Po asfaltu starog sremskog grada odzvanjale su stope dvojice avanturista. Lep i topao prolećni dan ostavljao je na vrelim ulicama samo onog koji je morao tu da se nađe nekim poslom ili mukom koja ga je gonila da taba ovim užarenim podijumima. Svi su spas potražili u hladu ili su čekali da sunce krene svojom silaznom putanjom. Na satu blještave Saborne crkve Svetog Nikole otkucavalo je podne.

„Moramo da nađemo neki sat koji stoji. SVE DOK VREME STOJI, OPSTAĆE ČASLAV" rekao je Dušan ponovivši rešenje prethodnog izazova.

„Ovaj na ovoj crkvi sigurno nije, on pokazuje tačno vreme. Idemo dalje." odgovarao mu je Mića.

Prolazili su gradom, odlazili i vraćali se, obišavši Bogosloviju Svetog Arsenija, Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice i Rimokatoličku crkvu Svetog Trojstva ne bi li na kojoj od njih ugledali sat koji stoji. Sve je bilo uzalud. Na kraju ih put nanese do glavnog gradskog trga.

Zastavši u jednom trenutku i podigavši pogled Dušan je progovorio „Gimnazija u Sremskim Karlovcima."

„Bravo sine, tako je, na njoj je jedan veliki sat" radovao se Mića.

Prišavši bliže uočili su da sat stoji. To im je dalo nadu da su na pravom putu. Sada je samo trebalo utvrditi kako do narednog izazova. Kazaljke su stajale preklopljene na broju 7.

„Gledaj u tom pravcu kuda pokazuju kazaljke. Ima li šta da nam može biti od koristi?" pitao se Mića.

„Ne vidim ništa. Možda bi trebalo da uđemo unutra!" dosetio se Dušan.

„Da, tačno, sigurno je to sa unutrašnje strane u tom pravcu!" zatreperio je Mića.

Ušavši u hol gimnazije pogledali su u pravcu u kome ih je upućivao sat koji stoji. Tamo ih je sačekao veliki grb Sremskih Karlovaca. Mač na grbu upućivao ih je da krenu ka bisti koja se nalazila u holu. Dok su zagledali bistu uočili su na njoj urezan natpis novijeg datuma od onog kada je bista načinjena. Urezane reči krile su poruku: KOJU LI NA PEĆI KAZALI KO NA MENE STANE.

„Ovo je još jedan anagram!" poskočio je Dušan.

„Verovatno i jeste, ali opet možda i kao prethodni ima dvojako značenje. Traži peć dok tražim rešenje ovog anagrama" komandovao je Mića.

„Eno peći, tamo u uglu!" uzbuđeno je viknuo Dušan.

„Evo i rešenja: NA NEKOLIKO MESTA U PEĆINI JE ULAZAK" nadovezao se Mića.

„Kakav ulazak? Ulazak u šta? I Gde je ta pećina? Nije trebalo da Tajnu ostavimo kod Katarine" mučio se Dušan.

„Ulazak u riznicu kralja Časlava. Polako, doći ćemo i do toga, nadam se. Knjiga ionako zvući kao istorijska čitanka za decu, ništa pametno ne otkriva. Neka je devojci nek je čita i uživa. Hajmo sad do one peći" osmehivao se Mića.

„Treba negde stati i onda će nam peć progovoriti i otkriti tajnu lokacije pećine" šalio se Dušan.

„Tako je, treba pritisnuti nogom onu papučicu!" ozbiljno je uzvratio Mića i rukom ukazao zbunjenom Dušanu na šta misli.

Prišavši peći, Dušan je zgazio papučicu i na njihovo iznenađenje poklopac iznad ložišta stare odavno neupotrebljavanje peći se pomakao. Unutra ih je čekalo prijatno iznenađenje.

