Prošlo je nedelju dana od mog razgovora sa Derekom i onim događajem sa Krisom. Pokušavala sam da uspostavim kontakt sa Krisom, ali bezuspešno. Odbijao bi moje pozive, ne bi mi odgovarao na poruke, a viđala ga baš i nisam, tako da mi je ostalo samo da čekam. A to nisam mogla. Tako silno me je interesovalo šta mu je tog dana bilo u glavi, o čemu je razmišljao i zašto je to uradio. Ali nije kao da sam mogla to da saznam.

Danas sam se vratila u školu, i bilo mi je čudno, osećala sam se kao da ne pripadam tamo, verovatno zbog odsustva koje sam napravila. Ali, iskreno, prijalo mi je da se malo udaljim od svih tih ljudi, posebno od Sali, koja je, čim joj se ukazala prilika došla do mene i zbunila me svojim govorom. Govorila je kao da je tačno znala šta se desilo između mene i Krisa, gotovo kao da je znala celu situaciju u kojoj smo se našli. Odbijala sam to da prihvatim. Nije joj rekao, ne bi joj rekao, ali njene reči su govorile drugačije. Krenula je i da aludira na nešto. Previše toga je pokušala da mi otkrije, ali ja nisam pridavala značaj njenim rečima. Nije me zanimalo šta je imala da mi kaže, a nekako sam osećala da će to kasnije da mi se obije o glavu.

Posle škole Medi je došla kod mene. Mama je bila na poslu tako da smo bile same u kući, pa sve dok ona nije pozvala Dafni da dođe i izvini mi se za njeno ponašanje onog dana kad sam im rekla za poljubac između mene i Dereka. Iako neiskreno, izvinila se, ali ja nisam rekla da prihvatam njeno izvinjenje, uprkos tome što se to od mene očekivalo, nisam to uradila, umesto toga sam samo ćutala.

Neko vreme u mojoj sobi bila je potpuna tišina, ali Medi ne bi bila Medi kad ne bi nešto progovorila.

,,A čekaj, šta ti je Sali tačno rekla?", upitala me je nešto na šta sam zapravo želela da joj dam odgovor.

,,Pitala me je kako smo Kris i ja ovih dana i da li se desila neka rasprava između nas. Onda je počela da mi govori kako će sve uskoro biti gotovo. Iako me je zbunila tim rečima nisam je ispitivala, jer nisam htela da me poremeti još više."

,,Ta gadura! Ne slušaj je, Anastasija. Ona samo želi da te razdvoji od Krisa", iznervirano je rekla Medi.

,,Možda bi ipak trebalo malo da razmisliš o njenim rečima. Sama ti odaje utisak da nešto zna, a i ona se druži sa njim i onom dvojicom, sigurno je nešto čula", rekla je Dafni.

,,A šta ako sve to izmišlja da bi ih razdvojila?", upitala ju je Medi. ,,Da li ti je možda palo na pamet da je samo ljubomorna na njihovu vezu i da pokušava da podstakne Anastasiju na raskid sa Krisom?"

,,Pa oni su već raskinuli", odgovorila joj je Dafni ravnodušnim tonom glasa.

,,Dafni!", Medi je viknula na nju prekorno je gledajući. ,,Ućuti!"

Dafni je prevrnula očima i slegla ramenima a zatim rekla: ,,Šta? Zar nisu? Tražio joj je par dana da razmisli a rekao je da isto to učini i ona. To je isto kao da joj je rekao da je ostavlja. Videćeš da ti se neće javiti."

,,Nisu! To je samo pauza, ništa više", rekla joj je Medi, pa se okrenula ka meni. ,,Ne slušaj je, priča koješta. Nije te ostavio. Da je hteo da raskine sa tobom rekao bi ti to direktno ne bi okolišao." Pokušavala je da me oraspoloži i pruži mi nadu, znam, uvek je to radila čak iako je bila gotovo sigurna da tako neće biti. Takva je Medi, pokušaće svakog da nasmeje i ubedi u nešto samo da ta osoba ne bi bila tužna, čak iako zna da ne može da uspe u tome, ipak će pokušati, uvek.

