Uz e, nećeš vala, otvorila sam vrata metroa milisekundu pre nego što su se njegove čeljusti poput ajkule zauvek zatvorile.

Stvarno su mi bili potrebni neki odgovori!

Ne plaši se da slediš svoje srce, rekao je čovek.

Slučajnost? Nema šanse.

Šta je pod tim mislio?

Da li je ovo bio jedan od onih kada Univerzum govori, ti ćutiš i slušaš trenutaka?

Žudela sam da saznam dok sam se uspinjala Stepenicama do Neba, ili, barem, stepenicama ka površini. Za petama svog plena, skakala sam na svaki drugi stepenik u svojim otrcanim crvenim starkama.

Spretnim hodom dugogodišnjeg putnika, izvodila sam slalom kroz šumu Bostonaca. Oči su mi bile uperene u svetlu, skoro prozirnu košulju koju je Isus nosio.

Dok sam preskakala poslednju stepenicu sa pobedničkim osmehom, sunčeva svetlost je probila moje oči, primoravajući me da ih zatvorim.

Kada je ponovo bilo dovoljno bezbedno da ih otvorim, shvatila sam da sam se našla na skoro pustom delu ulice sa nekoliko Bostonaca koji su užurbano išli nikuda.

Ali Isusa iz Voza nije bilo nigde.

Borila sam se sa porivom da padnem na kolena i proklinjem nebesa.

„Humidity is rising." Umoran, piskav glas je prošaputao negde sa moje desne strane.

„Barometer is getting low!" Moj um je odgovorio, plešući na zamišljenu melodiju.

Neko je znao pravu stvar koju bi trebalo da kaže da me oraspoloži!

Pogledala sam prema svom neočekivanom partneru u igri asocijacija pesama.

Njegovo naborano lice, ispijen lik i pramenovi sede kose delovali su kao da je upravo istupio iz otmenog starog filma na bioskopskom platnu.

Stariji gospodin, okružen nizom kišobrana svih oblika i veličina, bio je umetnuta siva skala u bujnom cvetanju raznobojnosti ovog sunčanog jutra.

„According to all sources, the street is the place to go." Kišni Čovek je zazviždao sledeći stih, dobrodušno se nasmejao i pokazao nagore.

„Nisam zapravo tražila kišne ljude, gospodine. Međutim, pratila sam Isusa. I izgubila sam tipa. Da li ste ga videli?"

„Izgubila si... Isusa, dete moje?" Njegove obrve formirale su znak pitanja. „Ne boj se. Ponekad skrenemo sa puta vere, ali pre ili kasnije... Što se tiče tvoga pitanja, video sam ga, zaista. On je u svim bićima koja nas okružuju..."

„Ne, mislila sam... Bio je tu jedan čovek, vidite. On... Ma, zaboravite. Prilično sam sigurna da kasnim na posao." Zakolutala sam očima.

„Ipak, možda si upravo tamo gde treba da budeš." Pokazao je na svoju robu.

„Umm... Molim Vas, nemojte se uvrediti. Obožavam Vaš štand! Ali ja... ja zaista nisam osoba koja koristi kišobrančiće. Osim onih u koktelima. Vidite, nisam Vam ja baš za te... modne dodatke. Ogrlice, ručni satovi, tašne, kišobrani... Bilo kakav nakit, zaista. Smatram ih teretom."

„Teret?" Ponudio mi je mali osmeh. „Oni mogu pružiti neku vrstu sigurnosti. Zamisli, na primer, da počne da pada kiša. Nemaš kišobran. Znaš da ćeš pokisnuti. Kišobran poražava taj strah. Nudi zaštitu, suptilno ohrabrenje i zagrljaj pun ljubavi. Topao osmeh. Sklonište od hladnih, neprijateljskih kapljica."

Ubedio me je.

