Ovo je samo početak, ali igra je gotova. Znala sam u kojoj vatri ću izgoreti. Nije mi žao.

„Ne izazivaj me jer ako probamo nećemo moći da zaboravimo.“
„Ovo je opasno, goreće sve.“
„Neka gori, neka sve izgori.“
„Ti nikad ne odustaješ.“  

"Šta ako bi ti se jednog dana desilo sve ono o čemu pišeš u svojim knjigama? Da li bi postupila kao tvoja junjakinja? Šta ako bi se jednog dana pojavio muškarac koji bi ti poljuljao tlo pod nogama? Šta ako bi se pojavio neko ko bi mogao da otopi taj led u tebi?"

Osmehnem se na Ivine reči. Iva idalje veruje u ljubav, u srećan kraj.

“Znaš da je to kod mene nemoguća misija.” Dodam paleći cigaretu.

“Kako neko tako leden, neko ko ne veruje više u ljubav može da piše takve ljubavne romane?” Čini mi se da je ovo pitanje postavila više sebi nego meni. Slegnem ramenima.

“Možda pišem po sećanju na osećaj. Ali dosta mi pomažete i vi sa vašim ljubavnim pričama.” Na moje reči se namršti kucne svojom čašom o moju prasnuvši u smeh.

“Moraću da pazim šta ti govorim da ne bih završila u nekoj od tvojih knjiga.”

Pokušavam već sat vremena da započnem novu knjigu bezuspešno. Ni reč iz mene ne izlazi. Gledam u belilo na ekranu dok razmišljam možda je trebalo da izađem sa Ivom na piće, ako ništa možda bih videla neki par koji bi mi dao inspiraciju, možda bi čula neku priču koja bi mi pomogla u ovoj mojoj blokadi. Telefon zasvetli dajući mi znak da je prispela poruka. Iva neumorno šalje slike iz kafića pokušavajući da me odvuče.

“Samo da se obučem I dolazim.” Šaljem u trenu kad vidim na snimku koliko je pripita. Brzinski oblačim tuniku i kaput. Da mi je neko rekao pre par godina da ću izaći petkom bez trunke šminke ne bih mu verovala, ali evo me sedim u taxiju dok kiša pada slušam muziku i zvuk kapljica kiše. Ulazim u lokal kao po običaju ne gledajući nikog oko sebe. Bez manira sedam ne pozdravivši se sa momcima koji sede za njenim stolom. U trenu dok otpijam džin tonik Iva se približi šaputajući.

“Znaš li ko je ono?” Upita pokazujući glavom u kom pravcu treba da pogledam.
“Nisi ga videla. Novak.” Uočim njenog druga posramivši se.

“Novak izvini nisam te videla.” Izustim dok on ustaje pogledavši me. Osmehne se dodavši.

“Nema veze nisam video ni ja tebe.” Ošine me rečima dok se pozdravlja odlazeći. Lepo te je stavio na mesto, pa opet glumi ludilo opominjem samu sebe.

“Idemo u bar.” Obaveštava me pripita Iva i znam da ne vredi protiviti se sad, jer nemoguća je kada je pijana. Dok stojim u baru u kome ne vidim nijedno poznato lice razmišljam da je ipak bolja ideja bila da ostanem kući. Ovde inspiraciju neću naći sigurno.

“Idem da se zahvalim Novaku što je platio ceo račun.” Obavesti me Iva odlazeći dok ja pokušavam bezuspešno da je ispratim pogledom.

Bar se ubrzo zatvorio, stojim na ulici pokušavajući da je ubedim da krenemo kući. Moje moljakanje prekida zvuk njenog telefona. Javlja se.

“Gde si ti Novak?” Upita dok se sa druge strane začuje muški glas.

“Idem kući hoćete da vas odbacim?” Upita dok ona potvrdno odgovara.

“Kad vidiš novi auto marke audi to je Novak.” Obavštava me dok ja postajem sve više nervozna.

“Ne zanima me marka i da li je nov kaži mi samo koje je boje da ne uđem kod nekog drugog.” Dodam besno u trenu kad se crni auto kao noć zaustavlja pored mene.