Godine 499. od rođenja Hrista povede Časlav brojnu vojsku na jug.Pohlepa beše jača od svega i Časlav se više nije zadovoljavao ogromnom teritorijom koju imaše, već htede još da proširi svoje posede. Ne mareći za narode druge vere, odluči Časlav da braću po veru, koja življaše južno od Srbije, stavi pod svoju krunu. Veliku vojsku sakupi Časlav u prestonome Skadru i ne časeći časa sa prvim prolećnim cvetovima krenu na jug, pravac Konstantinopolj.

Videvši da ga je vrag uzeo po svoje i u njemu prevario sve ljudsko i časno, Zlatni orlove okrenuše leđa Časlavu. Nisu želeli da ga prate u njegovom vražjem pohodu na braću po veri. Ne želeći da gubi vreme, a možda još uvek sažaljiv kakav do tada beše, Časlav ne učini zlo bratstvu Zlatni orlovi. Ipak ovakvu izdaju nije planirao da im oprosti. Na polasku u pohod poruči orlovima da beže i skrivaju se, ali da pobeći neće i da kad se vrati sa carskom krunom iz Konstantinopolja da će im suditi mačem. Makar se u zemlju sakrili, pod kamen ili u vodu, neće vas spasiti mog mača, govorio im je Časlav.

Znajući kakav do tada beše orlovi nisu mogli da poznaju kralja. Tvrdili su da je sa samim đavolom pakt sklopio ne bi li ga ovaj načinio carem i vladarem celog Helma. Molili su boga da ga sebi vrati i da ih poštedi Časlavove srđžbe.

Tri dana i tri noći, Časlav sa vojskom opsedaše Konstantinopolj.Grad je odolevao. Na savet svojih najboljih vojskovođa prihvati Časlav na privremeno povlačenje kako bi smislili novu taktiku i kako bi vojska odmorila. I sam Časlav dopade sna. U san mu dođe njegov otac Gavrilo, sav u belom, sa belim krilima na leđima sijao je sav u svetlosti. Nije mu ništa govorio, samo ga je ljutito gledao, stavljajući mu do znanja da ne podržava ono što trenutno radi. Toliko ljutnja postajaše sve veća i veća na licu Gavrilovom, dok na kraju ne sklopi krila i krenu mačem na svoga sina. Časlav se tada prenu iz sna i odmah svojim najbližim vojskovođama naredi novi napad. Ipak vojska sa Bosfora je imala svoj odgovor i njihov kontranapad načini veliko zlo srpskoj vojsci. Časlavove trupe behu tako desetkovane da jedva živu glavu i sam izvuče iz borbe.Veliki ožiljak na ruci od posekotine mača ostade mu doživotni beleg.

Pokajavši se zbog svega, a najviše što svoju vojsku upropasti grdno, Časlav zatraži primirje sa Romejskim carem. Opčinjen neverovatnom lepotom carskog grada, Časlav ga više nikada ne nazva Konstantinopolj, od tada ga zvaše Carigrad. Ovo mu primirje uze teritorije te tako Časlav ustupi Epirsku i Egejsku Makedoniju, dok Vardarsku zadrža sebi i dobi garancije Romejskog cara da će nadalje živeti u miru i pomagati se kao susedi i braća po veri.

„Opet neka kutijica. Gde sad da nađemo ključ. Prošli put nam je oko toga pomogla Katarina" bunio se Dušan.

„Ajde ne drami, ova nije zaključana!" ukorio ga je Mića, otvorivši kutijicu.

U kutijici ih je sačekala ceduljica na kojoj je stajao poljubac načinjen ženskim usnama namazanim karminom. Ispod njega su bile napisane reči: ja nisam sebična kao vi, odgovor vas čeka kod fontane četiri lava na glavnom gradskom trgu.

Kada se krene iz gimazije ka fontani, nekoliko metara pre fontane sa desne strane nalazi se kafić. Išavši ka fontani Dušan spazi talasavu smeđu kosu devojke koja im je bila okrenuta leđima dok je ispijala svoju ceđenu pomorandžu. Na stolu ispred nje stajala je braon knjižica tvrdih korica u kojoj Miroslav prepozna Tajnu svog dede.