park Street. Uz uzdah, ugasio sam tablet i ustao, proguravši se pored dva odela.

Zašto sam uopšte radio ovo? Da li sam planirao da visim u svim restoranima Dunkin Donuts u Bostonu, uhodeći je je dok se punim kalorijama i dobijam na težini? To bi bilo toliko glupo koliko i beznadežno i nezdravo.

Statistika je bila moja profesija i govorila mi je — bez sumnje — da su šanse da je upoznam na taj način nikakve.

Pustio sam da me izguraju iz voza i izašao na peron.

Iako slaba i neadekvatna, električna svetla nisu uspela da sakriju zamrljani plafon i zidove zlokobne podzemne stanice. Mirisalo je na beton, mokraću i istresirane putnike na putu na posao. Vladale su turobne boje — crna, smeđa i tamnoplava.

Njena zlatna i srebrna griva bi osvetlila ovo mesto.

Krenuo sam ka stepenicama.

Napolju, plavo nebo i svež vazduh došli su kao olakšanje nakon pećina i tunela ispod.

Ugledavši park na jednoj strani ulice i zgrade od crvene cigle na drugoj — oboje poljubljeni jutarnjim suncem — udahnuo sam duboko. Dolazio sam ovde sa Dženis dok smo još živeli zajedno, kao kompletna porodica. Moja ćerka je volela igralište u centru parka i jezerce sa patkama pored njega. Ona i ja bismo sedeli tamo satima, posmatrali vodene ptice i izmišljali im imena.

Ti dani su sada prošli.

Ejlvaif je takođe imao park, ali Dženis je insistirala da to nije pravi park. Njegove patke su imale pogrešna imena.

Na kraju Park Street ulice, okrenuo sam leđa zelenilu i suočio se sa betonskom džunglom u centru grada. Za mene danas neće biti vremena za park sa Dženis.

Posao je čekao.

Ali neočekivani prizor me je naterao da se zaustavim.

Dunkin Donuts.

Imali su radnju ovde!

Mala radnja imala je jedan izlog usađen u crnu fasadu. Zlatna slova iznad njega izgledala su gojazno.

Bez razmišljanja sam ušao.

Zapahnuli su me toplina i mirisi sveže pečenih proizvoda, cimeta i kafe.

Nikada nisam bio ovde. Nikad nisam bio u Dunkin Donuts-u. Ikad.

Šta sam radio ovde?

Izložena roba me je zbunila. Očekivao sam da svi njihovi proizvodi budu peciva u obliku prstena. Ipak, poslužavnici su sadržali i mnogo drugih vrsta peciva. Ne samo klasične krofne, već i kroasane, lepinje i mnoge druge koje nisam mogao ni da imenujem.

„Gospodine?" upitala je žena iza pulta sa osmehom. „Da li biste želeli da probate naš novi kroasan od borovnice?"

„Ja..."

Šta je dođavola bio kroasan od borovnice?

Da li bih napravio budalu od sebe ako bih je pitao?

Šta je ono beše Proteza jela?

Rukama sam formirao prsten. „Imate li jednu od onih krofni sa šećerom u prahu? Onih velikih?"

„Sugar Raised?" Pokazala je na poslužavnik sa zlatno smeđim prstenovima posutim belom prašinom. „Imaju smanjen sadržaj šećera."

Suzbijajući impuls da pitam kako se smanjeni sadržaj šećera poklapao sa njihovim imenom, samo sam klimnuo glavom.

„Jednu?" Podigla je prst.

Da li sam ja to kupovao krofnu? Stvarno?

„Da, jednu," rekao sam.

Helena bi se ugušila od smeha kada bi me sada videla, i zadirkivala bi me što kupujem brzu hranu.

Žena je spakovala Sugar Raised u papirnu kesicu. „A da li biste želeli i kafu uz to?"

Proteza je takođe pila kafu, pa zašto ne bih uradio isto?

„Da, hvala! Latte, ako imate."

Dok mi je pripremala toplo piće, proučavao sam radnju.

America Runs on Dunkin, rekla je reklama, okačena na zid pored peciva.

Pa, organska šargarepa u mojoj torbi mogla bi me naterati da trčim duže od krofne. Godinama duže.

Ali možda je Dunkin imao pravo — i kalorije su bile potrebne za trčanje, takođe.

Platio sam, zahvalio se ženi i napustio mesto.

Na ulici ispred, zaustavio sam se. Centar grada i posao bili su sa moje desne strane — park sa zelenilom i suncem bili su na levoj strani.

Uz osmeh, skrenuo sam levo. Trebalo mi je nekoliko koraka da pređem ulicu i uđem u park.

Zelena klupa me je pozvala da sednem. Prihvatio sam poziv. Sunce je bilo toplo na mojoj koži. A slatki miris krofne je izbijao iz papirne kesice u mom krilu.

Zatvorio sam oči i opustio se. Vizija nje pred mojim unutrašnjim okom me je nagradila.

U ovoj viziji, dva prozora između nas isprečila su se na putu naše komunikacije, kao i uvek.

Ili možda ne mora uvek da bude tako? Bilo je načina da se telefonski broj pošalje kroz staklo!