Setam se novim kampusom i razmisljam o svemu sta mi se desilo poslednjih godinu dana. Zavrsila sam srednju skolu, otisla sam "roditelja",koje nem ogu tako nazvati. Samo su cekali da me se rese, upisala sam se u fakultet svojih snova i sada tu sam, gde sam. Moji prvi casovi za danas su gotovi, a svoju sobu jos nisam videla.

Od svih predmeta koje imam, mislim. Ne, ne znam, da mi nece jedan ici. Jebena kosarka!! Mrzim je toliko puta sam Anji rekla da ne upisuje kosarku nego tenis i opet isto,

Moja luda znala sam da joj ne treba dati da to popunjava. Koliko god gresila ipak mi nedostaje, njeni spontani zagrljaji, te plave oci, kruta kisa i najlepsi osmeh na svetu. Boze zasto si morao to da nam uradis. Osecam da mi tlo izmice pod nogama i shvatam da sam se saplela o kamen. Tako mi i treba kada sam stalno zamisljena, ali ne samo to smotana sam ko sajla. Nadam se da me valjda nije niko video. Polako, skoro neprimetno se osvrcem oko sebe i ne vidim nikog. ohh dobro je da sam u drugom delu verovatno bi svi videli. Hahaha i svi bi ti se smejali, sto nije toliko nepoznato. Ne podsecaj me, na to. Naime kada sam bila drugi razred srednje skole, mija najveca simpatija tada, a kasnije najveca nocna mora, zagrlila me je. A ja sam od prevole uzbudjenosti potrcala do Anje i saplela se. Cela skola mi se smejala, a kasnije sce sale zbijane su na moj racun. Dugo je trebalo to da zaborave. I sada vec vidim koje ce biti omiljeno mesto za razmisljanje, iako je malo dalje od glavne zgrade ipak imam pogledan na sve, ali i mir i tisinu. Sve ovo govorim, i vec se polagano priblizavam novoj sobi. Pa to je to, novi zivote dolazim. Ulazim, a tamo stoji samo jedna muska torba.

Molim?!?!? Necu valjda deliti sobu sa muskarcem. Vec pomisljam na najgore, ali prelepa devojka plave kose i dugih nogu obmotanih peskirom, govori da ipak nisam sa osobom pune testosterona "Ohh, ovaj izvini ja..."zamuckuje"Hejj, ja i ti... ovaj ti si moja cimerka?" Upitam?

Ma ne Emilija samo je dosla da se bucne u tudjem kupatilu.. "Ohh da jeste ti si znaci Emilija, ja sam Mary oprosti, ali morala sam da se okupam putovanje doovde nije bas kratko." Rece mi. I kada malo bolje razmislim odkud ona zna kako se ja zovem?

Oglasna tablaa zapevusi ona dosada, tamo sve pise Ema. Opalim sebi mentalnu pljusku. Samo sam pogledala broj sobe i otisla, ni ne proverivsi. "Drago mi je" pruzam ruku, ali ona me zagrli. Ovo je toliko nepoznato jedina osoba koja me je grlila ikada bila je Anja, a moji roditelji jednostavno nikada nisu imali dovoljno ljubavi da je podele samnom. Svoje ruke stavljam na njena ramena i uzvracam zagrljaj.

Nakon nekoliko sekundi pusta me i seda na svoj krevet do prozora, pa predpostavljam da je moj onda ovaj do zida, jer je on potpuno prazan bez posteljine, jastuka i bilo kog posteljnog rublja. Sedam na njega tacno preko puta Mary, te ona zapocne "Pa Ema, odakle si gde si isla u srednju, zasto ovaj fakultet i ovaj grad, jesi imala decka...?" Ova devojka stvarno voli da zapitkuje. Ma daj Ema, devojka je samo radoznala. Opet smaras, dosado. "Woahh cekaj, cekaj jedno po jedno pitanje molim te, vrti mi se od njih." Podarim joj jedan mali osmeh ljubaznosti i nastavim. " Moje ime je Ema i imam osamnaest, zivela sam sa roditeljima i odlucila se za ovaj zato sto volim psihologiju. I uglavnom je to, to, nema neke velike filozofije?" Pogleda me svojim bisernim ocima koje kao da hoce da me potskaknu da jos nesto kazem da zadovolje njenu radoznalost, ali kada vidi da ne popustam, odmahne glavom, te pocne sa svojom pricom "Ovde sam vec godinu dana, a moji glupi roditelji, snobovi su mi naredili da upisem ovo, samo da bi ulazili u dupe nekim ljudima. Huh a mislila sam da su ovi moji najgori. "Znaci da psihologija nije ono sta zelis?" "Ne naravno da ne." Pogled joj luta svugde samo ne u mene. "Zapravo moja zelja je bila da budem kuvar." Ispusti uzdah kao da je spustila teret, ali zapravo ona kao da se boji osude. Koliko mi je samo poznato kada ti niko ne veruje.

.....

Mary je stvarno divna devojka, ovih dva sata koliko vec pricamo, svaka njena rec, pogled, podkupili su me za stalno, kada je pogledate znate da je divna osoba, otvorena bez oziljaka proslosti. Prosti smo kliknule na prvu, jer je svaka tema nastavljena drugom i nije nam ponestalo tema za razgovor. Trenutno mi pokazuje ostatak kamusa, a upravi smo obisle biblioteku, kantinu, doduse zatvorenu, upoznala me sa pravilima, koja i nisu toliko teska, mislim kome moze biti lose da uci od 16:00 do 18:00. Ili da ne dovodi zivotinje u sobu. Ma ajde to nije toliko strasno. Ostali su nam jos tereni i drugi deo, ali njega vec znam te sam odlucila da do tamo odem sama. Vidim da je preumorna, a i fali mi ona tisina, dok sam sama. "Mary, a sta kazes da odes do sobe i odmoris se, dalje znam sama." Okrene glavu prema meni i blago klimne. "Da, da, mogu ja jos sa tobom, ali ako zelis sama, u redu." Nasmesi se, te me zagrli i ode u pravci iz kog smo dosle. Nastavljam put, a mesecina i svetlost koja dolazi sa kosarkaskog terena, mi pokazuju kuda da idem. Opet dolazim do mog omiljenog dela, te sedam na pod i oslanjam glavu na tvrdo stablo. Polagano moje oci se sklapaju. Ma vidi ipak nije samo Mary umorna. Oh ma prekini. Disanje mi se izjednacava i ne znam tacno koliko sam tako ostala, ali kada sam kada sam na ivici da zaspem, muske ruke me obavijaju oko nogu i ramena te me podizu. Stresem se na trenutak, ali osecaj straha nestaje i zamenjuje ga ugodost, kao da se jednostavno prepustam ovom muskarcu. Jos uvek zatvorenih ociju upitam ga "Ko si ti?""Stranac" govori jos uvek me noseci. Njegov blago, hrapavi glas me tera da se najezim. A zatim zaspem ne poglesavsi mog stranca.

______________________

Hejj. Okk prvo pravopis mi je uzasan znam, i sigurno se pitate sta koji djavo pises kada ne znas pravopis, ali ipak, sta da radim volim pisati, a vi mi ubuduce recite gde gresim, pa sve se da ispraviti. Moje prvo poglavlje. Nemam pojma da li ce iko ovo citati, ali ako zeli neka mi posalje privatnu poruku ili ostavi komentar na ovom delu o tome sta misli. Nema pojma drage moje, ali sta bude bice i ljubim vas. Mislim sve one koje iole dodju ovde.