I Džejdenu bi se mogla svideti moja odluka. Mogla sam da čujem njegov glas u svojoj glavi kako govori „Zašto se tako ponašaš, Iris? Zašto nosiš stvari u svojim magičnim džepovima, kako ih ti zoveš, kada jednostavno možeš da kupiš torbu? Novac nije problem. Znam da nije." Tada je izgubio raspravu, pošto na kraju nisam kupila torbu, ali upravo sada, samim tim što je bio u mojoj glavi, bio je prilično blizu da dobije ovu rundu!

„Pretpostavljam da imate pravo. Kupujem jedan! Imala sam jedan u februaru, ali... Hmm... Taj je sada potpuno razvaljen."

„Da li je to bio kišobran u duginim bojama?" rekao je Kišni Čovek, sa sanjivim izrazom na licu.

„Da. Bio je. Kako ste znali?"

Da li me je Bela košulja dovela čak ovde samo da bih razgovarala sa Kišnim Čovekom?

„Izgledaš kao neko ko se može naći u društvu duginog kišobrana. Osam savršenih panela, uključujući i beli. Tvoja aura... za razliku od aure bilo koje druge mušterije koju sam do sada imao, takođe ima unutrašnju dugu. Čini se da si našla način da održiš kap svog unutrašnjeg deteta u životu. Sjaji kad god se nasmešiš. Kao sada, na primer." Močvarnozelene oči starca blistale su na sunčevoj svetlosti. „U svakom trenutku može da padne kiša. Život nas zaista iznenađuje svojim preokretima. Dakle, koji ćemo? Koji je kišobran za tebe?" Klimnuo je prema šarenoj gomili svoje robe. „Pitam se..."

Bilo je tu na desetine kišobrana, većinom otvorenih, kao paunovi koji se hvale svojim perjem. Veliki i mali, skupog izgleda sa kitnjastim drškama; ili jeftinjaci sa plastičnim drškama.

I tako, stajala sam ovde, Iris u Zemlji Kišobrana, licem u lice sa svojim najstarijim neprijateljem.

Kupujući nešto što mi nije odmah trebalo. Čuvajući to za kasnije. Bilo je to mudro od mene.

Baš kao kada je Hari Poter birao štapić u Olivandersu, morala sam da izaberem pravi štitnik za glavu za sebe.

Nije se radilo samo o pronalaženju kišobrana. Trebalo je da pronađem Moj Kišobran, onaj koji govori nešto o meni.

Prvi koji mi je zapeo za oko imao je ogromnu ruku, sa srednjim prstom koji je prkosno pokazivao ka nebu. Rekao je nešto poput Iris, daj nebu do znanja kako se osećaš kada pada kiša.

„Ne baš tvoj stil?" Kišni Čovek je prošaputao kao da je znao.

Odmahnula sam glavom, i namrštila se ugledavši drugi kišobran. Bio je veličine malog deteta, ali mališani nisu bili poznati po rukovanju kišobranima.

„Pasobran," objasnio je trgovac. „Formira vodootpornu čahuru oko tvog malog psa. Omogućava psu i tebi, njegovoj gospodarici, da održavate režim šetnje po lošem vremenu."

Ispustila sam duboki uzdah. Nažalost, Džejden je uvek bio protiv toga da usvojimo psa.

Dugo sam razmišljala posmatrajući sledeći model. Bio je ogroman, sa crnom tkaninom skupog izgleda i golemom zakrivljenom ručkom.

Rekao je nešto u smislu: Veoma sam osetljiv, veoma brižan. Njegova veličina je bila udobna i prijatna, a jedini minus koga sam mogla da se setim je bio: „ispod nečeg tako velikog, šta bi bio moj izgovor da se mazim uz Džej-Džeja?"

„Ah. Duobran. Prava novina. Kišobran napravljen za dvoje, po uzoru na bicikl napravljen za dvoje. Dobro bi ti poslužio. Ali on ne bi bio namenjen tebi, i samo tebi."

