"Dobro jutro.", Hans je zbunjeno rekao kad je ušao u kuhinju i ugledao tu blizance i još četvoro ljudi, dok Lejle nije bilo nigde. 

"Poželeo vam je dobro jutro.", Igor je promrmljao. 

"Gde vam je majka?"

"Otišla je sa ujakom i rođakom po doručak.", Balša je odgovorio. 

Klimnuo je i ućutao. Shvatio je da niko od njih ne zna nemački, a sa blizancima odavno već nije imao nikakvu komunikaciju, osim onoga što su morali. Sami su tako odlučili, a on nije znao kako da ponovo vrati priču na staro. "Gde je, pobogu, do sad?", njena majka je zacvilela. Lejla je bila njena mezimica, sve ove godine je maštala o ovom trenutku i nikada nije prestala da se nada da će se Lejla samo jednog dana ponovo pojaviti. Isto onako kako je i nestala. Sve dok nije ugledala Igora i Balšu nije znala i shvatala razlog zbog kojeg bi njena ćerka tako nestala, ali je jutros dobila sve odgovore. 

"Vucara se sa onim probisvetom i vašim sinom, ako nisu otperjali u nepoznatom pravcu.", baka je ispod glasa progunđala.

"Nisam je videla ni čula petnaest godina, majko.", tiho je rekla.

Muž ju je zagrlio. "Smiri se, Ivana, doći će, a ti majko, nemoj da joj staješ na muku.", tiho je zasiktao. 

"Draži mi je Vukša od ovog Švabe, sa njim bi uvek bila blizu."

Klimnuo je. "Znam, ali to ona mora da odluči.", promrmljao je. 

U tom trenutku su Lejla, Vukša i Kosta ušli u kuhinju. "Da li je neko gladan?", veselo je upitala i pokazala na kutiju u Vukšinim rukama. Majka je kriknula skočila i nepun sekund kasnije se nalazila u njenom sigurnom zagrljaju. "Mama..."

"Znam sve, dušo, u redu je. Samo kad si se ti nama vratila.", tiho je cvilela, jako je stežući u zagrljaju. "Oni su isti on, Lejla.", tiho je šaputala na njeno uvo. 

Uzdahnula je. "Znam, mama. Rekla sam mu i želi nas."

"A ti njega?"

"Više od svega."

"Hvala Bogu.", promrmljala je i najzad je polako odvojila od sebe. Pogledala je, pa je poljubila u čelo. "Moja princeza.", tiho je rekla. "Pa, ovo mora da se proslavi. Iznećemo sto ispod lipe i..."

Lejla je primetila Hansovu namrgođenu facu, pa povela brata i Vukšu ka njemu. "Hans, ovo je Kosta, moj brat, a ovo je Vukša, naš rođak.", promrmljala je.

Zbunjeno ju je pogledao. Znao je da ovaj visoki muškarac nije mogao da bude njen brat, bio je dosta stariji od nje, ali blizanci su toliko ličili na njega, da je to bilo neverovatno. "Drago mi je.", promrmljao je, rukovao se sa obojicom, a onda ponovo pogledao u Lejlu. "Gde si do sada?", ljutito je zarežao. "I smrdiš na alkohol."

Uzdahnula je. "Bila sam sa bratom i Vukšom na piću, pa smo se prisetili nekih starih vremena.", promrmljala je. "U čemu je problem?"

"Marlene te je tražila celo jutro. Od njih niko ne zna nemački, a blizanci se ponašaju kao i obično. Ignorišu me.", zasiktao je.

Vukša i Kosta su se pogledali. Obojica su ga savršeno razumela. "Dobro, i? Petnaest godina nisam bila u svom gradu, Hans, poželela sam da prošetam tim ulicama, sa ljudima koje volim. Marlene neće ništa biti što je par sati provela sa tobom, a o blizancima ne želim da razgovaram, jer neću dozvoliti da mi uništiš dan svađom.", nemarno je rekla i okrenula se ka majci. "Treba li ti pomoć, mama?"

