Prvi sastanak.

Te dve reči su me opčinjavale dok sam hodao kroz South Station, metro stanicu najbližu Maestrovom Okean Klubu.

Pešaci oko mene su bili zauzeti vrludajući svojim kompleksnim rutama između terminala Greyhound autobusa, stepenicama koje su vodile ispod zemlje i izlaza u grad.

Ko je znao koliko njih je bilo na putu ka njihovom prvom sastanku?

Iznad gomile, masna slova u blistavoj narandžastoj i plavoj su mi privukla pažnju. Dunkin Donuts, spelovala su. Nikad nisam shvatio da je franšiza toliko popularna u gradu. Reklamirali su svoje ugljene hidrate na svakom ćošku, dajući sve od sebe da me pretvore u zavisnika.

Trebalo je da pozovem Venus na krofne. Da li bi se njoj dopala Sugar Raised?

Odmahnuo sam glavom. Dunkin Donuts bi možda izmamio osmeh na Protezinom licu, ali teško da bi to bio najmudriji izbor za prvi sastanak sa Venus.

Moj prvi prvi sastanak otkako sam se razveo od Helene.

Izlaziš sa Venus. Reči su zazvonile u mojoj glavi.

Kao što će bračna zvona uskoro zazvoniti za Protezu koja je tamo negde uživala u svom vereničkom prstenu sa dijamantima.

Da li je Proteza bila žena koja se mogla kupiti skupocenim nakitom? Nije izgledala kao takva. Ali Gospodin Isklesane Brade je izgledao kao tip koji bi time podmitio devojku u svoje svilene čaršave. Dakle, možda je smatrala mačo muškarce privlačnim.

Koga je briga? Njih dvoje su mogli da se valjaju po tim svojim čaršavima koliko god su želeli. To se mene nije ticalo.

Venus me se ticala.

A Venus je bila dama iz Maestrovog Okean Kluba, a ne devojka iz Dunkin Donutsa. I ako je želela da ide u Maestro, dobiće Maestro. Čak i ako je udaljen više od dva kilometra hoda od najbliže metro stanice i ako možda ne bi ponudio desert bolji od Sugar Raised.

Čak i ako bi Maestro mogao da prigovori smajliju na mojoj kravati.

Barem, Seaport je bila jedna od retkih gradskih četvrti kojima se moglo kretati peške, a da se neko ne oseća kao idiot. Imala je pristojne trotoare, parkove i restorane.

Dok sam izlazio iz zgrade stanice i škiljio na večernju sunčevu svetlost, zazvonio mi je telefon.

Je li to bila Venus?

Ne, to je bila Helena.

Radoznao, prihvatio sam poziv. „Da, reci?"

„Hej, Helena ovde." Njen glas je danas odzvanjao prijateljskim tonom. Vrstom tona koji je koristila kao mamac.

„Da?" Oprezno izgovorivši tu reč, zastao sam u Summer Street ulici, čekajući da semafori zaustave beskrajni tok automobila.

„Ja... Puno je buke na liniji. Da li me čuješ?"

„Nema problema, dobro te čujem. To je samo buka saobraćaja."

Gospodin Ped Ksing je postao zelen, a ja sam prešao.

„Jesi li u centru grada?" upitala. „Izlaziš?"

„Da, večeras sam u Seaportu." Bilo je lepo moći saopštiti joj ovu vest. Napokon sam ja bio taj koji je uživao u pogodnostima što sam ponovo slobodan.

„O, sjajno! Da li se to... sastaješ sa momcima sa fakulteta?"

Neko nam je bio radoznao.

Pomisao na to me je naterala da se osmehnem.

„Ne, to nije niko koga poznaješ."

„Oh..." Oklevala je.

Nisam rekao ništa, i dalje se cereći u tišini.

Povratila je glas. „U svakom slučaju, evo šta sam htela da te pitam. Za tri nedelje je tvoj 40. rođendan. A Dženis mi je rekla da praviš žurku. Pa sam se pitala... da li bi ti trebala pomoć. Mogla bih da se pobrinem za kuhinju dok ti zabavljaš goste. Da pripremim hranu i piće, znaš."

Helenine reči su me ostavile bez reči.

Da li se ona to upravo ponudila da kuva na mojoj rođendanskoj zabavi?

Na zabavi na koju je čak nisam ni pozvao?

Zapravo sam mislio da mogu da pozovem Venus ako Maestro bude dobro ispao.

Ali da Helena bude tamo u isto vreme — to je zvučalo nezgodno.

