Uvijek sam mislila da ljubav ima definiciju, da je to nešto što se nauči i tako, jednom naučeno ostane u tebi sve dok živiš. Tog ljeta shvatila sam da ljubav ne funkcionira tako. Shvatila sam da je ljubav nešto što se riječima ne može opisati i da se dogodi iznenada, onda kada najmanje očekuješ.

Evel je za mene bio neko ko je u moj život došao iznenada i naučio me kako voljeti. Iako mu to tada nisam govorila, voljela sam ga. Voljela sam ga ludo, tinejdžerski, po prvi put. Voljela sam ga samo onako kako žena može da voli muškarca. Voljela sam ali bojala sam se reći to na glas. Mislila sam da je previše rano za tako jake riječi, ali nije bilo rano. Za ljubav je uvijek pravo vrijeme.

Taj kraj jula i skoro mjesec dana moje veze sa Evelom bio je poseban. On je živio u drugom gradu ali to ga nije sprečavalo da dolazi u moj grad i svoje vrijeme provodi sa mnom. Rekao mi je da mu nije zanimljivo svirati u istom gradu dva puta a meni je u istom gradu svirao, ne dva puta nego bezbroj puta. Bila sam sretna, bezbrižna i zaljubljena. Jedino što me je mučilo onda kada ostanem sama bio je otac. Od dana kada je Lejli rekao istinu više ga nisam vidjala, iako sam možda htjela.

"Lutko, šta te muči?" pitao me je dok smo sjedili u jednom kafiću u starom dijelu grada. Primjetio je kako sam gledala kroz njega dok mi je pričao kako je njegova sestra provela rodjendan i koliko se obradovala njegovom poklonu. Nije da me to nije zanimalo, zanimalo me je sve što se tiče njega ali taj dan nisam bila baš najbolje.

"Upoznala sam oca prije mjesec dana." rekla sam ono što sam odgadjala danima da mu kažem.

"Gdje je on bio sve ove godine?"

Ispričala sam mu tada cijelu priču o svojoj porodici, sve do najsitnijih detalja. Nije mu se svidjalo to što mi je mama branila da razgovaram sa tatom i što je ona bila ta koja je odlučivala umjesto mene o tako važnim odlukama. A nije mu se svidjalo ni to što se tata nije više borio za mene. U neku ruku bio je i upravu.

"Moraš razgovarati s njim, morate se zbližiti. Ne slušaj mamu, Merima on je tvoj otac bez obzira što ga tolike godine nije bilo pored tebe." gledala sam u pod i razmišljala o njegovim riječima. Koliko god sam to negirala, Evel je bio upravu. Morala sam upoznati oca, čuti njegovu priču iako sam je donekle znala.

"Hajde ustani, idemo!" ostavio je novčanice na sto i uzeo telefon a ja sam gledala u njega i pitala se kakvu je sada ludost smislio. To je bio on, uvijek je imao neke svoje ludosti. S njim mi nikada nije bilo dosadno.

"Gdje?" uzela sam torbicu i ustala a on je moju ruku uzeo u svoju i krenuli smo prema izlazu.

"Idemo da razgovaraš sa ocem."

"Ali nemam njegov broj, ne znam ni gdje živi. Ništa ne znam." hodao je brzim korakom a ja pokušavala da ga pratim.

"Uzet ćeš od mame." usporio je korake kada je shvatio da trčim iza njega.

"Jesi li ti normalan? Rekla sam ti da mi ne dozvoljava da komuniciram s njim." stala sam na parkingu nedaleko od njegovog auta.

"Samo se nadam da u kradji nisi loša kao što si u laganju." ironično sam se nasmijala na njegovu izjavu i prevrnula očima.

"Merima?" okrenula sam se prema glasu koji me je zvao i par metara ispred sebe ugledala Ajdina. Nisam bila ni malo oduševljena što sam ga srela i nije mi bilo jasno kako je imao obzira pogledati me nakon svega što je napravio.
Prišao mi je bliže i povukao me u svoj zagrljaj koji nisam uzvraćala. Brzo sam se izvukla iz tog stiska i pogledala u Evela koji nas je promatrao sa podignutim obrvama.

"Šta radiš ti idalje sa ovim likom?" Ajdin je pitao i očima pokazivao na Evela.

"Bolje pitanje je šta ti radiš u njenoj blizini idalje?" Evel nam je prišao bliže i stavio ruku oko moga struka. Želio je pokazati Ajdinu da sam njegova. Želio mu je pokazati da mjesta za njega nema i da ga nikada neće biti.

"A ko si ti da me pitaš šta radim u njenoj blizini?" Ajdin je stezao šake a u meni se pojavio strah da ta napeta situacija medju nama ne preraste u nešto veće i opasnije.

"E vidiš ja sam neko u njenom životu što ti nikada nećeš biti." Evelov stisak oko moga struka postajao je sve jači.

"To ti misliš da neću. Ja ne gubim." Ajdin je samouvjereno govorio, kao da ja nisam tu. Pokušala sam se odmaći od Evela jer me je njegov stisak počeo boljeti ali nisam uspjevala. Nije mi dao da se pomaknem, držao me je blizu sebe.