,,U redu je, Medi. Dafni je u pravu. Ostavio me je. Ne želi više da bude sa mnom", tiho sam govorila. Bilo mi je teško da na glas kažem ono što sam u sebi već znala, a to je da me nije zaista voleo.

Medi mi se tužno nasmešila i privukla sebi u zagrljaj, dok je Dafni samo nepomično sedela pored nje. Čvrsto sam obgrlila Medi i tiho joj zaplakala na ramenu. Iako sam se trudila da zadržim suze, nisam uspela. Nisam ih mogla zadržati, jer one dozvolu ne traže. Nisam ih mogla zaustaviti, jer one naređenja ne slušaju. Slušaju samo dušu koja pati.

U jednom trenutku zazvonio mi je telefon, pa sam se odvojila od Medi i uzela ga sa malog stočića. Srce mi je poskočilo za jedan otkucaj kada sam pročitala ime koje je pisalo na ekranu. Bez razmišljanja sam se odmah javila.

,,Halo, Kris?", govorila sam mirnim glasom, dok mi je srce kucalo kao nikad do sada. I ne znam kako sam se suzdržala da ne vrisnem. On je ćutao. Nije progovarao. Sve što sam mogla čuti bilo je njegovo, rekla bih, uznemireno disanje. A što se tiče Medi i Dafni, one su se odmah trgnule čim sam izgovorila njegovo ime, a dok mi je Medi ushićeno drmala ruku u kojoj mi je bio telefon, Dafni je samo namrgođeno zurila u jednu tačku. ,,Reci nešto", molećljivo sam rekla, jedva čujno.

,,Hej, Anastasija", progovorio je malo hrapaviljim i dubljim glasom nego što je inače imao, od kog sam se naježila.

U trenutku kad sam htela da progovorim ispao mi je telefon iz ruke zbog Medinog konstantnog drmanja. Ona ga je brzo uzela sa tepiha i uključila spikerfon, a ja sam joj ga brzo otela iz ruke kako bih nastavila razgovor sa Krisom.

,,Žao mi je, Kris, ja-", nisam stigla da dovršim rečenicu jer me je on prekinuo.

,,U redu je, Anastasija. Taj poljubac više nije bitan." Osmeh mi se pojavio na licu nakon što sam to čula, a Medi samo što nije počela da vrišti. ,,Pozvao sam te jer sam želeo da ti kažem da sam razmislio o svemu, ali da ipak želim sve to da ti kažem gledajući te u oči", zastao je na kratko, a ja sam u isto vreme bila i srećna i uznemirena jer nisam znala šta će mi reći i šta je odlučio u pogledu nas. ,,Mogu li sutra predveče da dođem po tebe pa da razgovaramo kod mene kući?"

,,Možeš, naravno", brzo sam rekla.

,,U redu onda. Vidimo se sutra", glas mu je zvučao nekako čudno, nešto je tu bilo drugačije, ali zanemarila sam to. Krenula sam da progovorim, ali nisam stigla jer je on prekinuo poziv.

Čim sam ostavila telefon Medi je ushićeno vrisnula i čvrsto me zagrlila. Uzvratila sam joj zagrljaj i ciknula. A Dafni nas je samo posmatrala. Kad sam se odvojila od Medi, Dafni je progovorila.

,,Nešto mi je tu sumnjivo. Kako ti je tako lako oprostio prevaru? Nešto tu smrdi", rekla je skroz sigurna u svoje reči.

,,Ućuti, Dafni!", viknula je Medi.

,,Dobro, nemojte mi verovati, ali upamtite šta sam rekla. Nešto tu ne valja", Dafni je ozbiljno rekla.

Kris

Obilazim svaku prostoriju ove kuće kao da sam prvi put u njoj. Često to radim. Jutros sam se mamuran probudio u njihovoj nekadašnjoj sobi, a trudim se da što manje vremena provodim u njoj, jer budi mnoga sećanja koja mi teraju suze na oči, ali ipak se uvek vratim kad mi oni zafale.

