"Ili si sa njim, ili zamišljena, Lejla.", Hans je pukao dva dana kasnije.

Duboko je uzdahnula. "Čini ti se, Hans. Samo..."

"U ponedeljak krećemo za Nemačku."

Bledo ga je pogledala. "Od kad se ja to ništa ne pitam, Hans?", zarežala je i zastala sa oblačenjem. Spremala se da krene sa Vukšom i blizancima u šetnju, nije joj bilo do svađe, ali nije joj ni padalo na pamet da dozvoli da joj on određuje bilo šta. 

"Ja u ovoj prokletoj zemlji ne ostajem ni dan više."

Slegnula je ramenima. "Onda možeš i da ideš. Deca i ja ostajemo.", mirno je rekla.

"To su i moja deca!"

Duboko je uzdahnula. "Rekla sam šta sam imala, Hans. Šta ti fali ovde, jebote? Svaki put te zovem da ideš sa nama, ti si taj koji ne želi!"

"Ne želim, jer tebe i blizance zanima samo onaj tvoj rođak."

Sevnula je očima ka njemu. "Vukšu ne mešaj u ovo, ni slučajno.", zasiktala je.

"On je sinoć mogao da se umeša između nas?"

Prevrnula je očima. Predhodno veče su se posvađali oko blizanaca pred Vukšom i celom porodicom i Vukša nije izdržao, pa se umešao. "Samo je oduvek zaštitnički raspoložen prema meni. I rekao je istinu. Blizanci i jesu savršeni, samo jedino ti to ne možeš da vidiš. Da i tvoja majka. Ne zanima me, nije mi do svađe. Ukoliko želiš kreni sa nama, ukoliko ne...", rekla je i slegnula ramenima.

"Ne želim, ostaću sa Marlene ovde."

Klimnula je glavom i bez reči izašla iz sobe. "Šta ti je?", Vukša je tiho upitao dok su šetali, a blizanci išli ispred njih.

Uzdahnula je. "Ne mogu više da ga gledam. Ne mogu, Vukša.", zasiktala je.

"Mislim da je vreme da kažemo deci, Lejla."

"I ja, ali... Strah me je, jebote."

Uzdahnuo je. "Znam. Mada, mislim da im se sviđam."

Osmehnula se. "I sviđaš im se, Vukša. Na tebe svakako neće biti ljuti, ali na mene..."

Povukao je ka sebi i poljubio je u slepoočnicu. "Oni te vole, ljubavi, siguran sam da će sve biti u redu. Ne brini."

Klimnula je. "Videćemo. Igore, Balša...", viknula ih je i odvojila se od Vukše, pa im prišla. "Slušajte me, idemo sa Vukšom kod njega, moram da razgovaram sa vama."

Deca su se pogledala između sebe, pa klimnuli glavama. Odlično su znali kad mogu da se suprotstave majci, a kad nije vreme za to. U ovom trenutku su shvatili da sad nije to vreme. Petnaestak minuta kasnije su bili u Vukšinoj kući. Zabrinuto su gledali u Lejlu, koja je sedela i kršila ruke. Nije imala pojma kako da počne ovaj razgovor i odakle. "Jesi li ljuta na nas?"

Pogledala ih je i osmehnula se. "Jesam li ikada bila ljuta na vas?"

"Ne..."

"Nisi, mama, ali si čudna."

Pogledala je u Vukšu i zapalila cigaretu. "Da, jesam."

"Mama..."

"Mmm?"

"Ovde je tako lepo, zašto nikad pre nismo došli ovde?"

Uzdahnula. "Zato što sam se plašila, Balša. Ovog razgovora. I još ponekih.", promrmljala je.

Balša joj je prišao i seo do nje, pa naslonio glavu na njenu mišicu. "Mi nećemo dozvoliti da ti se išta desi. Neće ni Vukša, jel tako?"

Vukša se osmehnuo. "Tako je, Balša."