"Kako si samo siguran u sebe. Ali pazi, dobro je to. Mlad si, treba ti samouvjerenost. Zadrži je." molila sam Ajdina očima da prestane ali nije me gledao a Evela sam pokušala smiriti tako što sam dlan stavila preko njegove šake kojom me je stiskao oko struka.

"Hajde da se nas dvojica obračunamo kao dva muškarca." Ajdinu je na licu bio neki glupi osmijeh pun ponosa.

"Dečko da sam na tvom mjestu ne bih se kačio sa mnom." znala sam da ako se izmedju desi tuča Ajdin neće dobro završiti. Evel je par godina prije toga trenirao taekwondo i kickboks, o tome mi je pričao onda kada mi je pričao o svojoj porodici. Sve što mi je rekao pamtila sam i još uvijek pamtim.

"Prestanite istog trena!" otela sam se iz Evelovog stiska i stala izmedju njih. Izgledali su kao dvije zvijeri koje samo čekaju napad.

"Merima, ne miješaj se. Pusti me da završim ovo s njim." okrenula sam se prema Evelu koji svoj pogled nije micao sa Ajdinovog.

"Evele, molim te prestani sa ovim." uzela sam njegovu ruku u svoju i pogledom ga molila da prestane.

"Radim ovo samo zbog tebe." prevrnuo je očima, istrgnuo ruku iz moje i krenuo prema autu.

"Ajdine, rekla sam ti da više ne želim da te vidim. Opet si se pojavio da uništiš sve i to je jedino što ti znaš da radiš. Previše si sebičan i to je najveći razlog zašto te ne želim ni kao prijatelja u svom životu." okrenula sam se i krenula za Evelom koji je već bio u autu.

"Merima kajat ćeš zbog svega. On nije za tebe, zapamti dobro šta sam ti rekao." nisam obraćala pažnju na njegove riječi, ušla sam u auto i stisnula torbicu rukama. Evel je pokrenuo auto i gledao pravo, bio je ljut na mene.

"Zar nisi rekla da nemaš ništa sa ovim likom?" odjednom je progovorio dok je čekao na semaforu i pogledao u mene.

"Nemam ništa s njim." u meni se budio strah radi njegovog bijesa.

"Zašto te onda grli? Ko je on da tebe grli, Merima?" stezao je volan rukama i gledao u mene.

"Ne znam šta mu je, objasnila sam mu da izmedju nas nikada ništa neće biti." tiho sam govorila. To je bila naša prva svadja i prvi ispad ljubomore.
Ništa mi nije odgovorio, nastavio je voziti prema mojoj kući a ja sam gledala kroz prozor. Nisam htjela da vidi suze u mojim očima koje su se počele skupljati. Bila sam osjetljiva i suze su mi uvijek bile izlaz iz svega, bila sam suviše mlada da probleme rješavam bez suza.
Ubrzo smo stigli do moje kuće pa sam izašla iz auta i krenula prema ulazu. Samo sam se htjela zatvoriti u sigurnost svoje sobe i suzama topiti jastuk. Bojala sam se pogledati Evela u oči, mislila sam da će se naljutiti na mene. Umjesto da sam razgovarala s njim ja sam htjela pobjeći u sobu.

"Lutko, stani." osjetila sam da me je uhvatio za ruku i zaustavio. Okrenuo me je prema sebi i stavio svoje dlanove na moje obraze.

"Ne boj se mene, nisam htio biti grub prema tebi. Dodji." povukao me je u svoj zagrljaj i prolazio prstima kroz moju kosu dok sam ja pokušavala zaustaviti suze koje su se počele slijevati niz moje obraze.

"Ne plači, malena. Nemoj me tjerati da se vratim tamo i naplatim onom kretenu svaku tu tvoju suzu." pustio me je iz svog zagrljaja i natjerao da ga pogledam u oči.

"Vjerujem ti. Ali obećaj mi da me nikad, ali nikad nećeš lagati." obrisala sam suze sa lica i klimnula glavom.

"Obećavam."

"Hajde sada idi, uzmi mamin telefon i pronadji tatin broj." spustio je poljubac na moje čelo pa sam ušla u kuću i tražila mamu. Bila je u sobi a telefon joj je bio u kuhinji na stolu. Brzo sam ušla u imenik i zaista pronašla kontakt pod imenom Bakir. Prepisala sam broj na svoj telefon i kada sam krenula vratiti njen telefon na sto u kuhinju je ušla Lejla.

"Šta radiš to?" ostavila sam telefon i pogledala u nju.

"Gledala sam neke stare slike na maminom telefonu." opet sam lagala.

"Mala, ne laži kad ne znaš da lažeš." prekrižila je ruke na grudima i čekala odgovor.

"Dobro, uzela sam tatin broj. Nazvat ću ga i razgovarati s njim." priznala sam joj jer sam znala da nema smisla lagati. Poznavala me je bolje od bilo koga.

"Idem i ja s tobom." uzela je torbicu i sunčane naočale sa stola.

"Radim ovo sa Evelom, ako ga želiš upoznati izvoli." izašla je vani i to mi je bila potvrda da ga je spremna upoznati. Bila sam ponosna na svoju sestru koja je pored svega što joj se dešavalo, nosila osmijeh na licu.....

______________

Opet Ajdin! Ovo poglavlje sam spontano i brzo napisala pa je možda pomalo i dosadno. Vi mi svakako pišite vaša mišljenja u komentarima.