Ovo poglavlje je posvećeno luda_pesnikinja  takođe hvala i svima ostalima na podršci..

Udahnuo sam. Nikada se nije dogodilo da me neko izbaci iz stana a kamoli da me otjera pred bolnicom. Bolnicom.

Mislim, to je ustanova za liječenje ljudi svi bi trebali da budu prijatni. Ali ne i mala Paunica. A ne. Njen jezik je oštar poput zmijskog a izgled joj je nježan poput Pauna.

Kada su se moje oči srele sa njenima u klubu očekivao sam da će biti baš kao i njene riječi. Zlokobne i okrutne, ali ne. Ona je bila nježna u duşi iako je to odbijala pokazati.

E sada, nalazio sam se u problemima. Izbacila me je iz stana što je značilo da je ljuta, ali nadao sam se da će se smiriti do večeri ili zbog lijekova koje su joj dali za ublažavanje bolova.

Ne. Nisam ja te sreće.

Sreća. Nasmijao sam se. Čudno je kako nas je taj relativni pojam, ta apstraktna imenica spojila. Učinila me je zavisnim za njom.

Namrštio sam se i protrljao sljepočnice. Glavobolja je počela onoga trenutka kada sam dobio najnoviji izvještaj o tome kuda se kretala. 

Njen progonitelj iz parka je očigledno preplašio jer nakon toga nije izlazila iz stana. Dobro. Nije to bio dobar lik.

"Šefe, imamo problem." Rekao je Nic i ponovo se namrštio dok je slušao nesto iz slušalice.
"Dawnskovski su se pojavili pred vratima, navodno zahtjevaju razlog zbog kojeg niste predali robu." Rekao je ozbiljno.
"Ne osjećam za sastanak." Rekao sam  hladno i odmahnuo rukom prema vratima. "Otjerajte ih."

Klimnuo je glavom i nešto rekao u rukav.

Osluškivao sam i začuo nekoliko pucanja te škripu guma.
"Otišli su." Obavijestio me je.

Klimnuo sam glavom i on je nestao kroz mnogobrojna vrata.

Dok sam sjedio u očevoj radnoj, ne ispravio sam se, svojoj radnoj sobi prisjetio sam trenutaka kada sam bio samo dijete koje je bilo zaslijepljeno ocem. Mislio sam da je on heroj, ali teško je biti heroj kada neko diluje drogu i obogaćuje se na tuđoj bijedi. Ali ko sam ja da sudim. Samo sam nastavio njegov posao poslije njegove smrti.

Brzo sam ustao i protresao glavom. Prišao sam vratima terase i izašao na svjež vazduh hladnjikavog dana. U daljini se začulo pucanje i prije nego što sam se snašao već sam hitao ka poljanama za vježbu.

Nakon nekoliko minuta hoda ukazali su se krugovi za borbu, nekoliko klupa oko njih i visoki stub. Stub pobjede. Izgrađen na dan kada sam pobijedio oca. Nadam se da ću i ja doživiti nešto slično. Iza toga su bile mete na otvorenom za gađanje na velike daljine i za neko veće oružje.

Za sada je sedmorica početnika vježbala ležeći stav za pucanje sa puškom bez trzaja.

Nakon što sam prišao, David je pucnuo prstima i svi su se postrojili u vrstu.
"Kako je jutros?" Upitao sam ga.
"Pa ne baš najbolje šefe. Trojka nikako ne može da pravilno postavi ruke a petica stalno promašuje metu. Sedmica je skoro ispustila pušku.  Ukratko, ovi se nisu proslavili." Rekao je odmahujući glavom.

Klimnuo sam njegovim riječima i krenuo da ih pogledam.

Svi su bili odjeveni u istovjetne crne trenerke i majice kratkih rukava i stajali su u stavu mirno.

Jednom sam ih pogledao pa njihove mete i imao sam konačni odgovor.
"Dvojka i sedmica, odlazite." Rekao sam zamahujući rukom prema kući i oni su kao poslušni mačići krenuli tamo. Ostatak ih se nelagodno promeškoljio i stao sam ispred njih.
"Neko ima nešto reći." Rekao sam arogatno. Omijeh mi je igrao na usnicama i žudio sam za tim da se jedan usprotivi. Da imam priliku da ga odalamim.

"Zašto su oni otišli?" Rekla je Trojka.
Uzdahnuo sam i nasmijao se.

Nekoliko vrana se vinulo u vazduh iza mene dok sam tako stajao ispred njih u crnim pantalonam, podvrnutoj crnoj košulji i crvenom kravatom.