Obgrlila ga je rukom i poljubila ga u teme. "Znam da neće. Slušajte, ja znam da sam vam rekla da je Vukša rođak, ali..."

"Ali nam je tata."

Zapanjeno je pogledala u Igora. "Molim?"

"Baka je to rekla juče prabaki. Dok su se Hans i Vukša svađali. Prabaka je rekla da Vukša nema pravo da se svađa sa tvojim mužem, ali je baka njoj rekla da ima svaka prava, jer nam je otac."

"Igore..."

"To je istina, zar ne?", Balša ju je tiho upitao.

Klimnula je glavom i povukla dim cigarete. "Da, to je istina. Ja... Pravila sam mnoge gluposti, dok sam bila mlada, sine. Vukšu sam volela više od sebe, ali on je bio oženjen i imao već dvoje dece. Jednu noć sam samo pobegla. Mislila sam da ću uspeti da pobegnem od sebe i ljubavi prema njemu. Jednu noć me je našao, tražio da se vratim sa njim kući, ali ja nisam pristala. Nakon toga ste se rodili vas dvojica. Vukša nije znao za vas, sve dok nismo došli ovde. Znam da me sad verovatno mrzite najviše na svetu, ali..."

Igor je seo do nje, pa joj se i on zavukao u zagrljaj. "Volim te, mama. Samo... Mi se nećemo vratiti sa Hansom tamo. Ostaćemo ovde sa Vukšom, zar ne?"

Pogledala ga je. "Jel to želite?"

"Da.", Balša je kao iz topa rekao. "I ti ćeš ostati sa nama, zar ne?"

Vukša, koji je sve vreme ćutao, im je prišao i čučnuo ispred njih. "Ostaće. Jednom sam dopustio da ode i kajao sam se ceo svoj život. Ne ljutite se na nju, deco. Koliko je ona kriva, toliko sam i ja.", tiho je rekao.

Igor se malo pomakao i napravio mu mesta. Seo je, a onda ga povukao u zagrljaj. Balša se ugurao između njega i Lejle i pogledao ga. Osmehnuo se, pa zagrlio i njega. "Ima li mesta i za mene?", Lejla je tiho upitala. Želela je da bude sa njima, iako se osećala tako prokleto krivom za sve. Vukša ju je pogledao, pustio Balšu, povukao je u krila, a onda opet zagrlio svog sina. Srce mu je tuklo kao ludo. Ovo je njegova porodica. Ovo je ono što je želeo od prvog trenutka.

"Možemo li da ostanemo ovde odmah?"

Uzdahnula je. "Ne možemo, sine, bar ne dok ne nađem načina da kažem Hansu istinu, kako bismo se dogovorili oko Marlene."

"Ona može ostati ovde sa nama, zar ne, tata?"

Vukša se nasmejao. "Naravno da može, sine.", tiho je rekao.

"Sačekajte, deco. Hans je Marlenin otac i ne možete očekivati od Vukše da..."

"Da li ti želiš da ona ostane ovde?"

"Da, Balša, ali..."

Vukša je slegnuo ramenima. "Onda će i ostati. I sama znaš da to mogu da uradim.", progunđao je.

Uzdahnula je. "Znam, Vukša, ali bih prvo volela da pokušam da se dogovorimo. Zbog Marlene. Ona nije kriva što sam ja povukla toliko pogrešnih poteza, Vukša."

Uzdahnuo je i klimnuo glavom. Razumeo ju je, iako je tek u ovom trenutku shvatio koliko je on u stvari nestrpljiv da se sve ovo okonča. "U redu."

Sedeli su skluščani jedno uz drugo i dugo pričali i odgovarali na sva pitanja blizanaca. "Hajde, deco, vreme je da se vratimo kući.", tiho je rekla kad je videla da je već deset sati.

"Ali, mama..."

Uzdahnula je. "Sećate se da sutra idemo na veliki izlet i da moramo rano ustati, jer će Vladimir i Jana već u osam biti ovde?"

