☆EVEL☆

Sa slikom u ruci ležao sam u krevetu u ranim jutarnjim satima, bez da sam oka sklopio tu noć. Onda kada sam možda i odlučio krenuti dalje, nešto me je podsjetilo da ja nikada neću moći nastaviti tamo gdje me je ona ostavila. A možda je bilo i bolje tako, Merima još nije bila ni punoljetna. Šta sam ja uopšte tada htio od nje? Šta sam očekivao i čemu sam se nadao? Možda sam želio nekoga ko će liječiti rane na srcu sve dok one ponovo ne prokrvare. A krvarile su često. Pogotovo onda kada ni u jednoj nisam mogao pronaći nju. Možda nisam bio fer prema Merimi. Davao sam joj lažnu nadu i dopustio da me pogleda pogledom tinejdžerke koja se nada nečemu. Ali nije ni ona bila fer prema meni, trebalo je da znam da je zauzeta i da u njenom životu postoji neko.

Bacio sam sliku u ladicu, daleko od očiju. A džaba sam je skrivao od očiju kad sam pamtio svaku crtu lica, svaku nesavršenost i svaki ožiljak.
Na prst sam stavio prsten prije nego mi je telefon zazvonio. Nikada prije se nisam javljao na nepoznate brojeve ali tada jesam. Nešto me je tjeralo da podignem telefon i saznam čiji je glas sa druge strane slušalice. Kao da sam predosjećao.

"Halo?" kratko sam rekao i čekao odgovor sa druge strane.

"Evele, Merima je. Možemo li razgovarati, molim te?" tiho je pitala a ja sam se u sebi nasmijao njenoj hrabrosti i upornosti.

"Od kud ti moj broj?" držao sam je u neizvjesnosti. Nisam joj odmah htio reći da možemo razgovarati. Naravno da je nisam planirao odbiti, u toj djevojci postojalo je nešto što me je uporno vuklo ka njoj.

"Nije bitno kako sam došla do broja. Samo želim da razgovaramo, ako možemo?" u glasu sam joj osjetio strah od mog odgovora.

"Ne znam koliko je to pametna ideja. Ipak si zauzeta, možda će ti se dečko ljutiti." zezao sam je i odugovlačio odgovor. Htio sam još malo slušati kako je ubrzano disala i lomila prste. Vjerojatno i grizla usnu, uvijek je to nesvjesno radila u mojoj blizini.

"Evele, u Kaknju sam." ustao sam sa kreveta na kojem sam do tada sjedio i uzeo ključeve sa police.

"Gdje si?" već sam bio u autu, spreman krenuti prema njoj.

"Pa ne znam. Tu negdje, ni tamo a ni ovamo." uzdahnuo sam i nadao se da se nije izgubila u tako malom gradu.

"Šta vidiš oko sebe? Kako si došla uopšte? Merima, mogla si me samo nazvati i reći da dodjem. Nisi morala ti da dolaziš." nisam htio lagati sam sebe, brinuo sam se za nju.

"Mislila sam da ne želiš razgovarati više sa mnom." osjetio sam joj u glasu neko razočarenje. Možda je bila i tuga. Tek tada sam se zapitao šta je to ona htjela da mi objasni onu noć. Izgleda da sam je trebao saslušati a ne samo se okrenuti i otići.

"Dobro, sada mi reci šta vidiš oko sebe."

"Vidim ljude, vidim čovjeka koji ide prema meni. I da, izgleda da će me nešto pitati." udahnula je duboko.

"Ljepotice, s kim god da pričaš prekini jer priliku poput mene bio bi grijeh propustiti." čuo sam glas ljigavca koji je svaku djevojku u ovom gradu imao.

"Merima ne govori mu ništa. Ignoriši ga." nisam želio da razgovara s njim, priznajem bojao sam se da ne padne na njegov glupi šarm na koji su padale sve.

"Šta ako je sa druge strane slušalice nešto što ne želim izgubiti?" nije se obraćala meni, ali ja sam bio ponosan na sebe. Neki pobjednički osmijeh mi se nastanio na lice, žalim samo što ga on nije vidio.

"Ne može biti bolji od mene." nije bio ispred mene ali vidio sam mu kretenski osmijeh na licu.

"Daj mu telefon!" bijesno sam rekao Merimi. Bio sam ljut na tog ljigavca, bio sam ljut na svaku mušku osobu u njenoj blizini.

"Baš me zanima šta ćeš mi reći." dala mu je telefon i taj ljigavi glas čuo sam bolje.

"Emire, tako slatko ću ti skinuti taj kretenski osmijeh s lica ako je samo dotakneš! Je li ti jasno?" upalio sam auto i izlazio iz dvorišta.

"Skoni brate, nisam znao da sa tobom priča. Znaš da ne bih nikada pogledao ni jednu tvoju ribu." pravdao se a krv u meni je ključala od bijesa.