Ostali su se promeškoljili i pogledali ga.
"Možete ići. Trojka ostaješ." Rekao sam hladno još uvijek posmatrajući smeđe oči tog prosječnog početnika.
Malo su me podsjećale na njene.

Zlobno sam se nacerio i namrštio kada sam vidio da se još nisu udaljili.
"Imate tri sekunde inaće će svaki od vas dobiti metak u grlo." Rekao sam i dalje ih ne gledajući.

Primjetio sam da se strah pojavio u njegovim očima.
"Jedan." Rekao sam podižući jedan prst. Dvojica ih je trkom pobjegla, ali druga dvojica još nisu naučila.

Krenuo sam prema Davidu podižući drugi prst.
"Dva." Uzeo sam pištolj od njega i provjerio šaržer. Krenuli su prema kući, ali moraju naučiti poštovati glavnoga.

Opalio sam jedan metak i vidio sam kako jedan zastaje, kako mu se ruke pomiču prema vratu da bi zatim pao na zemlju.

Vratio sam pištolj i ponovo se okrenuo prema nesretniku koji je stajao.
"Dakle gdje smo ono stali?" Upitao sam dotičući se po bradi.

Mudro, nije ništa rekao. Ali tako sam želio.
"Ništa?" Rekao sam pokušavajući ga iznervirati.

Drhtavo je progutao, ali ništa nije rekao.
"Nemaš odgovor?" Ponovio sam.
Kratko me je pogledao i odmahnuo glavom.
"Aha!" Sa veseljem sam uzdahnuo.
"To se računa kao interakcija, zar ne Davide?!" Okrenuo sma se prema svojoj desnoj ruci i on se nasmijao.
"Nego šta, šefe." Rekao je veselo.

"Imaš dvije minute da se dovučeš do prostora za borbu." Rekao saam već skidajući sat i predavajući ga Davidu.

Nasmijao se na moj odgovor i sa veseljem pogledao prema prestravljenom učeniku.
"Hajmo, mačiću." Rekao je oštro.
"Zar se ne slažeš da su baš ko mačići?" Rekao sam mu. "Tako su mali, preplašeni i nekoordinisani. Biće ovo zanimljiva obuka, naravno, ako prežive."
"O da. Da pozovemo i ostale?" Upitao je.
'Zašto da ne? Treba im neka razonoda. Uostalom, ne mogu da vjerujem da ne poštuju autoritet. Zar je teško poštovati čovjeka?"
"Fino sam im rekao, nema zajebavanja sa šefom. Jer koliko god dobro izgleda toliko je i brz na okidaču." Rekao je i odmahnuo glavom.
"Sa tobom nema zezancije." Rekao sam.

"Spreman, sunašce?" Rekao sam okrećući se prema momku koji je još uvijek stao na istom mjestu.
Polako je počeo da prilazi ali ,mudro, je ostao podliježan.

Klimnuo sam glavom prema Davidu i glasno je zazviždao da bi se za nekoliko sekundi začuo lavež psa i nakon toga ljudi su počeli izlaziti iz kuće.
"I pobrini se za to govno. Uništava mi travnjak." Rekao sam kidajući košulju.

Možda to nisam trebao učiniti, ali zabavno je plašiti ljude. Tjeraš ih da se ponašaju kao lutkice na koncima. Nasmijao sam se otkrivajući sve zube dok sam kružio oko njega kao lovac oko plijena, dok se žamor povećavao.

Adrenalin je već kolao mojim venama i nekoliko puta sam se lupio šakama sa još nekim čuvarima. Svi smo bili željni dobre borbe a ponajviše ja. Paunica je morala biti nogirana iz mojim misli.

"Spreman?" Upitao je David stajući između nas.
Preplaseni je klimnuo da bi David povikao.
"Znam da ti jesi, šefe." Rekao je i on sa ogromnim osmijehom.

Zamahnuo je rukama između nas i sišao sa podloge.
"Dopustiću ti prvi udarac." Rekao je naklanjajući se.

Poskakivao je u mjestu, noge su mu brzo izmjenjivale položaje a ruke su mu bile u visini srca, malo previsoko, ali naučiće. Brzo je poletio prema mojoj glavi što sam sa lokoćom izmakao.
"Ne napadaš odmah glavu." Rekao sam odmahujući glavom.
"Kreneš od manjih dijelova, koljeno naprimjer." Udario sam ga nogom iza koljena i odmah je pao na drugo.
"Da bi potom krenuo na ruku." Rekao sam zavrćući mu ruku iza leđa.
"Zatim trup." Udario sam ga u trbuh nakon što je uspio da se oslobodi moje ruke.
"A tek potom glava." Udario sam ga rukama po ušima dok je još klečao.

