Vraćajući se svojoj prestonici Skadru, Časlava držaše samo jedna misao, šta će ga sačekati na rodnom tlu. Obuzet slutnjom i crnim mislima usled snova koji su se ponavljali tokom celog puta, a u kojima mu često dolazaše njegov mu počivši otac Gavrilo sa opomenom i prkosno preteći, Časlav odluči da se pokaje za svoje postupke i izmoli oproštaj kako od boga tako i od bratstva i svoje najveće podrške Zlatnih orlova. Došavši natrag svojoj prestonici, Časlav ne zateče nijednog od svojih prijatelja iz bratstva. Zlatni orlovi behu se sakrili i odbegoše uplašeni od Časlavove srdže kojoj bi bili izloženi pri njegovom povratku. Raširivši reč po svoj zemlji da im nažao neće učiniti, Časlav se zažele svojih prijatelja koji ga ne podržaše u suludoj ideji o napadu na Romeje. Videvši da se bratstvo nije ukazalo i nakon toliko vremena njegovog traganja za njima i nakon toliko raširene priče da im neće nauditi, morao je da učini nešto kako bi im stavio do znanja da im neće učiniti loše. Po otapanju poslednjih snegova, u proleće 503. godine naredi Časlav da se načini hram u slavu boga, a u znak njegovog iskupljenja i molbe za oproštaj kako od boga tako i od Zlatnih orlova. Dve cele godine gram gradiše najbolji gradioci celog Helma, skupljenih sa svih strana, uz podršku i nekih graditelja sa one strane Jadrana. U leto 505. godine Srbija dobi nešto što svet do tada ne vide. Takav hram ne beše ni u zlatnom Carigradu. Sijaše hram sav u zlatu, pored njega sagradi Časlav i sebi palatu u kojoj postavi svoj zlatni presto i na njemu postavi svoju figuru od zlata izlivenu sa zlatnim orlom na ramenu, da svima stavi do znanja na koga se uvek u svojoj vladavini oslanjao i ko mu je uvek čuvao leđa. Nedugo potom Časlav se predstavi bogu i osta da večno počiva u hramu koji podiže za života. U Srbiji zavlada nesloga i narod ne nađe sebi vođu koji bi mogao državom da upravlja. Svaki oblasni gospodar sebi uze deo zemlje i sebe postavi za njenog upravitelja. Romeji nikoga od njih ne videše za kralja, dalje od župana niko ne dođe. Sredinom šestog veka stade se zemlja tresti i Helm pogodi zemljotres i katastrofa kakvu niko do tada ne dožive još od velikog potopa.Sav sjaj nekadašnjeg kraljevstva izgubi se i zemlja se silna uruši. Srbija skoro i da nije postojala sem na onom mestu gde Časlav počivaše. Tu niko nije mogao da prodre, niti da ovo zlato otuđi jer niko do nje ne dođe. Zlatni orlovi verno čuvahu svog kralja i svu njegovu zaostavštinu.Kao da je u zemlju propala od zemljotresa, Časlavova palata, hram, presto i sva zaostavština ostadoše TAJNA.

***

„Sedite gospodo, nemojte stajati. Hoćete li nešto da popijete?" ponudila je Katarina zbunjene Radovanoviće koji su se našli pored njenog stola.

„A kako....Mislim...Šta...." mučio se Dušan.

„U redu je Dušane, smiri se. Sedite obojica, polako ćemo uz kaficu natenane." likovala je Kata.

„Kako si rešila zagonetke pre nas?" mrštio se Mića.

„Nije bilo toliko teško, ipak ste se sami odali za Sremske Karlovce još u crkvi" sa osmehom je odgovarala Kata.

„Potcenio sam te mlada damo. Izvinjavam se!" pravdao se Mića.

„U redu je. Ne zameram. Ipak ste hteli da ova stvar ostane u krugu porodice." ljubazno odvrati Katarina.

Dok je Dušan sve vreme ćutao i pio svoju kafu koja je u međuvremenu pristigla, Katarina je objašnjavala kako je došla do poslednje poruke, za koju veruje da nije anagram niti da krije bilo kakvo rešenje već da jednostavno samo tvrdi ono što u njoj piše. Takođe Katarini je dvojici Radovanovića predočila svoju teoriju da su oni u stvari nasamareni i da sve ovo što su radili poslednjih dana njih ne vodi nimalo bliže rešenju.

„Zašto tako misliš?" najednom progovori Dušan.

„Zato što, ako je vaš deda pravio ove smicalice, on nije mogao da zna neke pojedinosti tada u to vreme koje su nama olakšale da do ovih poruka dođemo" govorila je Katarina gledajući u Miću.

