Vukša je stajao kraj prozora, pio viski i gledao van, kad je ugledao senku kako se mota oko lipe. Prikaza je na trenutak upalila upaljač i on je istog trenutka prepoznao. To je bila njegova Lejla, u to nije sumnjao ni na trenutak. Navukao je na brzinu pantalone i kao bez duše potrčao van. "Na ovom mestu niko nije zapalio cigaretu čitavih petnaest godina, od kako si otišla.", tiho je rekao kad se i sam naslonio kraj nje.

Trgla se i pogledala ga. "Čak ni ti?"

Zapalio je svoju cigartu i odmahnuo glavom. "Jebeno je bolelo.", tiho je prošaputao. 

Uzdahnula je i dobro ga pogledala. Imala je osećaj kao da ga je malopre zadnji put videla. Ništa se nije promenio, a njeno ludo srce je istim intezitetom lupalo dok ga je gledala. "Očekivala sam neku boru, sedu, bilo šta što bi mi pokazalo da ovo jebeno vreme utiče i na tebe, kao na nas, obične smrtnike."

Nasmejao se, pružio ruku i pomilovao je po obrazu. "Očekivao sam sve, samo ne da te ponovo vidim na ovom mestu, lepšu nego ikad."

"Vukša...", prošaputala je, zgrabila ga za ruku kad je krenuo da je povuče i vratila je na svoj obraz. 

"Nemoj, Lejla.", promucao je. 

Prišla mu je i jače naslonila glavu o njegovu šaku. "Samo jedan poljubac, molim te."

Bolno se osmehnuo i palcem prešao preko njenih usana. "Nikad se nismo zaustavili na jednom."

Poljubila mu je palac i pogledala ga u oči. "Ne, nismo.", promrmljala je. "Idem...", tiho je rekla kad posle nekoliko sekundi, kad je bila sasvim sigurna da je neće poljubiti. 

Krenula je da ode, povukao je za ruku, privio je uz sebe i gladno je poljubio. Ukopala je nokte u njegov vrat i uzvratila mu. "Hoćemo li stati ove noći, jedina?", promuklo je upitao, dok joj je ljubio obraze. 

Uzvraćala mu je poljupce, udisala njegov miris i mazila ga po potiljku. "Moramo da razgovaramo, Vukša."

"Odmah?"

Klimnula je glavom. "Da."

Uzdahnuo je, odvojio je od sebe, a onda je uhvatio za ruku i poveo je ka svojoj kući. Unutra je vladao mrak, uveo ju je u dnevni boravak, svalio se na kauč, pa je povukao u krila. To je oduvek bilo njeno omiljeno mesto, a osećao je da je i sada. Poznavao ju je koliko i sebe i znao je da se ništa nije promenilo, uprkos godinama koje su prošle. "Pričaj.", promrmljao je.

Duboko je uzdahnula. Znala je da mora da mu kaže, pre nego što ih vidi i sam shvati, ali se prokleto plašila.  "One noći kada si došao po mene, ostavio si mi nešto.", prošaputala je.

Namrštio se. "Ne razumem..."

"Ostavio si mi Igora i Balšu, naše sinove."

Zapanjeno ju je pogledao, spustio je na krevet, a onda je besno pogledao. "Hoćeš da kažeš da imamo sinove i da, za sve ovo vreme, nisi našla za shodno da mi kažeš?", zagrmeo je. 

Spustila je glavu i klimnula. "Da."

Nije mogao da veruje šta mu govori. Prošao je rukom kroz kosu i nervozno zapalio cigaretu. Plašio se grubih reči koje su mu se motale po glavi. Nije želeo da ponovo nestane, ovog puta sa njihovom decom. Seo je do nje i pogledao je u oči. "Toliko si me mrzela, da si dozvolila da naša deca drugog zovu ocem?", poraženo je upitao. 

Skočila je na noge i besno ga pogledala. Znala je da nema prava na bes, ali ga je u ovom trenutku nenormalno osećala. "Mrzela? Volela sam te više od sebe i još te volim, budalo!", dreknula je. 

"Zašto onda, jebote? Zašto?"

"Došao si po mene da tražiš da se vratim, da ti i dalje budem ljubavnica. Znao si da više ne mogu i opet si došao. Šta je trebalo, da sedim u nekom stanu i čekam kada ćemo blizanci i ja dobiti mrvice tvoje pažnje?"

"Ti me poznaješ, znaš da..."

"Šta, da bi je napustio samo zbog blizanaca?", zasiktala je.

"To misliš?"

"Šta drugo da pomislim?", ljutito je uzvratila pitanjem. Nije to mislila, ali ju je još uvek bolelo to što je odbio da krene sa njom. Zapalila je cigartu i pogledala ga. Iz očiju mu je sevala ljutnja, ali ona se nije plašila. Znala je da je nikad ne bi povredio. 

Skočio je sa kreveta, oduzeo joj cigaretu i ugasio je. "Mnogo pušiš.", progunđao je.