Klimnula je. "Napravi salatu, dok Vukša i ja iznesemo sto napolje. Vukša, pomoći ćeš mi?"

Klimnuo je. "Naravno.", promrmljao je i krenuo za njom.

Doneli su sto ispod lipe i Ivana ga je ozbiljno pogledala. "Ako ona ode sa ovim Švabom, ti si mrtav, Vukša."

Vukša se nasmejao. "Neće otići, nikad joj to više neću dozvoliti, Ivana. Ni njoj ni našim sinovima.", tiho je rekao.

"Ona ima i ćerku, Vukša.", zabrinuto je rekla.

"Slušaj me, Ivana, malu je ona rodila, ako je otac ne odvede za Nemačku, ona će za mene biti isto što i Balša i Igor, bez ikakve razlike."

"Toliko ti je stalo?"

Ugledao ju je kako sa osmehom od uva do uva hita sa njima i osmehnuo se. "Ona je sav moj svet.", tiho je rekao.

"Jebote, nismo kupili ni pivo ni sok.", progunđala je kad je spustila salatu na sto.

"Hajde, idemo do prodavnice.", Vukša je promrmljao i povukao je za sobom.

U prednjem dvorištu su naišli na Igora i Balšu. "Igore, dođi. Ovo je Vukša, naš..."

"Rođak, Balša mi je već rekao. Drago mi je, ja sam Igor. Gde idete?"

"Do prodavnice."

"Možemo li sa vama, molim te, mama?"

Pogledala je u Vukšu i on se nasmejao. "Naravno da možete."

Krenuli su polako ka prodavnici udaljenoj dvesta metara od njihove kuće. "Vukša, da li ti znaš nešto o ovom gradu?", Igor je radoznalo upitao.

Nasmejao se. "Znam sve što te zanima."

"Vau, to je strava. Mama, možemo li posle da idemo sa njim u šetnju?"

"Jesi li pitao Vukšu ima li vremena, Igore?"

Kao po komandi obojica dečaka su pogledala u Vukšu. Nasmejao se. "Imam sve vreme ovog sveta. Povešćemo i mamu, kako bismo proverili da li je zaboravila sve ono što sam je naučio.", rekao je smejući se. 

"Važi. Mama nam je toliko toga pričala, ali dugo nije bila ovde, skoro pa smo sigurni da je mnogo toga zaboravila da nam kaže. Pitali smo ujku, ali on nam je rekao da je bolje da pitamo tebe, jer ti mnogo više znaš o svemu."

Lejla se osmehnula. Njen pametni bata je shvatio da dečaci treba da se upoznaju sa Vukšom i dao im savršenu priliku za to. "Ujka je u pravu, sve što sam naučila i o ovom gradu i o istoriji me je naučio Vukša."

"Hoćeš li i nas naučiti i voditi nas gde si i mamu?"

Uzdahnuo je i klimnuo glavom. "Hoću, danas ćemo prošetati samo po Kragujevcu, a sutra ću uzeti bolovanje i možemo gde god želite.", tiho je rekao. 

"Stvarno? Mama, hoćeš li i ti ići sa nama?"

Nasmejala se i klimnula glavom. "Hoću." Došli su do prodavnice i ona je pogledala u blizance. "Ostanite tu sa Vukšom, ja se odmah vraćam."

Zaklimali su glavama i ona je otišla. "Dobar dan, Vukša. Ko su ti momci, pobogu?", komšinica Lenka je zapanjeno upitala, kad su se i Igor i Balša okrenuli ka njoj.

"Ovaj..."

"Kupila sam vam i sladoled... Tetka Lenka...", ciknula je i bacila se ženi oko vrata. "Tako mi je drago da Vas vidim. Gde je Jana? Kako je čika Ika?"

Žena je jedva uspela da se oporavi od šoka, pa joj uzvratila zagrljaj. "Lejla, dete, zar si to ti?"

Nasmejala se i zaklimala glavom. "Ja sam. Kako ste? Ovo su moji sinovi, Balša i Igor.", ponosno ih je predstavila.