"Sada ćeš prvo da mi kažeš gdje se ona tačno nalazi, vratit ćeš joj telefon a onda ćeš da se okreneš i odeš. Jasno ili ti trebam crtati?" vozio sam prema centru ne obraćajući pažnju na brzinu, želio sam što prije stići do nje.

"Evo ti je kod Nur-a." prekinuo sam poziv, prošao kroz jedno crveno svjetlo na semaforu i ludio u sebi. Zašto me je nerviralo prisustvo jednog muškarca u njenoj blizini ni sada ne znam. Znam samo da me je taj dan bijes vodio.
Za par minuta bio sam ispred Nur-a i iz auta je posmatrao. Stajala je na trotoaru i čekala me. Nervozno je grickala nokte a onda iz malene torbice izvadila labelo i stavila na usne. Prstima je popravljala svoju dugu smedju kosu. Na sebi je imala bijelu haljinicu. Bože, koliko je samo bila lijepa. Lijepa poput gorske vile, a što sam je više gledao ni ona joj nije bila slična. Zar je bilo moguće da jedna djevojka nosi sa sobom takvu ljepotu? To ni pisac ne bi mogao opisati, pa zašto sam se onda ja trudio da je opišem? Prestao sam se truditi i bespotrebno trošiti riječi, bilo mi je dovoljno samo da je gledam. Zar je neko, pobogu, morao znati koliko je ona u mojim očima lijepa?

Izašao sam iz auta i sporim koracima joj prilazio. Nije mi promakao osmijeh na njenom licu kada me je ugledala. Bez riječi sam je povukao u svoj zagrljaj, bio je to neplaniran pokret ali nisam zažalio ni malo. Miris vanilije se širio oko mene, bio je isti kao onu noć kada sam je upoznao. Mnoge su koristile parfeme sa vanilijom ali ni na jednoj ga nisam volio kao na njoj.
Izvukla se iz mog zagrljaja i pogledala me u oči.

"Možemo li otići na neko mirno mjesto?" pitala me je a ja sam klimnuo glavom i uzeo njenu ruku u svoju. Bila je tako sitna naspram moje.
Otvorio sam joj prednja vrata auta i zatvorio ih kada je ušla. Fascinirala me je njena hrabrost i to je ono što me je, ustvari, privuklo njoj.
U autu je tišina govorila umjesto nas. Par puta sam je pitao kako je došla ali nije mi ništa odgovarala. Htjela je sve, kako je govorila, da mi ispriča kada stanemo.
Vrlo brzo sam zaustavio auto na obali rijeke Zgošće, daleko od pogleda drugih ljudi. Zgošća je mala rijeka koja protiče kroz naš grad. Mnogima je bila nebitna ali od kad ju je ona zavoljela, zavolio sam je i ja. Izašli smo iz auta a ona je sjela na travu tik do vode. Sjeo sam i ja pored nje.

"Evele, Ajdin mi nije dečko. On mi je samo drug. Ne znam šta mu je bilo da ti kaže onu glupost sinoć." gledala je u vodu ispred sebe, kao da ju je bilo strah da me pogleda u oči. Bilo mi je čudno kako je imala hrabrosti za mnoge veće i teže stvari ali kada je trebala u oči da me pogleda, nije mogla. Kao da se bojala moje reakcije. Ili je bila samo toliko slaba na mene da nije mogla u oči da me gleda.

"Osjeća nešto prema tebi?" očigledno je bilo da se ona tom dečku svidja.

"Priznao mi je prije par dana da je zaljubljen u mene, ali ja prema njemu ništa ne osjećam. On mi je uvijek bio kao brat a sada...Nisam sigurna ni da li mi je prijatelj." poslije mene se sigurno nešto desilo, to su mi govorile suze u njenim očima koje je pokušavala sakriti.

"A ko je onaj prema kome nešto osjećaš?" očekivao sam da će mi tada reći kako sam ja ta osoba, ali nije. Ona je lagala samu sebe, bilo je više nego očigledno da joj se svidjam. Ono što je ona radila za mene i sa mnom mogla je raditi samo žena koja je zaljubljena.

"Samo sam ti željela to reći. Nemam dečka, ustvari nisam ga nikada ni imala. Još uvijek čekam svoju prvu ljubav da dodje." gledao sam u njene usne sve dok ona svoj pogled nije spojila sa mojim. Želio sam im osjetiti ukus ali nisam smio. Ona nije bila još punoljetna, ja sam bio sjeban zbog ljubavi. Nisam želio sjebati i nju. Mogla je puno bolje od mene ovakvog.

___________________

Evo ga novo poglavlje, pišite mi vaša mišljenja u komentarima.

__________________________
Nur je caffe bar u Kaknju
__________________________