Ko bi mi poslao špil karata? Prvo mi je to palo na pamet. Ali sjetila sam se.

Ona budala iz kluba.

Otvorila sam ih jer se unutra nalazila neka koverta. A u koverti poruka.

"Draga gospođice Marrow,

Uzimajući u obzir vaše odbijanje da mi kažete ime, smatrao sam jedino ispravnim da ga sam otkrijem, što i nije bilo tako teško, moram napomenuti, i takođe vaše odbijanje da mi kažete zašto ste predali, uzeo sam sebi na slobodu da se najavim na partiju pokera kod vas sutra uveče."

                             Do sljedećeg viđenja
                                             Kralj Pika

Samo mi je još on falio. Frustrirano sam bacila karte i poruku na sto i pogledala po stanu. Barem ovdje nije mogao da uđe.

Praviću se na trenutak da nisam dobila ovo pismo. Malo ću da se odmorim. Da zaboravim na sve ovo.

Skinula sam štikle, farmerke i majicu i otišla pod tuš.

Kako mogu nekoga da upoznam prije nekoliko sati a da već ne napušta moje misli? Kako da se pravim da ga nikada nije ni bilo kada kad god pomislim na njega prođu me trnci duž cijelog tijela.

Ne mogu da razmišljam o tome.
"Prestani." Tiho sam zapovjedila sama sebi dok se kiša vode slijevala niz mene.

"Prestaćeš da razmiljaš o njemu i kada sutra dođe fino ćeš ga izbaciti napolje a ti ćeš sada sjesti za laptop i baciti se na pisanje knjige." Govorila sam sebi.

Obmotala sam se peškirom i stala pred ogledalo. Vidjela sam curu sa kratkom smeđom kosom i smeđim očima.

Rumenilo zbog uzbuđenja u klubu je nestalo tako da je bila poprilično blijeda. Konačno je maska spala i ostavila je samo mene. Usamljenu djevojčicu.

Uradila sam jedino što mi se činilo razumnim tada.

Nisam znala da li je to od pića, umora ili bog zna čega, ali tada mi se činilo ispravnim.

Podigla sam ruku i razbila staklo. Nisam mogla više da se gledam.

Staklo se razmrskalo u hiljadu komadića padajući na pod i u lavabo, mješajući se da mojom krvi.

Uzdahnula sam, opet i opet. Kao da je neki teret pao sa mene i mogla sam opet normalno disati.

Spustila sam se na pod. Ovo se dešava sve češće i češće.

Napadi panike.

Počelo je prije nekoliko mjeseci i sve je učestaliji. Nisam znala šta ih uzrokuje. U trenutcima potpune bespomoći niko mi nije mogao pomoći.

Neko vrijeme sam samo sjedila na podu i pratila uzorke pločica. Nisam razmišljala samo sam sjedila.

Tek kada se hladnoća uvukla u kupatilo došla sam sebi. Ustala sam sa poda i krenula da se obučem. Prije toga sam zavila ruku.

U sobi sam vidjela da je već dva sata poslije ponoći. Krenula sam prema ormaru i uzela sam pidžamu.

Nakon što sam napravila sebi toplu čokoladu sjela sam za laptop.

I prvi put u nekoliko mjeseci prsti su pronašli slova i slova riječi te je moja priča polako nastajala.

Svi smatraju da princeze imaju predivne živote,ali ja sam dokaz da sve nije med i mlijeko. Treba pronaći gorčinu da bi pronašao smisao života...

Nakratko sam zastala. To je to. Početak moje priče. Ništa više neće biti isto.

                               ***

Vrat me je užasno bolio. Probudila sam se na krevetu, glava mi je bila pod čudnim uglom dok je laptop ležao na ivici kreveta.

Zijevala sam cijelim putem do kuhinje i dok sam spremala kafu.

Iako sam bila umorna, noć je dobro prošla. Napisala sam oko deset hiljada riječi i konačno sam imala nešto. Na kraju je to bila dobra noć.

Još jednom sam zijevnula i krenula sam prema sobi. Vrijeme je da zasijam na fakultetu.

U pola deset sam bila spremna i krenula sam prema garaži. Nakon što sam ušla u auto primjetila sam nešto neobično.

Moj auto je obično mirisao na vaniliju. Nježan miris, skoro neupadljiv, ali danas mogla sam osjetiti muški parfem u njemu. Nakon što sam pogledala ispod jakne, koju sam sinoć ostavila u autu, našla sam kartu. Prokletog pik kralja.

