U vrijeme kada je došla večera Jace i ja smo odavno pretresli sve teme koje smo mogli i ostale su samo pošalice na račun igranja.

I takođe bila sam spremna da idem kući.

Frustrirano sam izdahnula i bacila karte na krevet što je izmamilo Jaceov osmijeh.
"Pobjeđujem, opet." Pokupio je karte i promješao ih.
"Hajde, opet. Ovaj put pobjeđujem."
Ponovo se nasmijao i podijelio karte.

Hm. Stvarno mi nije suđeno.
"Okej okej." Podigla sma ruke u zrak i bacila karte na krevet.
"Pobijedio si."
"Znam." Uzvratio je sigurno i odložio karte sa strane.
"Zašto ste svi tako arogantni?" Upitala sam ga.
"Zato što možemo. Sve što radimo je najbolje i zato možemo da budemo takvi." Podigla sam obrvu. "Ali, Gabriel je najbolji u svemu. Ubola si premiju, malecka."
"Oh! Nemoj još i ti. Dobiću kompleks." Pokušala sam ga pogoditi jastukom, ali se izmakao.
"Pa i jesi mala u odnosu na nas."
"Veoma smiješno." Rekla sam praveći se uvrijeđenom.
"Ali možeš igrati košarku pa možda i narasteš."
"Neka hvala." Odmahnula sam glavom. "Imam cipele od dvanaest centimetara pa dođem do vaše visine."
"Još uvijek ne. Gabriel je visok preko dva metra."
"O tugo. Osuđena sam na život na stiklama." Stavila sam ruku na čelo.
"Ma ne brini. Nije mi jasno kako možete hodati u tim đavolima."
"Isto se pitam. Znaš, imam jedne štikle stopala su mi pod pravim uglom. Dobro sam još živa."

Nasmijala sam se na njegovu užasnutu facu i odmahnula rukom.
Stvarno je dobar.

Ali moj đavo se vratio.
"Dobro je da si tu. Jace i ja smo već planirali da pobjegnemo." Rekla sam.
"Ne ideš ti nigdje." Rekao je ljubeći me u čelo.

Zatvorila sam oči i udahnula njegov miris. Bože kako dobro miriše.
"Sada i ne moram."
Naslonila sam glavu na njegov dlan i osmijehnula se.
"Okej. Dosta mi je." Jace je ustao sa moga kreveta i pošao prema vratima.
"Šefe." Klimnuo mu je glavom. "Moja damo." Naklonio se iz struka i osmijehnuo.

Uzvratila sam mu i poslala mu leteći poljubac.
Kratko je prislonio ruku na srce i izašao.

"Drago mi je što se dobro slažeš sa njima." Kaže sjedajući na fotelju.
"Znam. Ali zove me malecka."
Prekrstila sam ruke i okrenula se prema njemu.

Ruke je držao na bradi i gledao me sa nekim osmijehom.
"I jesi mala. U odnosu na nas."
"To je i on rekao. Ko ste to vi?" Upitala sam mršteći se.
"Vidjećeš." Rekao je misteriozno.
"Okej. Sada sam opet spremna da idem kući." Odvratila sam.

"Ne može. Otac ti je rekao da ležiš još dva dana."
"Vidjećemo."

Sklonila sam deku i ustala.
"Gdje ideš?" Upitao je odmah ustajući.
"Da posjetim tatu."

Povukla sam stalak za infuziju.
"Ne možeš."
"Kako ne mogu. Samo jedan sprat. Neću se raspasti." Okrenula sam se prema njemu.
"Nećeš. Vrati se u krevet."
Namrštila sam na njegov ton i pogledala ga.
"Zašto mi naređuješ?"
"Zato što se ponašaš budalasto. Bog zna šta su ti radili a ti bi da hodaš kao da si u šopingu."
"A ti zaboravljaš da sam ja bila budna cijelo vrijeme. Sve sam to iskusila."
"Jesi i zato moraš da se odmaraš."

