„Ovo je tako kul, tata!" Dženisin osmeh sezao je od uva do uva. Samo su njene jamice na obrazima sprečavale da joj uglovi usana rascepe lice.

Lice uokvireno grivom kose boje deteline.

Stavila je praznu bočicu boje na ivicu nekada bele sudopere. „Hvala što si mi dozvolio da ovo uradim, tata."

Dženis je želela da ofarba kosu od trenutka kada je mogla da priča, ali Helena i ja smo uvek stavljali veto na projekat — do sada, to jest. Kada mi je juče to ponovo spomenula, shvatio sam da svako treba da ima pravo da izrazi svoju ličnost. To je činilo svet šarenijim i raznovrsnijim mestom.

Proverio sam vreme. Gosti za moj rođendan će stići za pola sata, a ja sam još morao da pripremim piće.

Stao sam joj iza leđa i stavio ruke na njena ramena. „Hajde da požurimo sada. Mama će te pokupiti za nekoliko minuta."

Otac i ćerka su nam se osmehnuli iz mog ogledala u kupatilu.

Dženis je izgledala kao zelenokosa vila.

„Volim devojke sa ofarbanom kosom," rekao sam, misleći posebno na jednu.

Njen osmeh je nestao. „Poznaješ li još neku devojku? Sa ofarbanom kosom?"

„Hm..." I moj osmeh je nestao. „Zašto pitaš?"

„Zato što si rekao da ih voliš." Počešala po nosu zelenkastim prstom i tamo ostavila mrlju. „A mama kaže da misli da se viđaš sa nekim novim."

Njene oči su srele moje u ogledalu, radoznale i ispitujuće.

Odmahnuo sam glavom. „Ne viđam se ni sa kim sa ofarbanom kosom, Leptiriću. Ne."

Da li sam se viđao sa Venus? Da li se jedna večera računala kao viđanje? A Proteza se nije računala. Slučajno sam je viđao s vremena na vreme, a to nije bilo isto kao i viđati se sa njom.

Dakle, tehnički, nisam lagao.

A Dženis ne bi volela da se viđam ni sa kim drugim osim sa Helenom, bio sam sasvim siguran u to.

Ona je ozbiljno klimnula glavom. „Dobro." Osmeh joj se vratio. „Jer, znaš šta? Mama je prestala da se viđa sa Džordžom."

Prestala da se viđa sa Džordžom? Nisam znao da je njenom druženju sa dekanom došao kraj. „Oh," rekao sam, radoznao. „Što? Šta se desilo?"

Slegnula je ramenima. „Ne znam. Možda zato što je mator? I zato što je i dalje jeo svu čokoladu koju smo imali. Pričala sam ti o tome kad smo bili u zoološkom vrtu."

„A kako je mama?"

Helena je uvek bila jača od nas dvoje. Samouverenija. Odlučnija. Više fokusirana. Ona koja je mogla da se izbori. Ona koja je pobeđivala.

Pomisao da su njeni planovi krenuli naopako naterala me je da se nekako sažalim na nju.

„Dobro. Valjda." Spustila je pogled, povlačeći rub svoje majice. Ono što je nekada bila osnovna bela sada se pretvorilo u dezen pun zelenih mrlja. „Manje-više dobro, mislim. Ali mislim da joj je potreban novi muškarac."

„Novi muškarac?"

Klimnula je glavom. „Da. Nije lepo biti sam. Mislim, ima mene, naravno, tako da nije sama. Ali ja nisam muškarac, znaš."

„Tako je. Ti si Leptirić."

Prevrnula je očima. „Tataaa. Znaš na šta mislim."

„Šta god." Nisam bio siguran da znam šta je mislila, niti sam želeo da je ispitujem o toj temi.

Proverio sam vreme. Helena će svakog trenutka doći po Dženis. „Sada operi ruke i idi obuci čistu majicu. Mama će poludeti ako te vidi ovako umazanu."

Ionako će verovatno poludeti kada bude videla Dženisinu kosu.

„Biću u kuhinji ako ti nešto bude zatrebalo." Okrenuo sam se da izađem iz kupatila, ali me je ćerka uhvatila za rukav.

