"Zašto šutiš?" pitao je onda kada smo bili skoro kod moje kuće. Nisam znala odgovor i samo sam odmahnula glavom. S njim sam stvarno bila drugačija, s njim je i tišina bila ugodna.

"Hvala ti!" pošla sam izaći kada je zaustavio auto ali me je zaustavio hvatanjem za ruku.

"Da nisi nešto zaboravila?" pogledala sam oko sebe ali ni jednu svoju stvar nisam ugledala.

"Šta to?"

"Ovo." otkopčao je pojas, ruku stavio na moj vrat i privukao me bliže sebi. Bože, kada se samo sjetim kako mi je srce lupalo, koliko sam bila uzbudjena. Gledao me je u oči jedan tren a onda je pogled spustio na usne. Palcem je prešao blago preko moje donje usne i tek onda prst zamijenio svojim usnama. Ljubio me je nježno i predano. U svakom pogledu bio je iskusniji od mene. Tim poljupcem pokušala sam mu dati do znanja da je on taj koji mi se svidja. A čini mi se da je on to već znao, da nije bio siguran ne bi me tamo pored rijeke poljubio. Bila sam previše očita, nikada nisam znala sakriti svoje osjećaje koliko god da sam se trudila. Spojenim usnama pisali smo neku svoju, novu, samo nama poznatu priču. Šarao je palcem po mom vratu a ja sam se od njegovog dodira ježila. Trnci uzbudjenja lutali su mojim tijelom i jedino što sam željela bilo je da neko zaustavi vrijeme, da vječnost provedem tu pored njega.
Nisam sigurna koliko smo tačno dugo bili u autu ispred moje kuće. U jednom trenutku samo sam se odmakla od njega i izašla iz auta. Uputila sam mu pogled koji je značio da ga želim opet vidjeti.

"Sutra u osam ujutro ću doći ovdje, budi spremna." rekao je kada je otvorio prozor. Namignuo mi je i krenuo niz cestu. Tek tada, kada je otišao shvatila sam šta se to desilo izmedju nas. Dlan sam držala preko usana da ne bih vrisnula od sreće. Bila sam samo tinejdžerka koja je doživjela svoj prvi poljubac sa onim koga je željela. Pa kako sam onda mogla da ne vrištim od sreće?
Kada sam ušla u kuću i zatvorila vrata, naslonila sam se na njih i spustila ruku sa usana. Osmijeh na licu bio je dokaz moje sreće.

"Lejla, ljepoto moja...Ne želim da me kriviš cijeli život za nešto na šta nisam mogao uticati. Odrasla si osoba, razumjet ćeš me." iz dnevnog boravka čula sam glas...Oca? Bakira? Nisam bila sigurna kako tačno trebam nazivati tog čovjeka.
Prišla sam vratima dnevnog boravka i naslonila se na zid, da me oni ne vide. Mama nije bila tu pa mi je tako i bilo jasno kako je ušao u kuću. Sa nama je izgleda mogao imati kontakt samo kada mama nije tu.

"Tata, zašto si nam to uradio? Merima nije bila ni rodjena, ona se ne sjeća ničega ali ja pamtim sve. I boli me, tata." osjetila sam bol u Lejlinom glasu.

"Lejla, vidi kćeri. Ljubav je nešto što ne možeš predvidjeti. Dolazi iznenada. I uvijek ideš za onim što srce želi. Ljubav izmedju tvoje majke i mene je nestala i najbolje rješenje bio je razvod." nisam ih vidjela ali čula sam svaku riječ.

"Ali zašto nisi htio da me vidiš sve ove godine?" glas joj je pucao, bila je na rubu suza. Samo što je ona nosila previše ponosa u sebi da bi pred nekim plakala.

"Htio sam ali nisam mogao. Nisam imao pravo da tražim od socijalnog radnika da mi dopusti da te vidjam a tvoja majka, svojom voljom mi nije dozvoljavala. Nisam mogao jer...Lejla, ja nisam tvoj biološki otac." stavila sam ruku preko usana i šarala očima po hodniku. Lejla nije bila moja prava sestra?
Šokiranost bi bila blaga riječ za moje stanje tada. Ako je mene to toliko pogodilo, kako je onda tek bilo Lejli. Suze su mi se skupljale u očima i prijetile da će se svakog trena spustati niz moje lice. Boljela me Lejlina bol, boljelo me je to što je cijeli svoj život živjela u laži.

"Ljepotice moja, pogledaj me! To što ti nisi moja prava kćer ništa je mijenja. Uvijek sam te volio kao dio sebe, pa ja sam te prvi uzeo u naručje kad si se rodila. Bio sam tu kada si napravila prve korake, izgovorila prve riječi. Volim te više nego sebe. Sve ove godine koje sam proveo daleko od tebe su bile bolne. Pokušavao sam na razne načine da te vidim ali Amina mi nije dala. Bio sam ti i na maloj i na velikoj maturi, nisam to mogao propustiti. Posmatrao sam te iz čoška i želio ti samo najbolje. Bio sam tu i kada si upisivala fakultet. Ponosan sam na tebe, znaš?" slana tečnost odavno se počela slijevati niz moje lice.