Koračam laganim koracima ka svojoj staroj dečijoj sobi u kojoj sam spavao i provodio svoje vreme baš do te devete godine. Poslednje veče koje sam u njoj proveo bilo je veče kad su oni ubijeni. Nakon njihove smrti živeo sam kod očevih roditelja. Nisam to želeo iz razloga što očeva majka nikad nije volela moju majku. Još uvek se sećam šta je govorila za nju nakon što sam se doselio kod njih. Govorila je: ,,Eto, Berni, vidiš li šta je snašlo našeg sina zbog one prokletnice?! Da se nije oženio njom bio bi živ! Ti si kriv za njihov brak; ti si ga dopustio! Proklet da si, i ti i ona! Ta žena je oterala našeg sina u grob, shvataš li?! Ostao nam je samo Kristofer za kog se i ne zna da li je sin našeg deteta. Ko zna sa koliko njih je ona spavala! Ko zna čija je sve bila! Uvalila nam je kopile jer ga pravi otac nije želeo, ubeđena sam u to!" Sve se to pričalo izad zatvorenih vrata, ali ja sam uvek bio tu da čujem i nikad nisam zaboravio. Nijednom ih nisam oslovio sa bako i deko, jer oni to nisu bili. Bili su samo Berni i Lusijana.

Nakon što sam se sa četrnaest godina vratio, moja stara soba je bila prazna. Nije više bilo malog drvenog kreveta, ni radnog stola, niti plavog ormara, bili su tu samo hladni beli zidovi koji su nekad bili jarko plavi. Kasnije sam saznao da su očevi roditelji, dok sam bio kod njih, poslali ljude da isprazne tu sobu i urede onu na spratu koja je uvek bila neiskorišćena. Oni su sva sećanja te sobe izbrisali, ali moja nisu uspeli. Oni su zaboravili, ali ja nisam, niti ću ikada.

Stojim sada na štoku vrata svoje nekadašnje sobe i vidim isto ono što sam video sa četrnaest godina, ništa. Ali čujem, čujem njen glas i pred sobom kao da vidim svoj stari krevet, sebe u njemu i nju koja dolazi da me probudi ljubeći me u čelo.

,,Kristofere, sine. Probudi se mili moj. Polako se spremi za školu, pa siđi na doručak. Spremila sam sve što voliš", govorila bi onim njenim milim i tihim glasom svakog jutra. Čak i sada u ušima mi je jasno ozvanjala boja njenog glasa. Nisam zaboravio kako joj glas zvuči, niti ću to ikad dozvoliti sebi.

Osetio sam kako mi se suze skupljaju u uglovima očiju a ruke počinju da drhte jer sam je video. Vidim je pred sobom. Stoji preda mnom i osmehuje mi se. Njena svetlo smeđa kosa pada joj preko ramena, a oči poput mojih me gledaju sa puno brige. Ona spušta pogled do svojih ruku, i isto to učinim i ja; sa njene blede kože ruku slivala se krv.

,,Mama?", dozivam je, uplašeno.

Podižem pogled do njenog lica i umesto osmeha koji je do malopre imala ugledam kako joj se lice grči od bolova. Priđem joj za korak bliže, ali ona kao da se uplaši toga.

,,Mama?", dozovem je ponovo, ali znatno glasnije i uplašenije.

,,Pomozi mi, sine", kaže tiho, jedva čujno.

Pružim ruku da je dodirnem, ali u trenu ona nestane, a umesto nje preda mnom se pojavi onaj gad. Imao je isti onaj jezivi osmeh na usnama dok je prislanjao cev pištolja uz moje čelo.

Trznem se i shvatim da se nalazim na podu svoje stare sobe, a kad ne ugledam nikog pored sebe, niti krv, shvatim da je to bila samo još jedna halucinacija. Imam ih još od prve večeri kad sam se vratio. Nikome nisam pričao za njih, jer nisam želeo ničiju pomoć. Sam sam se borio sa njima. U početku mi je bilo teško da shvatim da samo haluciniram i da to nije stvarno, ali sa godinama sam se sve više navikavao na to i postao svestan da se to ne događa zaista. Ali sa snovima je to išlo znatno teže, jer su ponekad izgledali zaista realno; još uvek nisam uspeo da ih prebrodim.