„Tata?" Njeno lice je sada bilo sasvim ozbiljno.

„Da?"

„Ako se ne viđaš ni sa kim... Zar ne bi mogao da se pomiriš sa mamom?"

„Ja..." Njen pogled vile velikih očiju naterao me je da oklevam. „Leptiriću, dušo, naš brak je..." Tražio sam pravu reč. „Pokvaren je."

„Zar ne možeš da ga popraviš?"

„To je super teško." Progutao sam knedlu. „Ali hajde da pričamo o ovome drugi put. Mama će biti ovde svakog trenutka, a ja moram da se pripremim za zabavu. Moraš da odeš da se presvučeš, brzo."

„Okej." Lice joj se ozarilo. „Obući ću drugu majicu, a onda ću ti dati tvoj poklon."

„Super." Ranije je provela sat vremena u svojoj sobi, nešto umotavajući. Nisam znao šta je to bilo.

Srećan što je pomisao na poklon razveselila Dženis, uputio sam se ka kuhinji. Razumeo sam kako se osećala, ali punč sa šampanjcem neće biti spreman za moje rođendanske goste ako provedem sledećih trideset minuta uz savete moje ćerke o razvodu.

Recept je još uvek bio na mom tabletu, a sastojci su bili spremni za mešanje.

Sok od jabuke, sok od ananasa, sok od limuna, sok od pomorandže i voda — sve sam to stavio u činiju, jedno po jedno, dodao šećer i mešao.

Dok sam dodavao šampanjac, a mehurići penili sadržaj, zazvonilo je zvono na vratima.

7:15. Nadao sam se da je to bila Helena, a ne jedan od gostiju koji je stigao rano.

„Ja ću!" Dženis je povikala.

Pre nego što sam uspeo da je zaustavim, čuo sam kako se vrata otključavaju.

„Zdravo, mama."

„Dženis!" Helen je uzviknula. „Šta je ovo?" Prosiktala je poslednju reč.

„Tata mi je ofarbao kosu."

„Gde je on?"

„Hm... u kuhinji?"

Tvrde potpetice udarale su o drveni pod, približavajući se u stakato ritmu.

Završio sam sa pražnjenjem boce u činiju, uzdahnuo i okrenuo se prema nadolazećoj oluji koja je bila moja bivša.

Zaustavila se u dovratku — kratka teksas suknja, teksas bluza, ruke na bokovima, a usne skupljene u bledu, tanku liniju. „Čija je ovo bila ideja?"

Zadržao sam njen pogled. „Moja."

„Ma ona sutra mora da ide u školu! O čemu si razmišljao?"

Dženis se progurala pored svoje majke, držeći umotani poklon na grudima.

Laknulo mi je kada sam video da se presvukla u drugu majicu kao što je i obećala. Narandžasta — savršeno je podvlačila bujnu zelenu boju njenih lokni.

Dženis je stala pored mene, gledajući u Helenu sa bezbedne udaljenosti.

„Pa šta?" Rekao sam. „Može ovako da ide."

„U redu je, mama. Zaista!" Dženis me je uhvatila za ruku. „En, u školi, trenutno ima crvenu kosu, a Huanita je plavuša, čak i ako nije stvarno plavuša. Nastavnici nemaju ništa protiv."

Helena je dugo udahnula i olabavila stav. „Okej onda. U svakom slučaju, ne možemo mnogo da uradimo u vezi... sa ovim." Uperila je prst u Dženis. „Ali sledeći put, mlada damo, prvo ćeš mene pitati."

Naša ćerka je prekrstila ruke, a zatim klimnula glavom. „Da,mama."

Uzdržao sam se da dodam da valjda i ja imam reč u odlukama koje se tiču vaspitanja naše ćerke.

Helen je prešla pogledom po kuhinji. „Mislila sam da sam kuvaš." Njen ton je sada bio mekši.

„Spreman sam. Imam punč..." Pokazao sam na činiju, „...i nešto za grickanje." Pokazao sam na sto, na kojem je stajao tortilja čips u velikoj vrećici sa ljutim sosom u tegli koja je čekala pored njih.

