Sedim na fotelji i već dva sata pokušavam da ga dobijem na telefon, ali bezuspešno. Prvih par puta mi se samo nije javljao, onda mi je odbijao poziv, i evo sada je nedostupan; isključio je telefon. Dok sam ga zvala ponovo sam razmišljala o onome što je mogao da vidi na telefonu i na pamet mi je padalo samo to da je nekako saznao za ono sa Derekom, i pre nego što sam uopšte pokušala da mu kažem. To me je učinilo poprilično napetom, uplašenom i nervoznom. Pokušavala sam da ne mislim na ono najgore i mislim pozitivno, ali ona brzina kojom je otišao me plašila.

Privukla sam noge grudima, zbog čega sam osetila bol u njima. Pre dva sata sam nekako smogla snagu i uspela da ustanem i ignorišući bol dođem do dnevne sobe. Trljam čelo pokušavajući da ublažim bol. Osećam nekakav nemir čiji razlog ne mogu da ispoljim. Imala sam osećaj kao da se on sad bori sa nekom boli, a ja nisam tu da pokušam da je ublažim. Zagrizla sam donju usnu i ponovo krenula da okrenem njegov broj, ali u tom trenutku me je pozvao nepoznat broj. Trnci su mi prolazili telom dok sam samo gledala u telefon i čekala da prestane da zvoni, ali u zadnjem momentu sam se javila jer sam pomislila da ovaj poziv nekako ima veze sa Krisom.

,,Halo?", izgovorila sam to pomalo nesigurno, ali sam osetila olakšanje kad sam začula poznat glas.

,,Anastasija, da li je on tu?"

Ispustila sam vazduh za koji nisam ni znala da sam zadržavala u plućima. Počešala sam potiljak i namrštila se. Pomislila sam da je možda sa njim, ali ovim pitanjem samo mi je ubio nadu.

,,Nije. Otišao je pre dva sata. Nešto što je video na telefonu ga je uznemirilo, nemam pojma šta, ali znam da ga je povredilo." Odmah sam se setila njegovih suza i rastužila se, ali sam nekoliko puta odmahnula glavom da zaboravim na to i koncentrišem se na ovaj razgovor sa Zejnom.

Izdahnuo je. ,,Danas je taj datum, Anastasija", glas mu je zvučao čudno, nekako izmoreno.

,,Koji datum?" Odvojila sam telefon od uha i pogledala datum, a zatim ponovo prislonila telefon uhu i namrštila se ne shvatajući kakav značaj ima današnji dan.

,,Na ovaj dan, pre tačno osam godina, on je izgubio roditelje." Sledila sam se čuvši te reči. Gledala sam u jednu tačku ne znajući šta da kažem. Nisam imala pojma. Nikada mi nije rekao. Bila sam zatečena. ,,Ne znam puno o tome, znam samo ono što je znao i ostali komšiluk, a to je da su oni mrtvi", zastao je, a ja sam se naježila. ,,Nikada nije pričao o tome, tako da niko sa sigurnošću ne zna šta se desilo sa njegovim roditeljima, samo on, ali on o tome ćuti." Osetila sam slanu tečnost na usnama i tek tad shvatila da plačem. Patio je, a za to nije znao skoro niko, još je uspeo tako dobro da prikrije zasigurno još uvek prisutan bol.

,,Znaš li gde mogu da ga nađem?", upitala sam već na nogama. Moram da ga nađem, moram da budem uz njega. Niko ne zaslužuje da bude sam na ovakav dan.

,,Ima jedan napušten park odmah pored groblja, postoji mogućnost da je otišao tamo. Mislio sam da je bolje da ti javim i da ti odeš tamo, jer bi mene ili bilo koga drugog oterao. Tebe neće, jer samo ti si mu potrebna sada. "

,,U redu, idem tamo." Krenula sam ka hodniku još uvek držeći telefon prislonjen na uho. ,,I Zejne... hvala ti što si mi javio." Opipala sam džep crne jakne obešene na čiviliku da bih se uverila da mi je novčanik tu, i jeste bio. Odvojila sam telefon od uha i prekinula. Pogledala sam na vreme, bilo je deset do šest, poslednji autobus kreće za manje od deset minuta. Brzo sam navukla jaknu, obula patike, zaključala kuću i potrčala što sam brže mogla, pokušavajući da ignorišem bol u mišićima. Kiša je već uveliko padala. Dok sam trčala u glavi mi je bio samo on. Ne poznajem ga dovoljno i ubeđena sam da ne znam toliko toga o njemu. Shvatam da ona osoba kojom se prestavljao nije on, bila je to samo maska koja je krila pravog njega, on nije jaka osoba samo se pretvara da jeste. Krivim sebe zato što sam uspela samo da uvidim emocije koje je iskazivao prema meni, ali ne i one koje su žudile da budu shvaćene, ali ujedno i da ostanu neprimećene. Krivim sebe jer do sada nisam primetila koliko je on zapravo povređena osoba.