Ustanem sa poda, pa još jednom osmotrim sobu u kojoj je moje detinjstvo počelo i prerano se završilo, a zatim izađem zatvorivši vrata za sobom. Krenem da koračam i uđem u jednu prostoriju. Tek kada malo bolje pogledam prostor u kom se nalazim shvatim da sam u njihovoj sobi.

Dođem do stare, prašnjave komodice pored kreveta i otvorim prvu fioku, a iz nje uzmem sliku sa njihovog venčanja. Shvatim da plačem tek kad jedna moja suza sklizne niz staklo rama; obrišem ga drhtavim rukama i krenem da vratim sliku u komodu kako mi ne bi ispala iz ruku, ali baš to se dogodi. Staklo pukne, a ram se polomi. Čučnem i pokušam da rasklonim komadiće kako bih uzeo sliku, ali mi svaki ispadne iz ruke, jer drhtanje još uvek nije prestalo.

Zarežim glasno i krenem da stežem pesnice, dok mi glava pulsira. Odustanem od poriva da udarim u nešto i umesto toga jako stegnem glavu, ignorišući bol, glasno udišući i izdišući na nos.

Sednem i naslonim se leđima od krevet. Celo telo počinje da mi se grči, a u ušima mi odzvanjaju reči onog monstruma, zvuk ispaljenog metka i reči očeve majke.

,,Dosta! Dosta! Prestanite!", počnem da vičem glasovima u mojoj glavi, dok dlanovima jako stežem slepoočnice. ,,Ućutite!" Vrištim i derem se, ali i dalje ih čujem.

Setim se načina na koji mi je Anastasija pomogla da se smirim, pa iz tog razloga zatvorim oči, spustim ruke pored tela, počnem duboko i što smirenije da udišem i izdišem i ne razmišljam ni o čemu drugom osim o njoj. Kad uspem malo da se smirim uzmem telefon iz džepa i pozovem je. Potreban mi je razgovor sa njom.

Nakon što se javila izgovorila je moje ime, a meni je srce poskočilo kao da joj prvi put čujem glas, ali nisam dozvolio da me to omete. Zatražio sam joj da sutra razgovaramo o nama i iako sam u sebi silno želeo da odbije, ipak je prihvatila. U glasu joj se čula sreća, ali to je zato što ništa nije znala. Nije znala šta sam prinuđen da joj uradim, niti zašto. Ne zna šta je Sali tražila od mene, niti zna čime mi je zapretila onog dana.

Retrospekcija (pre nedelju dana)

Stao sam ispred kuće njene drugarice, a ona je krenula da izađe iz auta, ali je zastala i par trenutaka samo sedela okrenuta mi leđima. U jednom momentu se brzo okrenula prema meni, povukla me za majicu i spojila nam usne na kratko, pa se brzo odvojila od mene i istrčala iz auta.

Kad se našla ispred ulaznih vrata pogledala me je preko ramena. Gledao sam u nju trudeći se da joj ne namignem ili se osmehnem, jer nisam želeo da se ponada. Ono što sam zaista želeo je da je spasim od sebe; da joj ne učinim ono što sam od samog početka planirao, jer taj plan sam već odavno precrtao, ali Sali nije. Čak ni ne znam kako je ona saznala za to.

Skrenuo sam pogled sa Anastasije i odvezao se do kafića u kom treba da se nađem sa Sali. Kada sam ušao unutra, nju nisam video, kasnila je, to sam i očekivao od nje.

Seo sam za sto u ćošku prostorije i naručio samo čašu gazirane vode. Nakon dvadeset minuta bio sam spreman da ustanem od stola i odem, ali bilo je prekasno za to, jer se začulo lupkanje štikli, a čim sam to čuo znao sam da je ona u pitanju a nisam morao ni da se okrenem. I bio sam u pravu.

,,Dragi", rekla je sa lažnom ushićenošću u glasu a zatim stala ispred mene oslanjajući se dlanom desne ruke od sto. Namršteno sam je gledao dok se ona smeškala. ,,A-a. Čemu mrštenje? Zar ti nije drago što me vidiš?", rekla je vidno zabavljena ovom situacijom.

,,Sedi", naredio sam joj, pokušavajući da obuzdam svoj gnev. Poslušala me je, što me je iskreno začudilo, ali nisam to pokazao.