“Žao mi je ali ja sedim napred.” Izustim iznenadivši samu sebe. Smeštam se na suvozačevo mesto dok Novak prati svaki moj pokret.

“Idemo u centar u klub.” Trgne me Ivin glas.

“Daj mi da puštam muziku.” Obrati se Novaku dok joj on dodaje svoj telefon. Pušta muziku vičući.

“Pojačaj.” Obrati se meni.

“Ne znam gde se pojačava.” Obrusim .

“Sve je napred.” Doda Novak ne gledajući me. Dok se u meni pojavi neki nemir. Gledam ga perifernim vidom dok vozi. Ruka mu je tako lepa, muževna da poželim da dotaknem njegovu kožu. Ukorim sebe zbog svojih misli.

“Ja ne idem u klub. Nema šanse.” Obavestim ih, ali ne reaguju. Novak vozi ka smeru kluba. Okrenem se ka njemu.
"Da li me čujete ne idem.”

“Ajde tetka šta ti je.” Izusti kroz smeh. Ma šta je on meni upravo rekao. Tetka? Ja? Ja koja sam par godina mlađa od njega, ja koja izgledam mlađe i od devojaka koje su njegovih godina. Probudi u meni u trenu onu uspavanu tvrdoglavost. Sad će tetka tebe da provoza pomislim u sebi.

“Važi, hvatam te za ruku i ulazimo.” Izustim dok se on nasmeje ne verujući mi. Izlazimo iz automobila prilazim mu dok Iva i Sofija idu isped nas hvatam ga za ruku kretajući se ka klubu.

“Tetka jel si luda gledaš da me neki krimos rokne tamo.” Osmehnem se zadovoljno.

“Ne brini tetkino dok si sa mnom ništa ti ne mogu. Ako ima neka devojka da joj smeta kaži da sam ti tetka.” Dodam dok koračam kraj njega.

“Ti nisi normalna. Zar ti nisi udata?”
“Nisi ni svestan koliko, i jesam.” Odmeri me

“I ućićeš držeći me za ruku.” Klimnem glavom dok ulazimo. Pripijena sam uz njega dok ulazimo, pod rukom osećam njegovu čvrstu izvajanu mišićavu ruku. Znam, svestna sam da je ovo što radim pogrešno, ali zašto mi onda toliko prija. Da li je ovo posledica džina ili je ono čega se plašim? Ali ne mogu da zavaravam sebe, hemija je tako očita, oseća se u vazduhu, toliko jaka da je opipljiva. Ne protivi se što ga svo vreme držim za ruku, igra moju igru.

Ne zadržavamo se dugo jer Ivi nije zanimljivo. Izlazimo isto kako smo i ušli, držeći se za ruku, dok Iva ide ispred nas. Osećam sigurnost dok me drži za ruku, što me istog trena uplaši. Znam da se igram sa vatrom, znam da mogu izgoreti ali neka neobjašljiva sila me vuče ka njemu. Iva i Sofija puštaju muziku dok nas Novak vozi bez cilja. Znam zašto to radi, znam i osećam da želi što duže da ostanem.

„Stani na pumpi da kupimo Iva i ja cigarete.“ Dobaci vičući Sofija. Ubrzo se zaustavi kraj pumpe, ostajemo na tren sami u automobilu u kome za tren zavlada tišina koju razbijaju zvuci našeg otežanog disanja. Skrenem pogled ka njemu uočivši da me gleda ne sklanjajući pogled. Gleda me u oči ozbiljnog ali požudnog izraza lica.

„I šta ćemo sad?“ Izusti ne skidajući pogled sa mene.

„Daj mi telefon.“ Uzvratim osmehivajući se samouvereno. Pruža mi telefon dok ja istog trena upisujem svoj broj, vraćajući mu telefon. Pruža ruku pokazujući mi očima na moj telefon. Upisuje svoj broj zatim ime Čapo. U trenu kad mi pruža telefon u automobilu ulaze Iva i Sofija.

„Šta radite?“ Iva sumljičavo odmerava naše ruke koje su previše blizu. Uključujem kameru dok jednom rukom uzimam njegovu, a drugom slikam naše ruke. Gleda me iznenađeno dok pokreće automobil, dok me Iva i Sofija gledaju šokirano.