Posprdno se nasmejala. "Šta to tebe briga?"

"Ti si majka moje dece."

"Majka tvoje dece? Nosi se!", prosiktala je, besno se okrenula i krenula ka vratima. Majka njegove dece, e kad je samo to, više neće ni reč progovoriti sa kretenom.

Vukša je duboko uzdahnuo, a onda skočio i poleteo za njom. Uhvatio je na samim vratima. "Ne ideš ti nigde. Ne više.", zarežao joj je na uvo.

"Ne brini, decu ćeš koliko ujutru upoznati, sačekaćeš samo da im objasnim situaciju, pre nego što budeš razgovarao sa njima o tome. Do tada si rođak. Sad me pusti, idem kući."

"Njemu?"

"Da, bar za njega nisam samo majka njegove dece.", ljutito je otresla. 

Duboko je uzdahnuo. I nakon toliko godina je uspevala da ga dovede do ludila. "Ti si moje sve i uvek ćeš to biti.", prošaputao je.

Pogledala ga je. "Ali?"

"Dođi.", promrmljao je i ona je uz uzdah krenula za njim. Krenula bi za njim i na kraj sveta, proklet bio, pomislila je. Seo je na kauč, sela je kraj njega i pogledala ga. "Treba mi vremena, da oprostim i tebi i sebi.", tiho je rekao.

Klimnula je glavom. "Razumem."

"Jesi li srećna?"

Gorko se nasmejala. "Ja sam samo uz tebe mogla da budem srećna, Vukša. Mislim da sam i zaboravila kako to izgleda."

Pogledao je, povukao je sebi i jako je zagrlio kad se skupila u njegovim rukama. "Ni ja nisam srećan.", tiho je rekao.

"Znam."

"Kakvi su?"

Osmehnula se. "Pogledaj se u ogledalo, videćeš njih. Tvrdoglavi, uporni, jaki, drski, svaki dan otkrivam po jednu tvoju osobinu u njima."

"Igor i Balša, tako sam rekao da bih nazvao svoje sinove."

"Mhm, ja sam želela da se oni baš tako zovu.", promrmljala je. Uzela je njegovu ruku u svoju i nežno je pomazila palcem. "Savršeni su na oca."

"Šta imaju na tebe?"

"Obrve.", rekla je cerekajući se.

Prasnuo je u smeh. "Znaju li srpski?"

"Mhm, znaju. Znaju i našu istoriju, istoriju Kragujevca, kršteni su u našoj crkvi."

"On zna..."

Uzdahnula je. "Ne zna."

Klimnuo je. "Znači, moraću da se borim sa njim i za tebe i za njih."

Prevrnula je očima. "Kakav nam je brak poslednje tri godine, rado će ti ostaviti i mene i njih.", progunđala je.

Namrštio se. "I njih?"

Uzdahnula je. "Ne slažu se sa njim nikako, Vukša."

"A ti..."

"A ja sam spremna na sve, da njih dvojica dobiju šta žele. Oni su želeli da dođu ovde, više od svega i trebalo im je pet minuta da me ubede."

Osmehnuo se. "Koliko će meni trebati vremena da te nagovorim da ovde i ostaneš?"

Uzdahnula je. "Kad sam prešla granicu, ja sam već odlučila, Vukša. Samo..."

"Šta?"

"Imam sa njim i ćerku. Nisam to želela i to je pokrenulo prve svađe između nas. I neprijateljstvo između njega i blizanaca. Svoj protest su pokazali tako što su u kući apsolutno prestali da govore nemački i na svako pitanje mu odgovarali na srpskom. Bilo je pakleno, ali... Pa, on se posvetio Marleni, a ja njima."

Slegnuo je ramenima. "Ona će biti ovde isto što i oni, znaš to."

Nasmešila se. Od njega ništa drugo nije ni očekivala. "Znam, ali... Videćemo. Vukša..."

"Mm?"

"Koliko će ti dugo trebati da mi oprostiš?"

Uzdahnuo je. Najgore od svega je bilo to što joj je već oprostio. Nije mogao, niti znao drugačije. "Hoću obećanje."

Pogledala ga je. Bila je spremna i da umre, samo kako bi dobila njegov oproštaj. "Šta god želiš, Vukša."

Osmehnuo se i poljubio je u čelo. "Nikad više nemoj otići od mene."

Podigla je ruku i nežno ga pomilovala po obrazu. "Obećavam. Sviće, moram da se vratim tamo."

Prevrnuo je očima. "Niko još neće ustati. Ne idi."

Spustila je glavu na njegove grudi i klimnula. "Zašto te je ostavila?"

"Pričaćemo, ne želim sad da spominjemo ni njega, ni nju. Želim da sad i ovde postojimo samo nas dvoje."

Osmehnula se. "Za mene si oduvek i postojao samo ti.", prošaputala je. 