"Zaboravili smo! Tata...", Balša je skočio, poljubio ga i krenuo ka vratima. Igor je učinio isto i otišao za njim.

Nasmejala se i pogledala u Vukšu. "Ne zaključavaj, doći ću ti kasnije.", nasmejano je rekla.

Zasmejao se, privukao je sebi i željno je poljubio. "Mama..."

Pocrvenela je i odvojila se od Vukše.  "Idem.", promrljala je i krenula za Balšom. Ušli su u kuću, pokazala je blizancima da budu tihi, pa ih pogurala ka stepenicama. Ušli su u sobu, sela je i pokazala im rukama da sednu kraj nje, pa ih obojicu zagrlila. "Kako se osećate?", tiho je upitala.

Balša ju je pogledao. "Dobro smo, mama, samo... Zašto tati nisi rekla za nas?"

Progutala je. "Bila sam ljuta i povređena, Balša. Znala sam da će sve napustiti, ukoliko sazna za vas, ali... Nisam želela da to uradi samo zbog vas dvojice.", promrmljala je.

"Ja mislim da tata voli tebe."

Nasmešila se. "Voli me, znam, ali... Bila sam mlada, sine i nisam tako razmišljala.", prošaputala je. "Znam da sam kriva za sve i mnogo grešna i prema njemu i prema vama, ali... Možete li da mi oprostite?"

Obojica su je poljubila u obraz. "Jesmo li se ikad ljutili na tebe?"

Nasmejala se i odmahnula glavom. "Ne. Sigurno ste dobro?"

"Jesmo, mama."

Klimnula je, obojicu ih poljubila u teme i izašla van. "Već je zaspala?", upitala je kad je ušla u sobu.

"Pola jedanaest je."

Pogledala je na sat. "Nisam ni primetila.", promumlala je. 

"Naravno, čudio bih se da jesi.", zajedljivo je rekao.

Prevrnula je očima. "Ukoliko ti je do svađe, nisam raspoložena za nju, Hans. Ujutru ustajemo rano."

"Da, idemo na izlet, kao srećna i idilična porodica."

"Spavaću kod blizanaca. Laku noć.", zasiktala je i demonstrativno napustila sobu. Naravno da nije otišla kod njih, već kod Vukše. "Stigla sam.", veselo je rekla s vrata.

"U kuhinji sam, dođi.", doviknuo je. Ušla je unutra i zastala. Zatekla ga je kraj šporeta, kako im sprema večeru. Pogledao je. "I?"

Nasmejala se, prišla mu i zagrlila ga oko struka. "Ovo je sve za mene?", tiho je upitala i pokazala na sto koji je bio prekriven stolnjakom, dok su se na njemu nalazila dva tanjira i tri ukrasne sveće.

Promešao je ono što je spremao, pa se okrenuo ka njoj i slatko je poljubio. "Nisam stigao još večeru da završim, moraćeš malo da sačekaš."

Zasmejala se. "Kako si, jedini?"

Obuhvatio joj je lice rukama i željno je poljubio. "Najsrećniji sam čovek na svetu, mila moja. Volim te."

Ovila je ruke oko njegovog vrata i uzvratila mu poljubac. "Ugasi večeru.", promuklo je prošaputala.

Tvrdoglavo je odmahnuo glavom. "Ne, ostaješ noćas sa mnom, imamo vremena za sve.", nežno je rekao, pustio je, poljubio je u nos i ponovo se okrenuo ka šporetu. Stajala je naslonjena na radni deo kraj njega i posmatrala ga. Bio je najsavršeniji muškarac na planeti i bio je njen muškarac. Pogledao je i nasmejao se. Mogao je, čini mu se, da joj pročita misli u svakom trenutku. "Kako se ti osećaš, mila?"

Uzdahnula je. "Osećam mir, nisam ga osetila godinama, Vukša. I sreću. Sve moje želje su se ostvarile u ovih par dana."