„Opustite se slikam ruke za naslovnicu sledeće knjige, ima lepu šaku.“ Osmehnem se jer je moj izgovor prihvaćen.

„Da vidim sliku?“ Pruža ruku čekajući da mu dam telefon što i činim.

„Dobro je ispala slika, da si htela da ovako dobro ispadne ne bi. Dobro pristaje tvoja ruka u mojoj, fotogenično.“ Vraća mi telefon namignuvši mi.

Dok nas vozi ka kući osećam njegov pogled svuda po sebi. Osećam plamen koji preti da postane vatra. Odvozi Sofiju, potom Ivu ubrzo stižemo i do moje kuće. Zaustavlja se.

„Šta ti je smešno?“
„Ovo što si izveo. Ostavio si me za kraj, opasan si.“
„Nisi ni svestna koliko. I šta ćemo sada?“ Osehnem se njegovom ozbiljnom požudnom izrazu lica koje mi je previše blizu. Istog trena bez razmišljanja prislanjam svoje usne na njegove. Jednom rukom me hvata za vilicu dok me drugom rukom pribija bliže sebi. Ovo nije bio poljubac, ovo je bio vatromet. Prekidam poljubac odmaknuvši se malo od njega ne bi li došla sebi.

„Ovo je opasno, goreće sve.“ Izustim dok mi telom prostruji vrelina. Ne skida pogled sa mene.

„Neka gori, neka sve izgori.“ Ozbiljan je dok izgovara ove reči, a to me plaši dok mi u istom trenu prija.

„Zašto nisi kod muža?“ Direktan je.

„Imam svoje razloge. Dovoljno je da to znaš za sada.“ Poljubim ga ovlaš izlazeći istog trena iz automobila. Znam da trebam da pobegnem, znam da je pogrešno. Ali tako prokleto prija.

U samo jednom trenu život može da ti se promeni. Sve ono što nikada nisi ni sanjala da može tebi da se desi baš to ti se dogodi. Iz vedra neba, kao grom. Zapali sve u tebi. Nisam ni sanjala da će ove noći početi naš začarani krug. Krug pakla ili raja videćemo.

Ulazim u sobu sa osmehom onim devojačkim koji sam i zaboravila kako izgleda na meni. Ili će on otopiti led u meni ili ću ja ugasiti vatru u njemu. Iz misli me prekida obaveštenje poruke.

Čapo: “Ne plašiš se posledica po sebe?“
Anja: „Ne razumem.“
Čapo: „Ako ovo ode preduboko, a ti si udata.“
Anja: „Misliš da se ne zaljubim? Da li se ti plašiš?“
Čapo: “Ja se ne plašim ničega.“
Anja: „Neću da se zaljubim ako se dogovorimo da se ne zaljubim.“
Čapo: „Kako to možemo da se dogovorimo?“
Anja: „Prekinemo ako osetimo emocije, da kažemo kraj.“
Čapo: „Da kažemo kraj? Ništa to. Ja tako ne mogu. Ili do kraja ili ništa. Nema na pola ništa.“
Anja: Znači nema dogovora. Opasno se igramo, voliš da se igraš vatrom, a koliko vidim izgorećemo.“
Čapo: „Volim, ja sam stari piroman. Idemo do kraja pa neka poginemo.“
Anja: „Još uvek imaš fore da se povučeš.“
Čapo: „Ne verujem ja u to povlačenje.“
Anja: „Ti si baš odlučio da ideš do kraja.“
Čapo: „Do kraja.“

Utonula sam u san dok sam u nozdrvama još uvek osećala miris njegovog parfema. Miris koji nikad neću zaboraviti. Znala sam u kojoj vatri ću izgoreti. Nije mi žao. Prvi put sam radila ono što sam želela, prvi put sam živela kako sam želela. Živela sam za tren, jer život je ono što se upravo sada dešava ovog trena. Šta će sutra biti to niko ne zna.

Dugo me nije bilo. Nadam se da će Vam se nova priča dopasti. S.J.