Sali je prekrstila noge time otkrivajući previše, jer je bila u isuviše uskoj i kratkoj kožnoj suknji. Gledala me je pravo u oči dok je lupkala svojim veštačkim noktima od drvenu ploču stola.

,,Stvarno ti nije drago što me vidiš?", podigla je jednu obrvu i lukavo mi se osmehnula, a kad joj nisam odgovorio podigla je ruke kao da odustaje. ,,Dobro", nakrivila je usnu. ,,Kako je Anastasija?"

,,Ne okolišaj. Reci šta želiš od mene", zahtevao sam dok sam se trudio da ostanem smiren.

,,O pa, samo ono što je od početka trebalo da se desi. Mislim sa Anastasijom", rekla je.

,,Kako ti uopšte znaš za to?", upitao sam je nešto što me zanimalo već neko vreme.

,,Pa recimo samo da jedan tvoj prijatelj nije baš poverljiv i ćutljiv", predočila je. Odmah sam znao na koga je mislila. Mejson. Polomiću ga.

Stezao sam pesnice na stolu, a Sali je to primetila i krenula da pređe kažiprstom po mojoj šaci leve ruke, ali nisam joj to dozvolio; uhvatio sam je za zglobove i stegao ih.

,,Odustao sam od toga i zavoleo je. Više ne želim to da joj uradim", priznao sam, pa stegao vilicu.

,,O znam ja to, ali moraćeš", lukavo je izgovorila, izvukla ruke iz mojih, pa mi pojasnila. ,,Sećaš se mog starijeg brata kog sam ti pominjala kad smo bili kod tebe?", zastala je pa se vragolasto osmehnula ,,Ili bolje rečeno kad sam bila na tebi?"

Ignorisao sam njeno drugo pitanje iliti ispravku i odgovorio samo na prvo. ,,Misliš na onog bolesnika koji je silovao tvoju drugaricu iz komšiluka?", namrštio sam se, zbunjeno. Nisam znao zašto ga sad spominje, ali sam imao osećaj da je nekako povezan sa ovom temom.

,,E da, baš taj", rekla je. ,,Izašao je iz zatvora, tačnije naš otac ga je izvukao. A ja sam mu pokazala Anastasijinu sliku i mogu ti reći da mu se baš dopala. Pa sad nešto razmišljam...", zastala je. ,,A šta ako moj brat uradi tvojoj Anastasiji isto što je i mojoj drugarici?"

Skočio sam sa stolice i jako lupio dlanovima od sto. ,,Ne bi se ti usudila na takav potez! Ne bi ga poslala kod nje!", vikao sam, pokušavši da uverim sebe u to, ignorišući ljude koji su nas gledali.

,,O, ali već jesam", ravnodušno je rekla, uzela telefon iz torbice i pokazala mi poruke njenog brata. Poslao je sliku Anastasijine kuće iz daleka i napisao da sve posmatra iz svog auta koji je parkirao malo niže niz ulicu. ,,A sad sedi i slušaj me ako ne želiš da tvoje malo nevinašce završi kao moja drugarica koja još uvek vuče traume na taj dan." Seo sam, a ona je nastavila. ,,Dakle, uradićeš baš ono što si hteo od samog početka; oduzećeš joj nevinost i nakon toga je ostaviti, tako da, ako mene pitaš to i nije neki strašan zahtev, jer je to svakako već bilo planirano." Izgovorila je to kao da je to najlakša stvar na svetu, pre mi jeste bila, ali sada sa Anastasijom ne može biti. ,,Ti odaberi gde će se to desiti, ali me moraš obavestiti da bih ja došla ispred tog mesta i uverila se da si stvarno to uradio. I pazi, ako me ne poslušaš i ne ostaviš je nakon toga, moj brat neće imati milosti prema njoj, a uspeće i da krivicu svali na tebe, u to budi siguran."

Kraj retrospekcije

I pristao sam. Bio sam prinuđen da pristanem. Nisam mogao da dopustim da joj neko naudi, jer ionako sam joj ja to već dovoljno činio. Ali ovo će biti poslednji put, nakon ovoga je više niko neće povređivati zato što razlog njene patnje neće biti tu - ja neću biti tu.