Pao je na zemlju kao klada.
"Kreni jako ili idi kući."
Spustio sam ruku i nasmijao se.
"Zabavno jutro." Rekao sam.

Uzeo sam sat od Davida i okrenuo se prema kući.
"Može ostati." Rekao sam gledajući dok je pokušavao ustati.
"Vodi ga u ambulantu." Klimnuo je glavom i uhvatio ga oko struka, i ponio ga je  prema kući.
"U redu je, mališa." Promrmljao je tiho i izgubio se u kući.

Još jednom sam udahnuo i ogledao se po imanju. Hladni vjetar mi je sušio znoj i hladio mi kožu dok sam pokušavao da shvatim gdje sam dođavola pogriješio u postavljanju  svoga autoriteta. Slinavci nisu bili dobri u primanju naređenja.

Nakon pola sata buljenja u šumu zima mi se prikrala tjerajući me da odem u sobu. Brzo sam se istuširao i obukao odentično odjelo onome koje sam nosio, ali sam stavio plavu kravatu.

Natočio sam čašu viskija i kao po naredbi opet se ona pojavila u mome umu. Kako sipa onaj viski kada je bila uznemirena i kako me je tjerala prve noci kada smo se sreli.

Spustio sma glavu na prsa i nasmijao se. Ovaj smijeh nije označavao agresiju ili moć, nego je označavo nedostatak moje pratnje i osobe koja je bila u mojim mislima.

Super. Postajem sjeban.
"Šefe." Neko je pokucao.
"Molim?" Upitao sam ne pomjerajući se.
"Astin se probudio i želi pričati sa vama."
"Ko?" Upitao sam namršten.
"Malac kojeg ste namlatili. I usput odlična borba. Hoćemo li mi dobiti priliku?"
"Naravno. U završnim vježbama."
Čuo sam njegov smijeh sa druge strane i onda je rekao.
"I hoćete li?"
"Šta?" Rekao sam zbunjen.
"Posjetiti malca?"
"Ne. Ako želi pričati moraće prošetati do moje radne sobe. Ne idem u posjete." Rekao sam.

Osim maloj Queli. Rekao je moj super mozak. Dođavola.

I istina je. Jedino nju sam posjetio u ovim sedmicama.

Ostavio sam čašu na stolu i krenuo prema radnoj sobi.

Bio sam udobno smješten u fotelju kraljevskog izgleda sa viskijem u ruci kada je neko pokucao.
"Da!" Povikao sam ne odvraćajući pogled sa Quelinog kretanja.
"Izvinite što smetam, ali želio bih vam se zahvaliti." Rekao je Astin, cini mi se.
"Za šta?" Rekao sam hladno.
"Što ste me ostavili živoga. Niste to učinili sa Peticom, ali sam vam veoma zahvalan." Rekao je glasno, ali pomalo preplašeno.

"Uđi." Rekao sam.

Tiho je zatvorio vrata i šepajući došao do moga stola.
"Sjedi." Pokazao sam glavom na stolicu ispred.

Nelagodno se smjesti iskrivljujući usne da ne pokaže bol. Dobro je, uči.

"Piće?" Uljudno sam ga ponudio.
"Ne hvala. Dali su mi neke lijekove i rekli da ne pijem alkohol." Objasnio je.

Zahtjevao sam samo odgovor, ali dobro. Nekada nije na odmet i objašnjene.

"Dobro." Iskapio sam čašu i naslonio se na koljena gledajući ga u oči.
"Želiš li znati zašto si ostao živ?" Upitao sma ga.
Polako je klinuo glavom i nastavio sam.
"Jer me podsjećaš na jednu osobu koja je imala jezik kao i ti, ali je završila neslavno." Rekao sam mu.
"Ne poznajem tu osobu, ali hvala vam."
"Naravno da ne." Rekao sam ispod glasa.

Krenuo je ustati, ali sam ga zaustavio.
"Oh da. I nećš više trenirati sa ostalima. Vidimo se sutra u šest. Idemo u lov." Rekao sam dok sam se zlobno osmjehivao.

Nelagodno je progutao, ali je klimnuo. Dobro je, ima muda.

Klimnuo sam mu glavom da izađe i nestao je.

Odlučio sam. Daću joj sedam dana i onda će se Kralj vratiti.

Niko ne može oduzeti Pikovu damu osim njega.