Odmahnula sam glavom i okrenula se prema vratima.
"Vraćam se za petnaest."

Šta je sa njim? Shvatam da me je spasio i da me je vidio kada sam bila u lošem stanju, ali valjda znam prosuditi kako se osjećam. I pored svega stidiram medicinu. Nije kao da sam skroz neuka.

I da li se meni činilo ili je on ljubomoran. Sa Jaceom sam se mogla šaliti i pričati a kada je on došao odmah se svađamo. I da ne zvučim ludo, ali odmah su mi na pamet pale njegove grudi. Kao da se razvijao u ovih nekoliko dana.

Okej. Stvarno nisam dobro. Možda bih i trebala ostati ovdje. Da mi snime mozak. Po mogućnosti i da mi obrišu sjećanje.

Protresla sam glavom i pokucala na vrata.
"Da?" Čujem glas oca.
"Hej tata." Polako uđem u sobu i zatvorim vrata.
Podigne pogled i skenira me od glave do pete i ustane sa kauca.
"Šta je bilo? Jesi li dobro?" Priđe mi i opipa puls i dotiče čelo.
"Dobro sam. Samo sam htjela da te pitam da idem kući."
Namršti se i pogleda me.
"Zašto?"
"Dosadno mi je ovdje, uostalom dobro sam. Rebra me malo bole i glava, ali dobro sam."
Sumnjičavo me pogledao.
"Jesi li sigurna?"
Klimnem glavom i nasmijem se.

Konačno idem kući. Moći ću da budem sama.
"Ali sa mnom kući."
"Šta?" Brzo ga pogledam.
"Nećeš sama ići u svoj stan, još uvijek moraš biti pod nadzorom."

Oh. Snuždila sam se.
"Ne gledaj me tako. Moraš biti barem još nekoliko dana."
Klimnem glavom, i polu srećna krenem prema vratima.
"Quela? Želio bih i da popričamo o onom muškarcu dolje. Ko je on?"

Vrati se na kauč i potapše mjesto kraj sebe.

Uzdahnem. Neće on mene pustiti tako lako.
"On ne prijatelj." Kažem polako.
Namršti se i pogleda me.
"Zove se Gabriel i upoznali smo se jedno veče u klubu. Od tada se družimo." Slegnem ramenima. "To je to." Pogledam ga u oči i vidim da me posmatra.

Prestani lagati! Poviče moja svijest.

I ne lažem, zar ne?
"On mi se čini opasnim. I ko ima toliko ljudi oko sebe?"
Nasmijem se. "Tata ja sam ta opasna."
"Nisi. Sve je to bila greška, ne možeš sebe kriviti za to."
"Ali krivim se! Da to nisam uradila on bi još bio sa nama."
"Ne. Kraj." Pomiluje me obrazu. "Ono što se desilo, nije tvoja krivica. I zapamti to."

Poljubi me u kosu i ja zatvorim oči pokušavajući da se ubjedim u to.
"Odoh se izvuću iz ovoga i idemo, važi?" Pokažem rukom na bolničku haljinu i odmahnem glavom.
"Naravno. Doći ću za deset minuta."

Nasmijem se i pođem naći sestru da mi izvadi infuziju.

"Ali ne možete iću!" Poviče sestra i pogleda me.
"Mogu. Otac mi je dozvolio." Nasmijem se prevrnem oči. Ljepota glavnog doktora.

Nezadovoljno uzdahne i izvadi mi braonilu i konačno sam slobodna. Ne vučem onaj stalak kao da mi je osamdeset.

"Vidiš? Sve sređeno." Kažem ulazeći u sobu i govoreći Gabrielu.
"Tvoj otac je lud." Samo kaže ne pomićući se iz fotelje.
"Nije. On je neurohirurg." Odvratim.
On odmahne glavom i pogleda me.
"Idem kući, a sada da li bi me ostavio da se presvučem?" Već krecem prema ormaru. Mora da mi je neko ostavio neku odjeću.

