Donut worry. Be happy. Ne brini. Budi srećna.

I bila sam srećna sa šest ukusnih, duboko prženih prstenova u mojoj Dunkin Donuts torbi. I ogromnom kafom koju sam pazarila uz ugljene hidrate.

Danas će Rena sa nestrpljenjem iščekivati mene i moju gomilu prstenastog peciva. Ipak, bolje bi joj bilo da ostavi nešto za našeg pisca gosta.

Vrata voza su se otvorila na stanici South Station. Ukrcala se majka sa dva dečaka. Sve troje su vukli noge.

Razdvojili su se, prilazeći putnicima i moleći za sitniš.

Izgladnela lavica i njena dva neuhranjena mladunčeta.

Većina putnika odvraćala je oči od tihih molbi i ispruženih čađavih dlanova, pretvarajući se da trojac čak i nije tamo.

Nisam mogla da odvojim pogled od najmlađeg dečaka ugalj-crnih očiju. Nosio je zeleni kaput: pohaba i iznošen; izlizanih manžetni, otrcan i zakrpljen. Par veličina prevelik, izgledao je kao nešto što je nasledio od starijeg brata.

Osetivši priliku za povezanost, mini mladunče je prišlo i okupalo me stidljivim osmehom, ispruživši ruku. „Molim vas, gospođo," bilo je sve što je rekao.

Džejden nije odobravao da dajem novac ili hranu prosjacima.

Krofne su zveckale u kutiji u mojoj torbi, šapućući među sobom. Otvorila sam je bez razmišljanja, a pogled mi je pao na gospodina Hepija.

Širiti sreću bio je moj životni moto.

Možda sam radila na svom novom projektu ilustracije o vilama, ali sam takođe obožavala da se pretvaram da sam jedna od njih.

Vila koja će doneti malo magije na ovaj svet!

„Ovaj osmeh ti je potrebniji nego meni." Gurnula sam gospodina Hepija na čađav dlan mladunčeta.

To je bio smisao života. Napuštanje zone komfora svoga „ja" i povezivanje sa nekomfornom zonom „drugosti."

Lavica se pridružila svom mladunčetu. Klimnula mi je uz mali osmeh i povukla klinca ka sebi.

Ostalo mi je pet krofni da podelim sa Renom i Gospodinom Poznatim Piscem.

Krofne su bile naš jutarnji ritual. Nešto o čemu Džej-Džej nije znao ništa.

On to možda ne bi odobrio. Ali ni ja nisam odobravala njegovo odugovlačenje kad god sam ga pitala za objavljivanje mojih vilinskih ilustracija. Poslednji put kada smo razgovarali o njima, požalio se na njihov naslov.

„Fairy Tails? Vilinski repovi?" rekao je Džejden smejući se. „Da li bi to trebalo da bude igra reči? Iris, ne možeš sa svime da zbijaš šalu."

Da li sam zbijala šalu sa svime?

Dok sam razmišljala o ovome, voz je pratio svoju svakodnevnu rutu. Stanice metroa su dolazile i nestajale u magli. Ljudi bi došli preko puta mene i ponovo otišli.

Trznula sam se kada smo izašli iz tunela i izašli na svetlost dana, a jarko sunce mi je zasmetalo očima.

„Charles/MGH" tabla je prošla pored prozora dok je voz usporavao.

Creva su mi zahtevno zakrčala, pa sam otpila gutljaj kafe, odsutno posegnuvši u torbu.

Krofna sa šećerom, Sugar Raised, izašla je da me pozdravi.

Da, bilo je pogrešno pojesti krofnu, ali sam bila mrtva gladna! Ionako će ostati još četiri nakon što završim sa ovom.

Nestrpljivo sam navalila na svoju zašećerenu žrtvu, pokušavajući da ne prospem svoju boginju kafeina Tamne Strane.

Verna svom nazivu, krofna sa šećerom posula mi je malo šećera u prahu po celom licu. Dok sam pregledala svoj odraz u prozoru da proverim štetu koju je napravila, ugledala sam njega.

Upravo sam u šali rekla svom ljubomornom Džej-Džeju pre nekoliko dana da sam imala aferu sa nekim iz voza, samo da bih ga zadirkivala. Prilično sam uživala u njegovoj reakciji — malom naletu radoznalosti i teritorijalnosti.

Gospodin Čupavko je bio na istom mestu gde je sedeo pre dve nedelje!