"Zašto mi ovo radiš?" Rekla sam frustrirano nikome posebno.
"Bio si mi u autu, u zgradi, pratiš me?! Šta još hoćeš!" Vikala sam.

Ali niko nije odgovarao. Zvukove mog vikanja je prigušivao auto a potom saobraćaj. Nikoga nije bilo. Bila sam sama.

Stavila sam glavu na volan, ali sam začula zvuk telefona. Pritisla sam ekran i glas moga oca je ispunio auto.
"Gdje si dosada?! Čekamo te ja i Doktor Gray za završni ispit iz anatomije."
To me je osvijestilo.
"Stižem. Gužva u saobracaju." Tiho sa rekla.
"Naravno." Rekao je i prekunuo vezu.

U redu. Duboko sam udahnula i sabrala se. Vrijeme je da se suočim sa svijetom.

Izašla sam iz garaže i kroz deset minuta sam bila ispred univerziteta.
Otac je stajao pored profesora i gledao me smrknuto. Super. Samo mi je još on falio.

"Zdravo tata. Jako mi je žao što kasnim, ali saobraćaj nije normalan." Rekla sam prilazeći i ljubeći ga u obraz.
"Naravno." Rekao je i poljubio me u obraz. Znala sam da ne vjeruje u moju laž.

Iako je sada djelovao hladno moj otac je u suštini bio dobar. Brinuo se o meni dok je moja majka bila odsutna. Tj. stalno. Nikada nije bila kući. Uvijek je bila u nekoj drugoj bolnici.

"Dobro jutro, profesore."
"Biće dobro gospođice Marrow nakon što ovo završimo." Rekao je nestrpljivo.

Super. Još je i nervozan.

Krenuli smo prema amfiteatru dok je još nekoliko učenika ulazilo zajedno sa mnom. Samo nas četvoro se odlučilo za ovaj rok.

Duboko sam uzdahnula i pogledala u napisana pitanja.

1. Objasnite uspostavljanje ravnoteže u unutrašnjem uhu?
2. Koje su bolesti zglobova i kako nastaju?
3. Objasniti sastav kostiju i moguće bolesti kostiju?

I to je to. Uzdahnula sam. Nije strašno.

Pogledala sam prema dnu. Otac je stajao pored profesora i dok su ga ostali gledali kao idola ja sam ga gledala sa nezadovoljstvom. Zašto je morao biti ovdje? Ali sada nema povratka. Vrijeme je za rad.

Nakon tri sata sa zadovoljstvom mogu reći da sam položila anatomiju ljudskog tijela. Juhu.
"Znao sam da ćeš uspjeti. Hajde vodim te na ručak."
"U redu. Samo da uzmem jaknu iz automobila."

Klimnuo je glavom i sjeo u svoju limuzinu. Na izlazu sam vidjela kartu koju sam našla jutros. Čvrsto sam odlučila da neću razmišljati o tome i da ću uživati u ovom danu.

                                ***

Nakon što sam uzela laptop i krenula ka dnevnoj sobi začula sam zvono na vratima.

Ko bi mogao biti? I dobila sam odgovor čim sam otvorila vrata.

Na pragu je stajao on. Misteriozni stranac od sinoć u dugom kaputu i, večeras, u tamnom odijelu sa crvenom kravatom. Stvarno je održao obećanje.
"Šta hoćeš?" Rekla sam već iznervirano.
"Pa kakv je to doček gospođice Marrow. Najavio sam se sinoć a vi me tako dočekujete. U djetinjastoj pidžami." Rekao je nakako gadljivo.
"Ne želim da se igram. Odlazi." Pokušala sam da zatvorim vrata, ali je bio prokleto jak. Dođavola. Ruka me je zabolila pa sam se trznula i pogledala je.

Ušao je u stan i pogledao oko sebe.
"Otmeno."
"Molim te odlazi. Stvarno mi nije do igrica." Rekla sam jogunasto.
"Ne ne, gospođice Marrow. Ne idem dok ne saznam zašto."
"Šta zašto?" Pravila sam se nevina.
"Znate veoma dobro gospođice Marrow." Prišao mi je za korak. Automatski sam izmakla korak. Opasno je htio da naruši moj privatni prostor.

"Šta znam?" Opet sam ponovila.
U tom trenu mu je pogled pao na moju ruku. Digao je obrve pitajući me.
"Šta vam se desilo sa rukom?"

On mora da ide. Pod hitno.

