Bilo je kasno u podne kada su Marko i Darko konačno odlučili da pođu svojim kućama, ili da obiđu neke druge prijatelje. Kako god to bilo, Eleni se tada pojavio osmeh na licu kada je primetila da Darko uzima kjučeve od auta sa stola i polako se rasteže kako bi Marku dao znak da je vreme da pođu. Bilo joj je drago što će konačno opet imati malo mira, ali ako oni odu to bi značilo da ona ostaje sama sa Andrejem, a posle onog poljupca i vreline koju je nedavno osetila nije joj bilo svejedno ostati sama sa njim. Više nije bila sigurna kako bi trebala da se ponaša u njegovom prisustvu.

-Bilo nam je drago što ste došli.  -Andrej kaže i ustane sa stolice kako bi ih otpratio. Dok šetamo svo četvoro do vrata, Marko uporno ide za mnom i objašnjava mi kako je nedavno pronašao magnetne lažne trepavice i koliko su one zapravo bolje od onih koje se lepe.

Andrej i Darko bili su posebna priča i išli ispred nas. Darko nije bio toliko pričljiv, ali zato je imao partnera koji je pričao za obojicu. Andrej je držao ruke u džepovima i gledao ispred sebe dok je Darko išao pored njega gledajući u pod.

-Dakle, kažem ti. Moraš ih nabaviti. Nisu ni skupe!  -Markov glas odzvanja u Eleninoj glavi.

-Obavezno ću pogledati i probati takve i javiću ti utiske.

-Da... Ali ako ti se svide, obavezno postavi na instagramu i označi me! Pokušavam da postanem bloger. To je moj novi hobi.  -nasmeši se.

-Bloger?

-Da. Pogledaj, ovaj lak koji upravo nosim je užasan, ali doslovno užasan, no nema veze. Dobio sam dobre pare reklamirajući ga!  -nasmeši se i pokaže nokte nalakirane svetlo plavom bojom.

-Ali boja je prelepa.

-Ljubavi, pričamo o kvalitetu, a on je nula.  -osmehne se i stigne do vrata.  -Ništa onda, vidimo se neki drugi put kada ću imati malo više vremena da ti objasnim o blogerskom životu! Do tada, au revoir! (zbogom!) Cmok, draga. 

Konačno. Mir i tišina. Ali neće trajati tako dugo. Tu je Andrej i Elena kojoj su potrebna neka objašnjenja. Kao na primer, šta je ono od ranije trebalo značiti?

-Andrej, moramo da pričamo.  -okrene se ka njemu i pokuša da zvuči ubedljivo.

-Znam i pre nego što išta započnemo, želim da pođeš sa mnom. Obuci se, hladno je napolju, a ja te čekam ispred.

-Gde sad želiš da idemo? Ja se definitivno ne vraćam u onaj bar.

-Ne idemo tamo, ne brini se.  -ovo ga nasmeje.

Za koji trenutak Elena je bila spremna. Obučena u kaput, na rukama je imala sive rukavice koje su joj bile u kompletu sa kapom. Iako snega nije bilo, ovaj grad je bio i te kako hladan. Izašla je ispred zgrade i ugledala Andreja koji ju je gledao sa osmehom na licu.

-Meni kažeš da se trebam obući, a pogledaj tebe! Kakva je to tanka jaknica, zar ne vidiš koliko je hladno?

-Ne brini se. Meni je toplo kada sam pored tebe.  -slušala je njegove reči i nije znala šta bi na to trebala odgovoriti. Pre bi se takvim kliše odgovorima i izjavama smejala, a ovo što je Andrej upravo izgovorio je učinilo da njeno srce brže zakuca. Ni sama nije znala zašto.

-Kako mi je drago kada vidim autobusku stanicu!  -ironično se nasmeje kada ugleda da se približavaju jednoj.

-Nećeš zadugo.

-Mislim da znam gde idemo.  -pogleda ga sa malim smeškom na licu i izgovori.

Čvrsto se pridržala na njemu i svoje ruke je uvila oko njegove. Ubrzo su stigli, a tamo ih je dočekao jedan radnik koji im je pokazao auto koji je Andrej ranije odabrao.

-I šta kažeš? Kako ti se čini?  -upita je sa osmehom.

-Pa, plav je...  -osmehne se.

-Baš onakav kakav si želela, zar ne?

-Zar ćemo ga stvarno kupiti?

-Hoćemo. Već sam sve rešio, svu papirologiju, tako da se kući vraćamo autom.

-Eh, da mi je neko rekao da ću se po poslednji put voziti autobusom bila bih pristojnija i ne bih onako popreko gledala!

-Znam.  -nasmeje se i u tom trenutku čuje kako neko zove Elenino ime. I to ne bilo ko, bio je to Dejan. Dosadni Dejan.

-Elena, šta radiš ovde? Kakvo prijatno iznenađenje.  -osmehne se i priđe joj te svoju ruku obavije oko njenih ramena.

-Kupili smo auto!  -pohvali se.

-Ako. Trebaš počastiti sebe.  -osmehne joj se i primeti Andreja kako ljubomorno gleda.  -Inače, bila si odlična jutros, iako je bilo na kratko.  -namerno ovo izgovori čisto da bi Andrej to čuo.

Andrej klimne glavom i osmehne se dok Elena zbunjeno pogleda u Dejana. Ode sa suvozačke strane auta i sačeka je tamo. Elena se pozdravi sa Dejanom i dalje pokušavajući da shvati šta se ovde upravo dogodilo te ode do auta i osmehne se kad oseti volan pod rukama.

-Hvala ti, Andrej...  

-Nadam se da će ti služiti.  -hladno odgovori pokušavajući da izbegne da je pogleda.