„A hrana?"

„Pica i salata. Biće isporučene u osam."

„U redu." Helen je izvukla kašiku iz fioke, umočila je u činiju i probala punč. „Oh, ovo nije... nije uopšte loše. Ukus bi se mogao poboljšati prstohvatom đumbira. I treba da dodaš led."

„Nemam đumbir," rekao sam. "I upravo sam hteo da dodam led."

Helen je liznula kašiku i pogledala me. „Siguran si da ti ne treba pomoć?"

„Ne, mogu sam. Ali hvala." Ignorišući njen jezik koji je još uvek oblizivao kašiku, pogledao sam na sat. Gosti mogu stići svakog trenutka.

„Tata?" Dženis mi je pružila svoj zamotuljak. „Ovo je za tvoj rođendan."

„Oh. Hvala, draga." Uzeo sam poklon i prešao prstima preko njega. Uvek sam to radio kada bih dobio poklon, pokušavajući da pogodim šta je u pitanju.

Ovaj je bio mekan na dodir, kao komad odeće.

„Šta je to?" Okrenuo sam paketić u rukama.

„Pa moraš prvo da ga otvoriš." Zakolutala je očima.

Uradio sam po uputstvu, cepajući ukrasni papir.

Bio je to komad odeće — plave boje, sa otiskom crvene i žute. Podigao sam ga: majica sa S-logom odštampanim na grudima.

„Supermenova majica za supertatu!" Dženis je pljesnula rukama.

„Ja..." Dirnut, razmišljao sam šta da kažem. „Hvala ti, Leptiriću." Spustio sam se na kolena i zagrlio je.

Dok sam to radio, šapnula mi je na uvo. „Ti si Supermen. Sigurna sam da možeš da super-popraviš stvari sa mamom."

Pustio sam je i proučavao njeno lice uokvireno zelenom bojom. Nagnula je glavu, pogledala me i namignula.

Zvono se začulo na vratima.

„Ja ću!" Dženis je ponovo pobegla, ostavljajući me još uvek bez reči.

„Ona je najbolja stvar koju smo ikada napravili," rekla je Helena.

Ustao sam i naslonio se na sudoperu. „Tako je. Nema sumnje u to." Klimnuo sam, iskreno.

„I čestitam ti rođendan!" rekla je. „Četrdeset! To je priličan broj. Kraj divljih godina."

Zamišljen osmeh na njenim usnama bio je isti onaj u koji sam se nekada davno zaljubio.

„O, Helena!" Karl je ušao u kuhinju. „Nisam znao da ćeš biti ovde." U glasu mu je odzvanjalo iznenađenje.

Kao i obično, poranio je, željan da se prvi baci na aperitive bez konkurencije.

„Oh, samo je svratila da pokupi Dženis," rekao sam. Bilo je vreme da moja bivša ode. Nisam želeo da naleti na Venus, koju sam bio pozvao na zabavu.

„Da." Helena je uhvatila Dženis za ruku i još jednom me pogledala. Još jednom se osmehnula. „Naravno, upravo smo odlazile, Dženis i ja." Mahnula nam je. „Karl, vidimo se na fakultetu. Lepo se provedite." Namignula je Karlu i uperila kažiprst u mene. „I budi ljubazan prema ovom starcu."

Uz tu opasku, i uz mali kikot, otišla je.

Karl je podigao obrve dok je slušao zvuk njenih i Dženisinih koraka koji su se udaljavali. „Oh, Helena je prava slatkica prema tebi danas," šapnuo je.

Da, bila je prava slatkica. Uložila je očigledan napor.

Da li je i ja trebalo da uložim napor? Da pokušam da super-popravim stvari sa njom zarad naše ćerke? Da li bismo mogli da ponovo funkcionišemo? Da li bismo mogli da opet uspemo ako se dovoljno potrudimo?

Glasovi su me otrgli iz mojih misli o Supermenu.

Ženski glasovi.

Izašao sam u hodnik, taman na vreme da vidim Helenu i Dženis kako mrko gledaju pridošlicu ispred otvorenih vrata stana.

Bila je to Venus.