Žena ju je zabezeknuto pogledala, a onda joj je sve bilo jasno. "Kako će Jana da se obraduje kad joj budem javila da si se vratila, ne sumnjam da će odmah doći da te vidi. Udala se za Vladimira, žive u Strugarima."

"Vau, oni su od osnovne zajedno. Kako mi je drago. Čika Ika..."

"Pusti ga, otišao u penziju, pa ne zna šta će od sebe.", progunđala je i odmahnula rukom. "Dođi kod nas, kad god budeš mogla."

Lejla se nasmejala. "Hoću, teta Lenka. Moramo da krenemo, čekaju nas da malo proslavimo.", promrmljala je.

"Ako, ako i imate šta da slavite. Pozdravi roditelje.", veselo je rekla i otišla.

"Jesi joj videla facu?", Vukša je nasmejano upitao i očima pokazao na blizance.

Zasmejala se. "Jesam, Vukša. Mislila sam da će se onesvestiti.", progunđala je.

Privukao je uz sebe i poljubio je u slepoočnicu. "Vukša, čim jedemo idemo, jel da?"

Nasmejao se i pustio Lejlu. "Da, Balša. I gde god budete želeli da svratimo, dovoljno je samo da kažete."

Lejla je duboko uzdahnula. Odlično je poznavala njihove sinove i znala je da će to biti borba oko svega. Od Vukšine pažnje, pa sve do mesta koji bi voleli da posete. "Svaka ti čast, sad će se posvađati oko svega.", progunđala mu je na uvo.

Izvio je obrvu. "Sumnjaš u mene?"

Prevrnula je očima. "Ne, samo njih isuviše dobro poznajem."

Smejao se kao lud. "Oni su savršeni, srećo."

Uskoro su bili u dvorištu i Lejla je duboko uzdahnula kad je videla namrgođenog Hansa kako sedi sa njenima, ćuti i gleda ih. "Doneli smo i piće, sad možemo da jedemo.", promrmljala je, uzela malu Marlene od njega, pa je smestila u svoja krila. Vukša je seo do nje. "Šta ti je?"

"Samo mi je bilo neprijatno, sedim i ništa ih ne razumem.", promrmljao je. "Gde ste bili?"

"Tu, do prodavnice. Posle ćemo Vukša i ja odvesti blizance do grada."

"Vukša i ti?"

Bledo ga je pogledala. "Da, imaš li neki problem sa tim? Blizanci žele da obiđu Kragujevac i vide sve ono što sam im pričala o Kragujevcu i njihovoj zemlji.", promrmljala je.

"Nemačka je njihova zemlja.", zarežao je.

Osetila je kako Vukša podrhtava kraj nje i duboko uzdahnula. "Ne želim sad o tome.", progunđala je i počela da jede. 

"Ti nikad ne želiš ništa! Želje blizanaca ti kontrolišu sve!"

Ustala je, prebacila mu Marlene u krila i pogledala u decu i Vukšu. "Čekam vas, kad završite..."

Sva trojica su u istom trenutku ustali. "Možemo i odmah da krenemo.", Vukša je promrmljao.

Osmehnula mu se. "Može."

Čim su ušli u automobil, okrenula se i pogledala u blizance. "Šta je problem?"

"Hans je opet ljut na tebe, mama."

Prevrnula je očima. "Jeste, ali nećemo dozvoliti da nam to uništi raspoloženje. Gde idemo?", upitala je Vukšu, kad su dečaci zaklimali glavama.

Pogldao je na sat. "Prošlo je tri, nisi doručkovala, nisi završila ručak. Vodim vas da jedemo, a onda gde god poželite."

"Mi nismo gladni, Vukša.", Balša je progunđao.

Nasmejao se. "Ili idemo na ručak, ili se vraćamo kući.", rekao je i pogledao ih u retrovizor. 

Igor je klepio Balšu po glavi. "Zbog tebe nećemo ništa videti."

Ovaj mu je uzvratio. "Ni ti nisi gladan!"