"Ostavi me samu!" Lejla je bila bijesna ali znala sam da će njen bijes na kraju postati suza, toliko bolna i teška.

"Ostavit ću te da razmisliš o svemu ali želim da znaš da ću ja uvijek biti tu uz tebe. Ako ti bilo šta zatreba, tata je tu." sakrila sam se u svoju sobu i čekala da ode. Nisam bila spremna na susret s njim, pogotovo ne nakon tog saznanja. Bio je to preveliki šok i za mene i za sestru. Čini mi se da sam bila ljuta pomalo i na mamu jer je tako veliku stvar krila od nas. Ma nisam ja tu ni bila bitna koliko je bila Lejla, ona je trebala znati pravu istinu.
Izašla sam iz sobe kada sam čula zatvaranje vrata. Na hodniku sam srela Lejlu dok je išla prema svojoj sobi. Lice joj je bilo mokro od suza. Koliko je ona samo bola u sebi nosila.
Pokušala sam je zagrliti, dati joj utjehu, pokazati joj da sam uz nju ali ona je samo prošla pored mene i zatvorila se u svoju sobu. Zatvorila se u svoju tamu. Uhvatila sam kvaku i pošla za njom, ali prekasno. Zaključala je vrata.

"Lejla, čula sam sve. Otvori, molim te. Želim biti uz tebe." kucala sam joj na vrata i molila da otvori. Nisam htjela da sama prolazi kroz to.

"Merima, idi molim te. Pusti me da budem sama." pošla sam joj reći da pored mene žive ona nikada neće biti sama ali nisam uspjela jer sam začula zvono na vratima. Suze su mi idalje tekle niz lice. Bože, zar je moguće da te bol tvoje sestre toliko boli?
Otvorila sam vrata i ugledala...Evela? Nije mi bilo jasno šta on radi ispred mojih vrata sve dok nisam ugledala svoju torbicu u njegovim rukama.

"Izgleda da si ipak nešto zabo..Je li ti to plačeš?" spustio je torbicu pored mojih nogu a onda svoje ruke stavio na moje lice dok sam ja odmahivala glavom i pokušavala zaustaviti suze.

"Šta je bilo? Jesam ja nešto napravio? Šutjela si od kad smo krenuli iz Kaknja, jesam nešto krivo uradio?" brisao mi je suze i zahtjevao odgovor.

"Ne...Nisi...Ja..." jecala sam.

"Hej šššš. Šta god da jeste, proći će. Sve jednom prodje." povukao me je u svoj zagrljaj i nježno poljubio u tjeme kada sam spustila glavu na njegova prsa. Slušala sam otkucaje njegova srca i smirivala svoje jecaje. Tih dana u mom životu bio je kaos. Prevelika saznanja, preveliki gubici i preveliki dobici. Bila sam isuviše mlada da se nosim sa svime. Suze su bile jedini izlaz iz svega.
Noć se polako spuštala nad Sarajevom a ja sam u njegovom zagrljaju, ispred svojih vrata zamišljala neki potpuno novi svijet. Poželjela sam živjeti u svijetu gdje nema problema i gdje ne postoji bol.

"Hoćeš li mi reći šta je bilo?" pogledala sam ga u oči a on je opet svoje dlanove stavio na moje obraze.

"Nisam sigurna da li imam snage reći sve na glas." pramen kose mi je stavio iza uha i obrisao posljednju suzu sa lica.

"Kad budeš sigurna, reci mi. Istine bole ali bolje su od bilo kakvih laži. Vjeruj mi, lutko." poželjela sam tada samo spustiti glavu na njegova prsa i nikada je ne podići. Željela sam ga slušati kako svira i nikada ne prestaje. Pitala sam se zašto niko nije izmislio spravu za zaustavljanje vremena. Meni je bila potrebna, htjela sam da vrijeme stane dok sam uz njega pa da onda mogu cijelu jednu malu vječnost biti s njim. Pogledom mi je govorio da će sve biti uredu a ja sam mu vjerovala. Da je rekao da je mlijeko crno rekla bih da jeste. Eto toliko sam uz njega bila slijepa. Ako to nije ljubav ja onda stvarno ne znam šta je.

"Hoćeš da idemo negdje? Možda ti bude lakše." odmahnula sam glavom.

"Ne mogu ostaviti sestru samu."

"Onda mi obećaj da ćeš sutra ići sa mnom." nisam mogla obećati, ko je znao u kakvom će Lejla stanju biti.
Povukao me je u još jedan zagrljaj i dopustio mi da udišem njegov miris. Kad se samo sjetim svoje sreće pored njega, svih onih osmijeha, svih leptirića negdje u stomaku i lupanja srca...

"Merima?!" čula sam mamin glas..........

________________

Kakvo vam je mišljenje do sada o ovoj priči? Merimi? Evelu?