Dva Čoveka u Crnom ispunjavala su njegov kupe. Da li su to pokušavali da ga regrutuju da bude njihov tajni agent?

Ovaj put je izgledao mnogo bolje. Njegov mršav izraz lica je nestao, a zamenio ga je izraz radoznalosti dok je zadržavao moj pogled.

Gotovo gušeći se dok sam gutala ogroman zalogaj koji mi se kotrljao po ustima, shvatila sam da buljim, a moja krofna je zastala u vazduhu.

Osmeh mu je balansirao na ivici usana.

Da li je on to mene zezao?

Nisam se dala pokolebati, i uzvratila sam mu pogled, odlučna da učinim da se oseti još neprijatnije od mene.

Ja sam čudovište sa krofnama! Boj me se! Jer ti si moj sledeći obrok! Nekoliko puta sam obliznula usne da pokažem da ću još uvek biti gladna.

Naš okršaj kod Charles/MGH Korala se intenzivirao kada je on ugrizao donju usnu da zadrži osmeh.

Sagnuo se i posegnuo za nečim.

Otpila sam dug, odmeren gutljaj kafe Dunkin Donut upravo u trenutku kada ju je izvukao.

Šargarepu.

Malo je nestašno mahnuo povrćem.

Gest je rekao: „Moja šargarepa, tvoja krofna, tvoj stan večeras?"

Ili sam ga pogrešno pročitala?

Otpila sam još jedan veliki gutljaj kafe dok sam čekala da vrati narandžastog člana porodice povrća u korice, ali on je uradio sasvim suprotno!

Gospodin Čupavko je sada grickao šargarepu kao mali zečić!

Da li me je on to upoznavao sa prednostima zdrave hrane?

Ljudi u crnom pored njega su prestali da pričaju, zureći u nas razjapljenih usta.

Bilo je nečeg TAKO nadrealnog u toj sceni da nisam mogla da se iskontrolišem, i prasnula sam u smeh, uspevši da poprskam kafom saputnika na susednom sedištu.

„Sranje, sranje, sranje!" viknula sam, instinktivno nudeći čoveku Dunkin Donut salvetu. Svi su buljili u mene.

Voz je poskočio napred, a ja sam poslednji put pogledala u Gospodina Čupavka.

Zatvorenih očiju, smejao se.

Pitala sam se koje su bile boje. Da li su bile modroplave, krokodil zelene ili drvenobraon?

Možda su menjale boju svakog meseca, kao moja kosa.

Odmahnula sam glavom, fokusirajući svoju pažnju na jadnog putnika poprskanog kafom.

„Isuse, tako mi je žao!" Promucala sam, koristeći ruku da zaštitim oči od oreola koji su lampe formirale oko njegove talasaste, do ramena duge kestenjastosmeđe kose.

Nosio je minđušu na kojoj je visio čudan čelični golub.

Imao je gustu bradu i svetloplave, jasne zenice koje su odisale mirom.

Isus.

Bukvalno.

„To je sasvim u redu. Nisi to uradila namerno. Nema potrebe da se izvinjavaš. Raduj se i budi srećna jer mi nisi učinila ništa nažao. Ovo je, ipak, samo košulja. Lako zamenljiva, materijalistička sitnica ovoga sveta." Njegove meke, čudno zastarele reči su me umirile dok je nežno stavljao svoju ruku na moju. „To bi se moglo dogoditi svakome. Na kraju krajeva, čovek kojim si očarana bio je dovoljan da ti odvrati pažnju, pa da se desi takva nesreća."

„Šta? Ja nisam očarana... Pa to-to-to... to je potpuno van teme," promucala sam, ne znajući gde da gledam.

Možda mi je Gospodin Čupavko malo odvratio pažnju, ali to nije značilo da...

Hrmph!

Čovek se ljubazno osmehnuo. „Ovde ja silazim," dodao je, ustajući dok su zvučnici najavljivali sledeću stanicu. Okrenuo se prema meni pre nego što su se vrata otvorila, dok mu je svetlost lampe još uvek okruživala glavu. „Ovo je moja poruka. Dobro je poslušaj. 'Ne plaši se da slediš svoje srce'."

Nakon što mi je uputio ove čudne reči, otišao je.

Šta se upravo dogodilo? Ko je, pri zdravoj pameti, ovako govorio?

Samo ludaci. Ili sveci.