"Ne." Zastanem u mjestu i pogledam ga.
U očima mu plamti ljutnja te sada sive oči su hladne i bezosjećajne. Ali nije mi jasno zašto?
"Molim?" Kažem gledajući ga.
"Rekao sam ne." Ponovi mi a ja kao budala i dalje buljim u njega.

Saberi se i pripremi predstavu.

Moja podsvjest je kao i uvijek u pravu i natjeram se da slegnem ramenima.
Odvežem haljinu i pustim je da padne na pod.

Na sebi imam samo sive gaćice i čujem ga kako je uzdahnuo. Osjetim njegov pogled na sebi

Nasmijem se i izvadim farmerice.

Začujem suškanje kože i nađem se priljubljena uza zid.
"Možda možeš tako da me smeteš, ali nećeš se izvuću iz ovoga." Prosikće mi na uho.
"Ne znam o čemu pričaš." Odvratim mu zadihano.

Zadihano? Jer čim je on iza mene ne mogu doći sebi.
"Vidjećeš." Kaže.
Uhvati me za lijevu bradavicu i blago je uvrne što me natjera da ciknem.

Đubre jedno.
"Zapamti to." Pusti me i za nekoliko sekundi čujem zatvaranje vrata.

Naslonim čelo na hladnu površinu zida i uzdahnem.
On se stvarno ponaša drugačije. Ali zašto?

Mnogo više od deset minuta kasnije izađem iz sobe i krenem prema ocu.
"Izvini, malo mi je krvarilo ono od braonile."
"U redu je." Krenem prema izlazu, ali me otac zaustavi.
"Nećeš se ni pozdraviti?"
"Sa kim?" Upitam.
"Sa Gabrielom."

Šta? Jesu li se oni nešto udružili? Sigurno jesu? Namjerno to rade.
"Naravno." Promrmljam i okrenem se prema njemu.

On je naslonjen na zid pored vrata od sobe sa prekrštenim rukama i gleda me.
"Hvala na svemu Gabriele, ali sada možeš kući." Kažem glasno i zagrlim ga.
"Neće moći." Kaže tiho u moje uho.

Stvarno đubre.

Okrenem se od njega i pogledam Davida koji stoji iza njega kao sijenka.
"Zbogom Davide, pozdravi Jacea?" Kratko ga zagrlim i uputim mu osmijeh.

Svjesna sam da Gabriela pravim ljubomornim. Kruto klimne glavom i još jednom se nasmijem.

Čujem Gabriela kako skoro pa reži, ali se ne obazirem.
"Eto. Sad možemo kući."

Krenem prema izlazu ne čekajući oca.

Na putu prema našoj porodičnoj kući svjesna sam crnog Audija iza nas. I pokušavam da ga ignorišem.

Ali stalna buka još dva automobila iza njega mi ne dozvoljava.
"Ko je to iza nas?" Upita otac mršteći se.
"Gabriel." Kažem mu kratko.

Ništa ne odgovori na to, samo doda gas i pojuri.

Izgubljena sam u mislima. Dok gledam kroz prozor u mrak previše me podsjeća na moj sopstveni.

Ali nikada se nije ovako dugo skrivao. Kada god bih ja uživala u nečemu taj strah, ta vječna kletva bi se pojavila.

Ali kada sam sa Gabrielom mogla bih uživati. Možda se nije usuđivao pojaviti pred njim. Ipak sam se sa njim osjećala sigurnom.

Protrljala sam sljepočnice. Ova glavobolja se pogoršala. Nadam se da će me ostaviti na miru dovoljno dugo da me glava barem prestane.

Naslonim čelo na staklo i poželim da sam u njegovom zagrljaju. Da me umiri svojim mirisom i riječima. Da mi kaže da će sve biti u redu, kao kada me je spasio.

Možda nisam to pokazivala, ali bila sam svjesna njegove prisutnosti kada sam bila u toj zgradi. Sjećala sam se svega, ali nisam željela da me on tako pamti. Curu sa željom za ubijanjem.