„Meni i dalje nije jasno, ljutio se Dušan.

Prevrnuvši očima, na šta se Mića nasmeja, Katarina nastavi „Autor knjige Tajna koja je pisana pre toliko godina nije mogao da pripremi sve ove zagonetke koje bi dovele do otkrivanja lokacije pećine. Tu naročito mislim na ove poslednje dve. One su mi i pomogle da to shvatim. Neko se poigrava sa nama. Neko nas zavlači. Evo, na primer, kako je Predrag Radovanović mogao da zna da će kazaljke na satu biti nepokretne. Zar bi jedna institucija kao što je ova škola dozvolila da ovaj sat toliko dugo stoji neispravan, više decenija i to baš tako da kazaljke pokazuju naredni korak. Nije mogao da zna jer je sat radio do pre nekoliko dana. Nedavno je stao i čekaju se neki majstori iz Beča da dođu to da srede kako bi sat i dalje pokazivao tačno vreme kako je i pokazivao poslednjih decenija. Drugo, kako je mogao da zna da se peć u gimnaziji neće koristiti i da poruka i kutijica neće izgoreti. Nije mogao da zna jer se peć u vreme kada je on živeo koristila. Poslednjih dvadesetak godina ta peć služi samo kao eksponat na neka davna vremena, ne koristi se. E pa gospodo, da li vam je sada jasno da se neko našalio sa nama ovih dana i mučio nas zagonetkama koje nas nisu dovele do rešenja?"

„Ima logike. Neko je samo želeo da nam se učini da možemo da otkrijemo gde je pećina" zamišljeno odgovori Dušan.

„Pop Milutin! Niko drugi. Sad znam odakle mi je poznat onaj dečak kod njega. To je dečak iz pećine koga sam ispitivao. Kako to nisam odmah shvatio?" mučio se Mića.

„Moramo da se vratimo tamo" reče Dušan.

„Ne znam šta bi nam to donelo. Bolje da ne znaju šta znamo" odgovori Kata.

„U pravu si. Daj mi da vidim poslednju poruku koju si našla u peći!" reče Mića.

Pod zemljom počiva svima nedokučiva, sklonjena od vremena i od ljudskih pohlepa. Postoji jedna pećina, u njoj Časlavova Srbija, blaga je sakrila od Visokog i Rtnja pa sve do Prokletija.

„Ja mislim da nam ovo ništa ne otkriva" odahnu Katarina.

„Ja baš verujem da ipak nešto kazuje. Hajdemo nazad u Beograd, imam jednu mapu u stanu, pokazaću vam na šta mislim." naredi Mića.

***

Proletevši pored Viki, pozdravivši je na brzinu veseli trio je već bio u Mićinoj radnoj sobi nagnut nad kartom koju je iskusni geolog razvlačio.

„Vidite li ovo?" pokazivao je Mića na mapi, nastavljajući „ ova uzvišenja u Visokom koja pomalo liče na piramide. Slično je i sa Rtnjom za koji već decenijama postoje razne priče da je to u stvari piramida. Prokletije nam dođu ovde, ali za njih već ne znam nikakve takve teorije, ipak su to samo planine. Ali sa druge strane, vršena su razna istraživanja i smatra se da sve ove lokacije, a naročito Rtanj imaju podzemne prolaze, hodnike i tunele. Niko se nikada do sada nije ozbiljno bavio time. Sve je to još uvek nepotvrđeno. Ali šta ako su baš ti prolazi ustvari ti višestruki ulazi u Časlavovu pećinu kako nam je rekla poruka iz peći?"

„Jeste, ali ne zaboravite da te podmetnute poruke treba uzeti sa rezervom" odgovori Kata.

„Ljudi pogledajte ovo!" povika Dušan gledajući u kartu i uzevši olovku nastavi „ako označimo Visoko, Rtanj i Prokletije sa tačkom i spojimo dobijamo trougao koji svojim vrhom pokazuje ka Skadru. Zar nije baš Skadar bio Časlavova prestonica?"

„Ima logike. Sad sam baš zbunjena. Da li je pećina u Skadru ili se do nje dolazi tim podzemnim prolazima na ovim planinama? I zar je moguće da je ta pećina toliko velika da se prostire preko skoro cele današnje Srbije?" mučila se Katarina.

„Izgleda da ćemo ipak otići da posetimo Milutina. Ostavićemo to za sutra. Za danas je bilo dosta. Sutra ujutru krećemo!" reče Mića i nakon toga pozva Katarinu i Dušana da ostanu na ručku koji Viki sprema.