Moja bivša je nastavila da govori uprkos mom ćutanju. „A takođe bih mogla da pripazim na Dženis."

Pomisao na našu ćerku me je naterala da povratim glas. „Hvala na ponudi, Helena. Ali nije mi potrebna pomoć oko kuvanja."

Planirao sam da dostave hrpe pice i činije salate pravo u moj stan. Jebeš zdravu hranu, bio mi je 40. rođendan.

„Ali bilo bi super ako bi mogla da pokupiš Dženis ranije te noći, kako bi mogla da spava kod tebe."

To je bilo nešto što sam ionako želeo da je pitam. I kad je već sama nudila pomoć, bio je dobar trenutak za to.

„Hmm..."

„Molim te? Na žurci bi joj bilo dosadno i ne bi mogla da spava uz svu tu buku."

Stigao sam do mosta Seaport Bulevar. Blagi talasi kanala ispod njega svetlucali su na svetlosti večernjeg neba.

„U redu, uradiću to. Za tebe, kao rođendanski poklon. Kada počinje zabava?"

„U 19:30," rekao sam. „Dakle, ako bi mogla da pokupiš Dženis oko sedam, to bi bilo sjajno."

„Ja ću... videću šta mogu da uradim. Vidimo se onda. Moram sada da bežim, ali bilo je lepo čuti tvoj glas. Čuvaj se."

„I ti," rekao sam baš u trenutku kada se poziv prekinuo.

Razmišljajući o našem razgovoru i njegovom naglom završetku, skrenuo sam levo posle mosta, prateći pešačku stazu duž Bostonskog glavnog kanala. Njegovim plavim vodama krstarile su čamci svake vrste. Ljudi na obali uživali su u toplom vremenu, šetajući ili samo sedeći na klupama.

Da li se to Helena trudila oko mene? Pokušavala da ponovo uspostavi našu tročlanu porodicu?

Setio sam se merkata u zoološkom vrtu — merkata Dženis, merkata Helen i merkata Evana, koji su se srećno mazili.

Ljudskoj Dženis se dopala ta idila.

Možemo li se vratiti gde smo stali? Povratiti izgubljenu teritoriju?

Dati Dženis netaknutu porodicu za kojom je žudela i koju je zaslužila?

Zašto uopšte nismo uspeli?

Helena i ja smo imali svoj prvi sastanak kada sam bio doktorant, a ona je tek počela da radi kao asistent za Ljudske resurse na fakultetu.

Bili smo mladi, bezbrižni i željni života.

Onda je došla Dženis. A sa njom odgovornost, poslovi i teret.

Ona je stavila tačku na nesputanu slobodu mladosti.

Odjednom, moje večeri sa Karlom i momcima bi ostavile moju ženu zarobljenu kod kuće, a Helenini vikendi na jedrenju bi me primorali da guram kolica duž obale Seaporta.

Bezbrižni životi koje smo imali pre Dženis su nestali.

I iako se Helen penjala na lestvici fakultetske administracije, njena plata i ono malo novca koje sam zarađivao na fakultetu uvek bi postavili granicu onoga što smo mogli da priuštimo.

Sada, kada je Dženis bila starija i moja mesečna plata je obećavala više slobode, da li bismo mogli ponovo da budemo zajedno?

Slegnuo sam ramenima. Međutim, nije mi smetalo da se šetam sa Dženis duž obale Seaporta. To me je činilo ponosnim i srećnim ocem.

I ove večeri, godinama kasnije, ponovo sam se zatekao na obali Seaporta, ovog puta bez kolica, dok sam koračao preko pomno isečenog travnjaka koji je odvajao Maestro Okeanov Klub od vode.

Konobar se osmehnuo kada sam mu rekao svoje ime. Pokazao mi je sto pored prozora.

Nije komentarisao smajli koji je krasio moju kravatu. Osećao sam olakšanje što sam primljen — ali i pomalo razočaran što je moj čin pobune ostao neprimećen.

Postavka stola za dvoje bila je poema od platna, srebra i kristala, naglašena vazom u kojoj se nalazila jedna crvena ruža.

Ispred prozora, niz breza i mirna voda ležali su tiho pod nebom na svom putu od popodnevnog plavetnila do večernjeg indiga.

Neko pored mene je pročistio grlo.

Bila je to Venus — imala je blistav osmeh crvenih usana na licu, a svemirsko-crna duga haljina milovala je njene obline.

Nesputana sloboda moje mladosti je nestala, to je možda bila istina.

Ali moj život koji se kretao ka četrdesetima je takođe imao svojih čari da ponudi.