Pomilovao je po obrazu, a onda joj podigao bradu i pogledao je. Polako je prineo usne njenima, a onda ih spustio na njih. "Volim te."

"I ja tebe volim, Vukša. Zaista moram da krenem, već je šest."

Uzdahnuo je i klimnuo glavom. "U redu. Kad da dođem?"

"Ustaju oko osam."

Klimnuo je i slatko je poljubio. "Biću tamo."

Osmehnula se, ustala i krenula ka vratima. "Vukša...", pozvala ga je i zastala kraj vrata.

"Mm?"

"Više me ne želiš?"

Pogledao je, a onda je podigao na sebe, željno je poljubio i nabio svoju izbočinu uz njenu ribicu. "Želim te više od svega, Lejla, ali ne planiram da napravim grešku, kao zadnji put."

Uzdahnula je. Setila se svih grubih reči koje mu je izrekla. "Nisam mislila ništa od onoga što sam rekla, žao mi je."

Spustio je čelo na njeno i klimnuo glavom. "U redu, zaboravićemo na sve i krenuti iz početka, može?"

Nasmejala se i klimnula glavom. "Može."

Slatko ju je poljubio, pa je spustio dole. "Hajde, briši sad, doći ću kasnije.", promrmljao je, nakon što je spustio dole.

Slatko ga je poljubila, istrčala iz kuće, zatim pretrčala dvorište i tiho se ušunjala u kuću. Začula je tihi žamor iz kuhinje, pa se uputila tamo. "Možda je samo neko parkirao auto kod nas, matora.", deka je gunđao dok je prelistavao novine i pio kafu.

Lejla se osmehnula, naslonila se na okvir vrata i nastavila da ih nemo posmatra. Nije imala pojma kako da im se javi, kad joj je stajala knedla u grlu. "Reći ću Siniši da je vreme da i mi ogradimo naše dvorište, večito se parkiraju kod nas i gaze mi cveće."

"Mislim da sam ipak lepo parkirala i da ti nisam pogazila ni jedan cvet, bako.", promucala je, pokušavajući da zadrži suze.

Baka je ispustila tanjir koji je držala, a deka je polako spustio novine i zapanjeno je pogledao. "Lejla...", ciknuo je, skočio sa stolice i već u sledećem trenutku se nalazila u njegovom snažnom zagrljaju. "Lejla, dete..."

"Deko...", procvilela je i zaplakala. 

"Pomeri se, matori.", baka je zarežala, a onda izvukla Lejlu iz njegovog čvrstog zagrljaja, obuhvatila joj lice staračkim rukama, a onda je jako zagrlila. "Pobogu, dete, gde si bila do sada?", upitala je ridajući.

"Nemoj da plačeš, bako, sad sam tu.", tiho je rekla. Spustila je baku da sedne i nežno uzela njene ruke u svoje, pa ih obe poljubila. Te ruke su je odgajile, a ona im je svima toliko patnje nanela. Osetila je dekinu ruku na glavi i podigla pogled. "Oprostite mi."

Klimnuo je glavom. "Već jesmo, Lejla, ali želim da znam sve."

Klimnula je, ustala, poljubila ga u obraz, a onda došla do prozora, otvorila ga i osmehnula se kad je videla Vukšu kako stoji na svom i gleda u pravcu njene kuće. Zapalila je cigaretu i pogledala baku i deku. "Bako, možeš li da mi skuvaš kaficu?"

Baka je brzinom munje skočila sa stolice i pritrčala šporetu. "Danas, Lejla."

"Bila sam u Nemačkoj. Dovela sam vam i praunuke da ih upoznate. I muža, Hansa."

"Praunuke?"

Osmehnula se. "Da, bako, samo... Kao Boga te molim, ne govori naglas svoja zapažanja kad ih budeš videla."

"Zašto?", uvređeno je upitala.

Nasmejala se. "Zato što ja treba da razgovaram sa njima o nekim stvarima, ali onda kad ja budem mislila da je došlo vreme za to, bako. Obojica odlično govore srpski i..."

"Mene zanima zašto, Lejla?"

Tužno se osmehnula. "Mislim da ti već znaš zašto, deko. Jesam li u pravu?"

Posprdno je frknuo. "Rekla si da nisam u pravu i da vidim nešto što ne postoji. Kao što i sad vidim.", dodao je kad je ponovo bacila pogled na Vukšinu kuću.

Pocrvenela je. "Postojaće dok sam živa. Mislila sam, stvarno jesam, da neće ako odem daleko i nikad se više ne vratim, ali...", promrmljala je i slegnula ramenima.

"O čemu to vas dvoje?"

Pogledala je u baku. "Uskoro će ti sve biti jasno.", prošaputala je, zapalila još jednu cigaretu i nastavila da gleda u Vukšu.

Deka je samo odmahnuo glavom. Osećao je nadolazeće nevolje i samo se nadao da je njegova unuka ovog puta dovoljno zrela da se nosi sa njima, a da ne povredi sve oko sebe.