"Nadam se da nećeš zaboraviti na dug" negdje oko pet sati ujutro Evel me je vratio kući i čekao da izadjem iz auta.

"To znači da ćeš ponovo doći?" slegnuo je ramenima a ja sam izašla iz auta i izgovorila jedno "Hvala". Nisam mu rekla za šta se tačno zahvaljujem, a zahvaljivala sam mu na noći koju nikad zaboraviti neću niti ću moći da je zaboravim. Otišao je niz ulicu a ja sam krenula prema kući sa osmijehom na licu. Ličila sam na neku ludu koja je napustila ludnicu ali nije me bilo briga. Jedino što sam tada znala bilo je to da sam sretna.

Ispred vrata, na posljednjoj stepenici sjedio je čovjek i gledao u svoj ručni sat. Neka jeza mi je obuzela tijelo i strah se, u tom trenutku, nastanio u mene. Nisam imala predstavu zašto bi nepoznati muškarac u kasnim četrdesetim godinama sjedio ispred naših vrata u pet sati ujutro. Pred očima su mi bile mama i Lejla, bojala sam se da im nije nešto napravio.

"Izvinite, ko ste Vi?" ohrabrila sam se progovoriti ali sam idalje stajala na prvoj stepenici. Čovjek je ustao i pogledao u mene nekim pogledom kojeg nisam mogla protumačiti. Kao da mi je želio poručiti da se ne moram plašiti.

"Ti si Merima?" spuštao se polako prema meni a ja sam bojažljivo klimnula glavom.

"Pobogu dijete, gdje si bila do sada?" stajao je pored mene a ja sam tada bila preplašena više nego ranije. A onda sam ga pogledala u oči, i Bože, pomislila sam da sam stvarno poludjela. U očima tog starijeg čovjeka ja sam vidjela svoje. Čak su i obrve bile identične mojima.

"Ja...Ja...Bila sam..."

"Ne moraš se meni opravdavati, nisam to ni zaslužio." prekinuo me je i moje lice obuhvatio svojim rukama.

"Bože, kako si samo lijepa!" spustio je poljubac na moje čelo a ja sam se udaljila od njega.

"Ko ste Vi? Molim Vas, idite odavde. Zvat ću mamu!" pošao je prema meni a ja sam išla unazad.

"Nemoj da je zoveš, sve ću ti objasniti. Samo sam želio da te vidim." stao je a strah u meni nije se smanjivao.

"Mama! Mama!" derala sam se ispod njenog prozora a čovjek mi je prišao i stavio mi svoju ruku na usta.

"Nemoj je zvati, molim te. Neće mi dati da te upoznam." otela sam se iz njegovih ruku i podigla pogled prema maminom prozoru kada sam je čula da zove moje ime.

"Pusti mi dijete!" čula sam je kako trči kroz hodnik i kako otključava vrata.

"Nisi je morala zvati, nikada ti ne bih naudio. Samo sam htio da te vidim." gledala sam u tog čovjeka bez riječi i pogledom ga pitala šta želi od mene, šta želi od nas.

"Šta hoćeš ti od mog djeteta?!" okrenula sam se prema mami a njene oči bile su na čovjeku pored mene.

"Bakire?!" izgovorila je njegovo ime i tada kao da mi je neki teret pao sa srca. Mama ga je poznavala.

"Tata?" podigla sam glavu prema Lejli koja je stajala na vratima. U meni se nešto tog trenutka preokrenulo. Suze u očima nisam mogla zaustaviti a nisam se ni trudila. Shvatila sam zašto su me oči tog čovjeka podsjećale na moje. Bio je to prvi put u životu da vidim oca.

"Šta radiš ovdje?" mama nam je prišla i povukla me za ruku prema sebi.

"Zerina, zašto mi nisi rekla? Sedamnaest godina si krila od mene da imam još jednu kćer?" obraćao se mami dok je ona mene grlila.

"Da nisi otišao znao bi i za nju!" okrenula se i krenula u kuću dok je mene držala za ruku ali ja se nisam mogla pomaći. Jedino što sam radila, jeste to da sam gledala u čovjeka o kojem mi ni mama a ni Lejla nikada nisu pričale. Kad god sam pokušala pitati za oca, mama mi je govorila da je na dugom putovanju. Onda kada sam počela odrastati i kada sam počela shvatati neke stvari, za njega više nisam ni pitala. Pomirila sam se sa činjenicom da nemam oca, iako sam noćima plakala i gušila se u suzama što i mene otac nije dovodio u školu kao ostalu djecu, što se sa mnom nikada nije igrao u parku kao što su to radili očevi ostale djece. Boljelo me je to što u svom djetinjstvu nisam imala oca pored sebe.

"Tata" tiho sam izgovorila i krenula za mamom kada mi je rekla da udjem u kuću.

"Lejla, kćeri...Izrasla si u prelijepu djevojku." u Lejlinim očima ugledala sam suze ali ona ih nije puštala na slobodu kao ja. Ona je svu svoju bol uvijek držala u sebi dok sam je ja izbacivala kroz suze.