Ali stigla ih je sudbina. Nisam u ničemu pogriješila. Mogla sam dobiti upalu pluća da sam još ostala u onoj haljinici.

"Tvoj auto."
"Izvini šta?" Okrenula sam se prema ocu i pogledala ga.
"Ne pratiš me?"
"Izvini, glava me boli." Dotakla sam se po celu i pogledala ga.
"Otmičari su ti uništili auto. Koristili su ga za pljačku."

Šta? Zar su pljačkali nešto.
"Molim te riješi ga se." Uzdahnula sam. Ne želim da me nešto podsjeća na one proklete dane.

Klimnuo je glavom. "Hvala tata." Nasmijala sam se kada je skrenuo na naš prilaz.

Ovo budi sjećanja. Ovdje sam provela nekoliko dobrih godina.

Ppsebno onih kada sam tek počela sa pokerom. Tada je i moja majka bila kući. Nije bila na drugom kraju svijeta.

Pogledala sam u retrovizor i Gabrijel je nestao. Zašto?

Kada je otac parkirao u ogromnoj garaži, dovoljno velikoj za pet automobila izašla sam i po sljunčanom prilazu sam krenula u kuću.

Moje čizme su odzvanjale po podu dok sam ulazila u svoju staru kuću.

Još uvijek je osjećao tračak mirisa od višnje i staroga drveta. Otac je uvijek volio rustiku. Pa je tako i ovo mjesto bilo staro. I drveno. Ali najviše me je privlačio miris začina u vazduhu.
"Da li to Maria peče kolače sa orasima?" Upitla sam dok sam ostavljala jaknu u hodniku.
Otac je klimnuo i nasmijao se.

Požurila sam prema kuhinji i zagrlila ogromnu crnu ženu koja je stajala za šankom.
"Maria." Uzviknula sam i prestala kada su me rebra zaboljela.
"Malecka." Poljubila me je u kosu i zagrlila.

Njen nadimak je bio kao i Jaceov.  Obgrlio me je miris cimeta i praška za pecivo. Ova žena je najbolji dio moga djetinjstva. Išla je sa nama kada god bi smo se selili.

"Uzmi kolačić." Stavila mi je kolač sa orasima pred oči i odmah sam navalila na tanjir koji je stajao pored nje.
"Kako je bilo u bolnici?" Upitala me je brišući suđe.
"Dosadno." Odvratila sam usta punih kolača.
"Kao i svaka bolnica." Rekla je.
"Ali ova je imala zgodnih komada."
"Zgodnih?" Pogleda me i podigne obrvu.
"O da. Trojicu." Zavjernički dignem obrve i namignem joj.
"A nisi fer. Sve tvojih godina." Lupne me krpom i nasmijem se.
Tada mi je prošlo kroz glavu. Koliko Gabriel zapravo ima godina?

U našem smijehu je jedino pomagalo malo mlijeka. Tako da se koji kolačić završio užinom od koje sam jedva disala.

Oko ponoći sam krenula u svoju sobu na drugom spratu.

Moja soba se nalazila na kraju dugog hodnika gdje su bile sobe za goste. Uzabrala sam je jer je imala najbolji pogled na dvorište. Sada je bilo golo, ali ljeti je bio lavirint ruža. Bilo je prelijepo.

Otac je bio na početku u glavnoj spavaćoj sobi a Maria je bila na prvom spratu. Bila sam jedina u zabačenim dijelovima kuće i voljela sam. Mogla sam raditi šta god sam htjela i niko me ne bi čuo.

Kada sam izašla iz kupatila spremna da se uvučem u svoj ogromni krevet bila sam zahvalna što je otac insistirao da dođem. Bila sam predugo izolovana u gradu.

Kada sam uzela spavaćicu iz ormara i igasila iPaid začula sam ga.
"Trebalo bi da si stalno u svili."