Kroz glavu mi je prošla pomisao na crni kišobran sa žutim smajlijima, i progovorila sam, opisujući ga Kišnom Čoveku. Ko zna, možda je imao potpuno isti model.

Čak i ako ga ne bih kupila, želela sam da izbliza vidim izbor Gospodina Čupavka.

Na moje razočaranje, ulični prodavac me je obavestio da ga nema.

„Ipak, kao i u svim stvarima u životu, i u kupovini kišobrana, moraš biti oprezna. Trebalo bi da uzmeš kišobran koji možeš dobiti. Onaj pristupačan. Ne onaj o kome sanjaš. U svakom trenutku može početi da pada kiša." Kišni Čovek je bacio pogled na nebo.

Levi džep mi je zavibrirao, a ja sam podigla ruku kao u znak izvinjenja. Mora da mi je neko poslao poruku.

„Radujem se što ću večeras videti to tvoje slatko dupe."

Džej-Džej.

Uvek tu za mene.

Uvek samo poruku daleko.

Uvek dostupan.

Trgovac je bio u pravu.

Isus iz Voza je pogrešio.

Moj Glavni Čovek je bio onaj koga sam mogla dobiti.

Moj Čovek iz Voza... je bio samo glupa fantazija.

Trebalo bi samo da kupim dostupni kišobran i zaboravim na svoje lude snove.

Pogled mi je ponovo lutao štandom za kišobrane.

Onda sam ga ugledala, i vilica mi je pala.

Taj pomalo otrcani kišobran džungla-zelene boje je bio sve što sam ikada želela, sve što mi je ikada trebalo.

Depeche Mode. Propovedaj, brate!

Plastična čaša pričvršćena za dršku pogledala je u mene i jasno rekla: „Oslobodiću ti jednu ruku tokom jutarnje kafe."

„Kišobran sa držačem za čaše. Dozvoli mi da demonstriram." Kišni Čovek je uzeo moju polupraznu Dunkin Donuts šolju i odložio je u udoban plastični držač. „Nema više uništenih majica saputnika, nema više opečenih ruku."

„Uzimam ga!" uzviknula sam. „Totalno je napravljen za mene!"

„Jeste." Trgovac je mudro klimnuo glavom. „Vidiš, svi predmeti odaju nagoveštaje o svojim vlasnicima. Naši modni dodaci pričaju priču o nama. A ponekad je to ono što upravo i želimo da uradimo. Želimo da ispričamo priču. Da izgradimo most između „ja" i „drugosti." Pripovedanje je ono što zaista povezuje ljude. Mali detalji koje dajemo o našoj ličnosti drugima, kroz predmete koje koristimo. Ti detalji vezuju one oko nas i teraju ih da se vraćaju po još."

U glavi mi se stvorila ideja za uštedu u radnji stripova dok sam klimala glavom, zadovoljna kupovinom.

Stvarno sam mogla da budem prezadovoljna.

Došla sam po objekat; a otišla puna životne mudrosti.

Ruka mi se savila oko gigantske ručke koja je nekada komotno mogla biti deo bilo kog starog stuba ograde.

Kada sam pritisnula dugme za testiranje-testiranje-jedan-dva-tri na svom potpuno novom modnom dodatku, plastična nadstrešnica zelene džungla boje protegla se iznad mene kao cvet u prašumi.

„Humidity is rising," začula sam Kišnog Čoveka kako šapuće inicijacijski još jednom budućem kupcu koji nije ni slutio šta ga čeka.

Nasmešila sam se.

Vlažnost je možda rasla, ali ja sam imala svog Džej-Džeja da mi osigura da uvek budem na toplom, zaštićena i suva.

Ili... vruća i mokra, po potrebi?

Gospodin Čupavko Zečić je bio samo senka i misao u mom umu; kišobran koji nije bio na prodaju.

Uskoro će postati deo moje prošlosti.