Vukša je video kad je Lejla zatvorila oči i znao je da pokušava da se smiri. "Dosta je, deco. Ići ćemo da jedemo, a onda gde god želite. Važi?"

"Važi, Vukša.", u glas su odgovorili. 

Lejla ih je pogledala u ogledalo, a onda se nasmejala i odmahnula glavom. "Mogli bi i mene da počnete da slušate kao njega, za promenu."

"Uvek te slušamo."

"Kako da ne.", zajedljivo je rekla. Uskoro su bili u nekom restoranu, blizanci su seli sa jedne strane stola, a Vukša i Lejla sa druge.

"Dobar dan, izvolite?"

"Dve bečke, srpska salata i dve čaše crnog vina. Deco?"

"Možemo li mi isto?"

Slegnuo je ramenima. "I njima isto, ali umesto vina sok."

"Mislim da su hteli vino.", Lejla mu je promrmljala na uvo i pokazala na razočarane face blizanaca.

Pogledao je. "Oprostite, umesto soka još dve čaše vina.", promrmljao je. Ručali su, popili svoje vino, a onda krenuli u šetnju. Blizanci su išli ispred njih dvoje i komentarisali sve što su videli, dok je Lejla išla kraj Vukše i držala ga ispod ruke. "Plašim se."

Zapanjeno ga je pogledala. Vukša se nikad ničega nije plašio. "Čega, jebote?"

"Da ću se probuditi i shvatiti da ste ti i oni samo san."

Nasmejala se. "Nećeš. Stvarni smo, ali evo da ti dokažem...", razigrano je rekla i uštinula ga za zadnjicu.

"Ej, bre!"

Smejala se kao luda. "Vidiš da je stvarnost?"

"Vukša..."

Pogledao je u Igora. "Kaži?"

"Šta je ovo?"

"Narodni muzej, ne verujem da bi vam unutra bilo zanimljivo.", promrmljao je.

"Hajde da uđemo, molim te."

Prevrnuo je očima. "Nema potrebe da me moliš, Igore. Hajde, idemo.", tiho je rekao. Da su tražili da idu i na Mars, on bi pristao i našao neki način da im to stvori. Tako je jako želeo da ga zavole i prihvate ga kao oca, da je bio spreman na sve. Šetali su po muzeju, pokazivao im na sve i neumorno odgovarao na sva njihova pitanja. Bilo je prošlo deset kad su došli ispred njihovih kuća. 

"I ti živiš kod deke i bake?", Igor je upitao kad je i Vukša izašao van.

Nasmejao se. "Ne, ja sam u kući pored. Ovoj."

"Možemo li nekad doći kod tebe?"

"Možete, Balša, kad god budete želeli."

"Ti si baš super. Vidimo se sutra.", veselo je rekao i obojica su otrčali ka kući.

"I?"

"Savršeni su, jebote. Vidimo se posle ispod lipe?"

Zasmejala se i klimnula glavom. "Čim svi zaspe. Volim te.", promrmljala je, pa i sama ušla u kuću. "Šta je sa vama?"

"Hans je hteo da idemo da vas tražimo, jedva sam uspeo da ga odgovorim, seko."

Uzdahnula je i sela na stolicu. Od juče ujutru nije oka sklopila i, ma koliko bila umorna, znala je da neće zaspati pre nego što ode na sastanak ispod lipe. "Gde je on sada?"

"U sobi, uspavljuje Marlene. Kćeri, ovu situaciju zaista moraš što pre da rešiš.", otac joj je blago rekao.

Osmehnula se i ustala, pa ih sve izljubila. "Čim budem spremna. Idem gore. Laku noć.", nasmejano je rekla, mahnula im i popela se stepenicama ka svojoj sobi. Duboko je uzdahnula, pre nego što je otvorila vrata. Odahnula je kad je videla da Hans i Marlene spavaju, a onda stala kraj prozora i pogledala van. Njeno srce je najzad osećalo spokoj kakav nije osetila za sve ove godine od kako je napustila svoju kuću i svog jedinog.