"Zašto si došao sada? Izdržale smo sve ove godine bez tebe, možemo i naredne. Ne dolazi više ovdje, pogotovo nemoj Merimi puniti mozak glupostima. Odrasla je zajedno sa mnom, bez tebe. Nisi bio tu kada si nam najviše trebao, ne trebaš nam ni sada." Lejla je govorila smireno ali čula sam kako joj je glas na rubu pucanja.
Ušle smo u kuću i mama je zaključala vrata. Htjela sam pričati sa čovjekom koji mi je bio otac, ali mama mi nije dozvolila. Poslala nas je u krevet obje i rekla da će sa mnom posebno razgovarati o tome šta radim u pet sati vani. To me nije brinulo toliko, ono što sam htjela tada bila je istina o ocu. Kada je mama ušla u svoju sobu, ja sam ušla u Lejlinu. Slušala sam je par minuta kako jeca ispod pokrivača a onda sam joj prišla i stavila ruku na njeno rame.

"Seko, nemoj plakati." ugurala sam se pored nje i zagrlila je. Koliko god da smo se svadjale i ljutile jedna na drugu, znale smo da se volimo i da trebamo jedna drugoj.

"Hoćeš mi napokon ispričati istinu o tati?" obrisala je suze sa lica pa se naslonila na uzglavlje kreveta.

"Nema se tu šta pričati, Merima. Mama i tata su bili sasvim uredu dok jednog dana on nije došao sa posla i posvadjao se sa mamom. Stajala sam iza vrata njihove sobe i slušala o čemu pričaju. Imala sam pet godina i nisam baš najbolje razumjela šta se to tačno dogodilo medju njima. Ali kasnije sam shvatila da je mama taj dan saznala kako je tata vara. Tada joj je rekao da želi razvod i da želi započeti život sa tom ženom. Ostavio nas je i otišao s njom. Mama je tada bila u drugom mjesecu trudnoće, nosila je tebe. Ali on to nije znao. Ne znam ni kako je sada saznao." uzela sam njenu ruku u svoju. Željela sam joj pokazati kako nije sama i da ću ja uvijek biti tu za nju.

"Ko je bila ta žena?" slegla je ramenima.

"Jednom sam je vidjela na slici u maminom ormanu. Bila je nestvarno lijepa, poput manekenke." stavila sam glavu na njeno rame i zatvorila oči. Mogla sam osjetiti njenu bol jer je bila ista kao moja. Obje smo odrasle bez oca.

Negdje oko podneva sam se probudila u Lejlinom krevetu samo bez nje. Ona je već bila na poslu zajedno sa mamom. Obje su radile i omogućavale nam normalan život. Lejla je studirala ekonomiju ali je svoje školovanje sama financirala. Bila sam ponosna na svoju sestru i neizmjerno joj bila zahvalna.
Zvono na vratima me je natjeralo da ustanem iz kreveta i otvorim ih. Nekako sam se potajno nadala da je to tata, otac, Bakir, nisam znala ni kako da nazovem tog čovjeka, ali nije bio. Na ulazu sam ugledala svog, godinu starijeg, druga Ajdina. Zagrlila sam ga i govorila kako mi je nedostajao. Nedostajalo mi je cijelo naše društvo.

"Kada si se vratio sa mora?" idalje smo stajali na ulazu.

"Kasno sinoć. Nego Merima, htio sam nešto pričati s tobom." pozvala sam ga u kuću i otišla se presvući jer sam idalje bila u odjeći od prethodnog dana.

"O čemu trebamo pričati?" donijela sam nam sok i sjela pored njega na sofu.

"Moram ti reći nešto. Nešto što već godinama držim u sebi." otpio je gutljaj soka a ja sam samo čekala da to više izgovori.

"Merima, poznajemo se od rodjena. Najbolji smo prijatelji i ti si uvijek bila tu za mene kao prijateljica. Samo...Ja za tebe tu nikad nisam bio kao prijatelj. Uvijek sam te gledao nekim drugim očima. Zaljubljen sam u tebe. I to ne traje par dana, to traje par godina. Nisam smio da ti kažem jer sam se bojao tvoje reakcije, bojao sam se da ne uništim prijateljstvo." gledala sam u njega i u glavi slagala njegove riječi. Bio je to drugi šok u jednom danu za mene. I ono što me je tada zabrinulo, bila je slika Evela u mojoj glavi. Nakon svega što mi je Ajdin rekao ja sam pomislila na Evela. Samu sebe sam pitala šta se to dešava sa mnom ali odgovor nisam imala.

"Reci nešto, molim te." natjerala sam sebe da prestanem razmišljati o njemu bar dok je Ajdin pored mene. Znala sam da se nije šalio sa onim što mi je govorio jer on nikada nije bio takav. Uvijek je bio iskren a sa ozbiljnim stvarima nije zbijao šale.

"Ajdine, ne znam šta da ti kažem. Nas dvoje smo prijatelji od kad znamo za sebe. Ne želim te povrijediti svojim riječima ali te ne želim ni lagati. Uvijek sam te gledala samo kao prijatelja." nisam mu mogla reći još i to da postoji neko ko mi već danima okupira um.

"Razumijem te ali znaj da ću se boriti za tebe. Zaslužit ću tvoju ljubav. Merima, kada sam imao devet godina ja sam se zakleo da ću tebe oženiti i tako će biti." ustao je sa sofe i krenuo prema izlazu a ja sam potrčala prema njemu.

"Ne radi to sebi, ne želim da te povrijedim. Dobro znaš da te nikada neću moći gledati na taj način." uzeo je moje ruke u svoje i pogledao me u oči.

"Hoćeš, Merima. Morat ćeš." pustio mi je ruke i izašao vani. Toliko dešavanja u jednom danu za mene bilo je previše. Ali na kraju dana jedino o čemu sam mislila bio je Evel. Uvijek je bio on.

________________