"Vidi ovako. Stvarno nisam večeras raspoložena. Ti fino idi i oboje ćemo zaboraviti na ovo. Znaš onaj fol. Svako na svoju stranu."
"Nikako. Ja sam išao na svojoj strani sve dok se ti nisi uplela. Tako da je moj put spojen sa tvojim."
Prišao mi je za još jedan korak.
Uzmakla sam, ali sam naišla na zid tako da nisam imala kuda.

"Dobro. Ti stoj tu na ulazu a ja idem da odmorim na kauču, odgledam seriju i popijem toplu čokoladu." Uspjela sam da pobjegnem od njega, ali on me je pratio.

"Kakvi su vam to maniri gospođice Marrow? Nećete ni da me ponudite čajem." Rekao je tiho.

Molim?
Okrenula sam se prema njemu u pola koraka.
"Hoćeš čaj? I onda ćeš otići?" Upitala sam ga sumnjičavo.
"Hoću čaj. To su osnove manira." Rekao je hladno.

Ala ovaj čovjek mijenja raspoloženja.

Deset minuta kasnije pružila sam mu šoljicu čaja i krenula u dnevnu sobu. Nije me bilo briga kuda će samo da šuti.

Po mogućnosti negdje da ga ne vidim. Ne čujem i ne osjetim. Najbolje bi bilo sa druge strane vrata, ali ja sam nemoćna u tome da ga izbacim.

Umotala sam se u dekicu, uzela laptop i bacila se na pisanje.

Uspio je da šuti osam minuta. Osam! Čula sam samo lupkanje šoljice o tanjirić i poneki izdah. Ali nisam se obazirala. Najviše me je zateklo pitanje koje je postavio.

"Kako je prošao ispit danas?"
"Molim?" Brzo sam podigla glavu i uvidjela kako stoji naslonjen na zid, bez kaputa. Znači to je bilo to šuškanje.
"Kako si prošla? Mislim, znam da si sigirno položila ipak si pametna, ali koja ocjena?" Rekao je tiho.

Okej. Šta se ovdje događa?
"Da li me ti to pratiš?" Upitala sam ga.
"Ne. Samo sam dobro informisan." Rekao je.
"Da li imaš neki viski?" Upitao je potpuno skrećući sa teme.
"Da. Pijem svakih deset minuta neko piće."
"Nisam znao da si pijanica tako da ću to pripisati sarkazmu." Prošao je prstom duž ivice usne i taj potez me je jako uzbudio.

Izgleda da je to nije primjetio pa je prišao komodi ispod stola i izvadio neki bocu.
"Ah! John Walker. Znao sam da me nećeš iznevjeriti." Takođe je uzeo čašu i sjeo prilično blizu mene.

Skupila sam se ne bih li bila što sitnija pa da me konačno ostavi na miru.

"Mnogo bolje." Rekao je nakon što je popio jednu čašu. Nasuo je još jednu te odlučio udobnije da se smjesti na kauču.

Prekrstio je noge i ruku sa čašom je stavio na naslon.

Tim pokretom sam se dokotrljala pravo njemu u krilo.

O Bože.
"Čini se da tvoja maska da me ne želiš u blizini nije istinita. Približila si mi se čim si mogla."

Pomilovao me je po kosi.

Neobično je godilo. Niko me tako nije milovao još odmalena.

Nakratko mi se omakao uzdah a on se nasmijao.

Brzi sam ustala i odmakla se od njega.
"Tvoja djela govore više od riječi." Rekao je tiho i ozbiljno.

"Možda bi bilo najbolje da odeš." Rekla sam tiho.
"I opet si se povukla. Gdje je nestao tvoj nastup od sinoć? Tvoj žar je prosto tjerao ljude da se okreću za tobom a sada si kao malo mače."

Nisam se obazirala na njega. On je ignorisao moja pitanja a ja njegova. Ovo je beznadežna igra.

"Vidi ovako. Ti dovršiš ti čašu što trenutno piješ i odeš a ja ostanem i svi smo srećni." Rekla sam. Čak sam ubacila i osmijeh.

Ustao je.

O čovječe. Ovo neće biti dobro.

"Ti ćeš možda biti srećna, ali ja svakako neću. Proveo sam ovdje veći dio večeri. Nisam vidio nikoga a i seksualno sam isfrustriran."

Nadnio se nad mene i u prvi mah nisam ni shvatila njegove riječe jer su me njegove oči hipnotisale.

Oteo mi se izdah, što je njega očigledno nasmijalo.

"Dosta je! Ideš odmah iz moje kuće ili.." "ili.." nadovezao se.

"Nećeš uraditi ništa. Jer ipak sviđa ti se da budem ovdje."
"Sviđa? Ne mogu da opišem koliko mi smetaš." Rekla sam.