"Baš sve?"

Odmahnula je glavom. "Ostala je još jedna, ali i ona će uskoro."

Ponovo je ostavio večeru, približio joj se i spustio usne na njene. "Koju?"

Spustila je šake na njegove grudi i pogledala ga u oči. "Da se najzad probudim kraj tebe i da niko i ništa ne stoji između nas."

Spustio je čelo na njeno i pogledao je u oči. "Šta sad stoji između nas?"

"Ništa, ali..."

Osmehnuo se. "Ništa, ljubavi i nikad više neće, obećavam ti."

Spustila je nežan poljubac na njegove usne. "Znam. Zagoreće ti večera."

Nasmejao se, sklonio se od nje i pogledao. "Mislim da je spremna. Da li ćeš biti ljubazna da sedneš na svoje mesto?", nasmejano je upitao i izvukao stolicu.

Zasmejala se, prevrnula očima i sela gde joj je rekao. Doneo je večeru za sto, pa seo preko puta nje. Sipao joj je večeru u tanjir, a onda i crno vino u čašu. "Prijatno, mila moja."

Osmehnula se. "Hvala, takđe.", prošaputala je i uzela zalogaj. "Mmm, ovo je fenomenalno.", zadovoljno je zamrmljala kada je osetila ukus.

Zasmejao se. "Jeste, zar ne?"

"Mhm. Šta?", upitala je kad je otpila gutljaj vina i uhvatila njegov pogled. 

"Danas kad su me nazvali "tata", mislio sam da će mi srce iskočiti iz grudi, Lejla."

Progutala je, polako spustila viljušku, a onda ustala, došla do njega  i kleknula ispred njega. "Znam. Ja sam znala da će tako biti, da ćeš ih osvojiti istog trenutka, ali... Plašila sam se da mi nikad nećeš oprostiti, Vukša."

Povukao je za ruku, podigao je, a onda je smestio u svoja krila. "Možda i ne bih, da ne znam kolika je moja krivica za sve ovo, Lejla. Sve što je trebalo da uradim, nisam. Dođi.", prošaputao je, podigao je sa sebe i poveo je ka spratu kuće. 

 Zapanjeno je pogledala oko sebe, kad ju je uveo u svoju sobu. "To su sve naše slike."

Bacio ju je na krevet, legao preko nje i uvrzao ruke u njenu kosu. "Jesu, sve je tu, što je ostalo nakon što si otišla."

Željno ga je poljubila, a onda ga oborila na leđa i popela se na njega. Nežno mu je poljubila bradu, a onda se spustila na vrat, dok je ruke zavukla ispod njegove majice. Skinula ju je, a onda spustila usne na njegove grudi. Obožavala ga je poljupcima, centimetar, po centimetar se spuštajući ka njegovom udu. Uzdisao je, milovao po kosi i gledao je u oči. Uživao je u njenim poljupcima, njenom pogledu i dodirima. Otkopčala mu je farmerke, skinula ih sa sve boksericama, a onda ga uzela u usta. Dopustio joj je da ga obrađuje, a onda je povukao na sebe i naterao je da ga opkorači. Uzela ga je u ruku, pomilovala ga, a onda ga stavila na svoj ulaz i navukla se na njega. Lagano se pomerala, ljubili su se, dok joj je milovao grudi šakama. Ubrzo je svršavala dok ju je snažno grlio i punio joj ribicu svojim semenom. "Volim te.", prošaputala je.

"I ja tebe, jedina moja."

Pogledala ga je, nežno ga poljubila, a onda dohvatila pokrivač i pokrila ih. "Večeras je baš zima.", promrmljala je.

"Mhm, zahladnelo je. Ostaješ sa mnom?"

Pospano je klimnula glavom i poljubila ga u grudi. "Ostajem.", prošaputala je, sklopila oči i istog trenutka zaspala.