Naglo otvorivši drvenu kapiju svog dvorišta Ljubiša utrča u dvorište, pusti psa da ode u svoju kućicu, a on se uputi ka kući.

- Mićo, izađi barabo mala. Zar se sad dolazi kući – vikao je Ljubiša prošavši kućni prag.

- Ne viči, smiri se, probudićeš svu decu – smirivala ga je žena Stana skočivši mu u zagrljaj.

- Gde je ona mala propalica – ljutito je šaputao muž.

- Miće nigde nema. Nije došao kući – odgovori Stana, briznuvši u plač.

- Kako bre nije? Ženo, ako boga znaš, kako nije? – upita Ljubiša smirivajući svoj bes.

- Ljubo, ljubljeni moj, ja se bojim da se njemu nije nešto desilo. Da se nije negde izgubio, da su ga kakvi kurjaci napali – izgovarala je Stana, ridajući.

- Smiri se Stano, snago moja, pronaći ćemo ga. Sutra okupljam rođake i komšije da idemo da ga tražimo – šaputao je Ljubiša, gladeći svoju ženu po kosi, pokušavajući da je uteši.

Kukurikanje petlova u dvorištu samo je dalo potvrdu Stani da je svanulo, iako je ona to već znala jer je noć presedela na krevetu gledajući kroz prozor ka kapiji, čekajući svog sina da se vrati.

Osetivši prve zrake sunca na svom licu, Ljubiša mrdnu svojim brkovima, a zatim polako otvori oči. Podigavši se sa jastuka, oslanjajući se na lakat, Ljubiša priđe svojoj ženi i nežno je poljubi u vrat.

- Pronaći ćemo ga. Ne brini. Ovo je samo još jedan od njegovih nestašluka. – izgovarao je Ljubiša reči utehe, koje do Stane nisu ni dopirale.

Ljubiša okupi rođake i komšije, ponesoše šta su imali od oružja, povedoše i nekoliko pasa tragača i dadoše se u potragu za nestalim dečakom. Nisu ga tražili samo po pećini i oko nje, već pretražiše celu šumu i livade i potoke i lugove.... Miroslava nigde nije bilo.

Posle nekoliko dana traganja i češljanja svih šumaraka i uvala u stenama Miroslava niko nije mogao da nađe u selu. Na kraju meštani odlučiše da se vrate svojim svakodnevnim obavezama prihvativši najcrnju sudbinu za dečaka.

Jedino Stana nije mogla da prihvati da njenog prvog sina, njene prve radosti nema. Dane je provodila uplakana sećajući se prvih trenutaka sa njim i ogromne radosti koje joj je njeno prvo dete donelo.

Ne zapostavljajući svoje svakodnevne obaveze u kojima joj je pomagala osmogodišnja ćerka Milena, koja je bila samo godinu dana mlađa od Miroslava, Stana je svaki slobodan trenutak koristila da pogleda ka prozoru koji gleda na kapiju.

Jednog prohladnog i kišnog dana, više od četiri meseca nakon Mićinog nestanka, Stana ugleda dečaka kako trči ka kući. Isprva pomisli da joj se pričinjava, ali onda shvati da je to zaista njen Mića. Istrčavši pred njega sa ćebetom, uvi ga i dovede u kuću pored šporeta da se ugreje.

- Kako to da je ovoliko hladno na Vidovdan – pitao je dečak majku tresući se pored šporeta, spustivši svoju drvenu figuricu na sto.

- Kako to misliš Vidovdan, sine, za nekoliko dana će Mitrovdan – zbunjeno je odgovarala Stana plačući od sreće što joj se sin vratio.

- Od kud Mitrovdan u junu majko. Danas je Vidovdan – odgovarao je sin smešeći se.

- Sine, novembar je mesec. – zbunjeno je tvrdila Stana.

- Ali juče je bio dan pred Vidovdan, kako sad može biti novembar. –

- Milena, trči po oca u njivu da ide brzo po lekara – vikala je Stana.

Srećni što im se sin vratio živ kući, roditelji su zbunjeno gledali dečaka dok ga je lekar pregledao i sa nevericom slušali kako dečak tvrdi da je pred mrak ušao u pećinu po figuricu i da se izgubio lutajući po mraku i po pećini i da je odmah ujutru kada je svanulo video svetlost koja ga je dovela do izlaza pa se trčeći po kiši vratio kući.

- Ajde, lezi, naspavaj se, pričaćemo sutra – gladila je Stana sina po kosi, metnuvši mu šolju toplog čaja u ruke sa nekoliko kapi leka za opuštanje koje mu je doktor nakapao.

Umirujući se i polako zaklapajući oči, Miroslav poče da sanja san, koji mu se učini toliko poznat i koji na njega ostavi utisak kao da je taj san već doživeo na javi.

Hladni zidovi pećine orošeni kapljicama vode koja ne klizi niz stenu već se penje uz nju, osvetljenost takva kao da je sunce obasjalo pećinu. Vazduh prijatan kao u najgušćoj četinarskoj šumi. Odjednom prostorija se širi i na ulazu u ovu ogromnu ovalnu prostoriju stoje dve ogromne drvene figure nalik na onu koju drži u ruci. Pogledavši između dva čuvara, dečak ugleda ogromnu gomilu zlata veću od bilo koje kamare sena koju je video i na njenom vrhu veliki drveni presto na kome sedeše drvena statua sa zlatnom krunom na glavi i zlatnim orlom na ramenu. Zinuvši od uzbuđenja i ispustivši zvuk oduševljenja, orao pomeri svoju glavu u stranu i pogled ustremi pravo ka dečaku.

Dečak se trže iz sna, probudivši se obliven znojem.