Tek sam počela da se zagrijavam.

"Vidim, gospođice Marrow, da ste se opustili. Treba li ti maalo duža predigra?"

Shvatila sam igru. Namjerno me provocira.

"Ne. Obično je do partnera. Nije dobar." Rekla sam  namjerno sliježući ramenina.
"Vjerujte mi gospođice Marrow da vaši prethodni partneri nisu bili dobri."
"Moguće. Čini se da obično privlačim neke budale."

U sekundi je stajao ispred mene. U odnosu na njega bila sam mala. Jako mala. Nisam mogla da odvojim pogled od njegovih očiju. Bile su mješavina crne i plave. Nikada nisam vidjela takvu boju.
"Pa gospođice Marrow možda nekada i odlučite da sa budala pređete na one pametne."

"Dakle sebe svrstavaš u one pametne?" Rekla sam.

"Ne. U izuzetno pametne. Potrebna je izuzetna pamet za ono čime se bavim." Rekao je tiho.

Nekoliko sekundi smo se samo gkedali. Ali odjednom vazduh u prostoriji se promjenio. Osjetila se neka teška aroma koja je slala leptiriće u moj stomak. Moj stomak je postao bezdan. Samo je jedno mogla da ga nahrani.

Užasnuta, odmakla sam se od njega.

Jer shvatila sam da to što bi mogla da nahrani moju glad je bila požuda. Čista, sirova požuda koja obećava svakakve stvari. Ali kad ja okusim požudu moj mrak prevlada povlačeći me u sebe.

Više me nije bilo briga sta radi i zašto ne ide. Ne. Sa mnom je upravljao strah. Strah da bih ga mogla povrijediti. Strah da kada nešto uradim neću se sjećati toga.

"Molim te, idi." Rekla sam nekako dok je moj stomak gorio. Strah je prevladao čineci me nesigurnom u sebe i svoje postupke.

Očigledno je primjetio moju promjenu jer se odmah uozbiljio.
"Jesi li dobro?" Rekao je ozbiljno.

"Jesam. Samo idi." Rekla sam vec razmjšjajući gdje se nalazi lijek.

Iza knjige na lijevoj polici.
Bacila sam pogled na to i uzdahnula. Zašto ne ide?

"Ne. Šta se desilo?"
"Ništa. Samo hoću da odeš." Rekla sam pokušavajući da mu uputim svoj najgori pogled.

"Srce, to ne uspijeva sa mnom. Ostajem ovdje dok mi ne kažeš šta ti je." Riječi je jedva izgovorio koliko je skupljao usta.

Opet sam udahnula. Ovaj ne odustaje lako.

Konačno. Rekla je moja podsvijest.

"U redu. Donesi mi čašu vode.

Sekundu pošto je nestao požurila sam prema polici i izvukla kutijicu lijekova.

Quela Marrow.

Kao i uvijek moje ime mi je izmamilo osmijeh.

Prošlost je htjela da me uzme, ali nisam imala vremena. Nisam mogla. Ne sada.

Brzo sam uzela jednu tabletu, ali nedovoljno brzo.

Ušao je u sobu u trenutku kada sam vraćala lijek na mjesto.

U sekundi se stvorio pored mene.
"Da li se ti to drogiraš?" Upitao je bjesno.

Nasmijala sam se.
Kako neko koga poznajem dan a već hoče da zna sve o meni?
"Naravno da ne." Rekla sam smijući se.

Uzela sam čašu od njega i otišla na drugi kraj sobe. On je cijelo vrijeme napeto stajao kraj police.

Nervoza je zamijenila sva moja osjećanja.

Šta će uraditi?
Da li će uzeti lijek?
I najvažnije: da li će me ismijati?

Ali ne. On je samo stajao gledajući me.

Stajali smo svako na drugom kraju sobe i gledali se. Gledali se. Plave oči sa smeđim.

Nakon nekoliko minuta samo se pomakao i prišao mi.
"Pa trebao bih poći." Rekao je.
"Šta?!" Rekla sam glupavo.
"Savršeno ste dobro gospođice Marrow a za mene nema razloga da ostanem. Tako da idem." Otišao je u kuhinju i nakon nakon nekoliko sekundi začula sam šuškanje odjeće i ja sam krenula prema vratima.

"Pa drago mi je što konačno ideš."

Namjestio je kragnu od kaputa i prišao mi je.
"Kriješ tajne, gospođice Marrow i ja ću ih otkriti." Rekao je tiho.

Poljubio me je u obraz i nestao.