U poslednjem trenutku sam stigla na autobusku stanicu. Imala sam sreće što je jedna starija žena sa puno kesa, bila tu i unosila jednu po jednu kesu. Sagla sam se, uhvatila se za kolena i duboko disala pokušavajući da dođem do daha. Kada je starija gospođa sve unela, uspravila sam se, sklonila mokru kosu sa lica a zatim ušla, autobus je bio polu prazan. Smestila sam se na mesto blizu prozora i posmatrala kapljice koje su se slivale niz staklo, brzo, baš onako kako je i moje srce kucalo. Izvadila sam telefon iz džepa da bih se uverila da nije mokar, sva sreća pa se samo par kapljica našlo na njemu. Vratila sam ga u džep i nastavila da gledam kroz prozor.

Nakon nekog vremena stigla sam na stanicu blizu groblja. Brzo sam izašla i potrčala ka parku. Njegov auto je bio ispred. Kada sam nogom kročila u park usporila sam gledajući svuda oko sebe ne bih li ga ugledala.

Ovo mesto, kako sam koračala sve dalje od ulaza stvaralo mi je jezu i nekakav neprijatan osećaj. Nebo je bilo smrknuto i činilo ovo mesto još jezivijim. Obrglila sam se i hodala sve sporije, dok je kiša padala sve jačim pritiskom. Hod mi je svake naredne sekunde bio sve više nesigurniji. Dok sam prelazila pogledom svuda okolo primetila sam kako su ovde klupe polomljene, a rasvete gotovo i da nije bilo. Na stazi bilo je puno stakla i rupa koje sam morala da preskačem. A sa leve strane preko žičane ograde moglo se videti groblje što mi je ulivalo još veći strah, ali nastavila sam da koračam i pogledom tražim Krisa.

Srce kao da mi je poskočilo kad sam ga ugledala kako sedi na jedinoj čitavoj klupi, glavom spuštenom u dlanove i flašom nekog alkohola na betonskoj stazi. Polako i pomalo nesigurno sam mu prilazila i sela pored njega, na mokru stranu klupe, ali nisam marila za to jer sam ionako već bila mokra. Pogledala sam u njega, i dalje je sedeo pognute glave. Leđa su mu bila napeta, a prstima je čvrsto stezao svoju kosu. Spustila sam dlan na njegovo rame; trgao se iznenađen mojim dodirom. Osetila sam kako se njegova napetost smanjivala, ali nedovoljno.

,,Pričaj sa mnom", obratila sam mu se tihim i nežnim tonom, trudeći se da mi glas ne pukne zbog suza koje sam zadržavala. Donja usna je počela da mi drhti, pa sam brzo stavila ruku preko.

,,Nemam o čemu", glas mu je bio hrapav i slabašan, nimalo drzak, već ranjiv. ,,Samo me ostavi da budem sam." Stegao je kosu još više, toliko da su mu prsti pobledeli. Podigla sam ruku sa njegovog ramena i spustila je preko njegovih šaka. Trgnuo se.

,,Stvarno želiš da odem?" Čak i da želi neću ga ostaviti.

,,Da", zvučao je pomalo nesigurno, što mi je odavalo utisak da samo ne želi da ga gledam u ovakvom stanju, ne želi da ga vidim povređenog i ranjivog.

,,U redu." Ustala sam, ali nisam imala nameru da odem, samo sam htela da vidim njegovu reakciju. Čim je osetio moju odsutnost pored njega na klupi, ustao je i uhvatio me za zglob leve ruke. Usne su mi se blago razdvojile kad sam ga pogledala u oči. Bile su crvene i pune suza. U tom trenutku nešto u meni kao da se slomilo. Zagrizla sam unutrašnjost obraza i trepnula brzo par puta boreći se sa nadolazećim suzama.

,,Ne želim. Ostani, molim te", bio je isuviše tih, jedva čujan, ali meni dovoljno jasan. Seo je nazad na klupu i dalje me držeći za zglob. U očima sam mu videla strah, strah od napuštanja. Slabašno sam mu se osmehnula i ponovo sela do njega sada malo bliže, dajući strahu u njegovom pogledu povod da nestane. Plašio se još jednog napuštanja, plašio se da ponovo ne ostane sam kao pre osam godina. Shvatila sam to.

Duboko sam udahnula, a u nosnice mi se uvukao miris njegovog parfema pomešan sa alkoholom.

,,Ovde sam za tebe. Ne idem nikuda." Pogledao me je suznim očima i namrštio se, pa skrenuo pogled. Nakrivila sam glavu kako bih mogla ponovo da vidim njegovo lice, ali okrenuo mi je leđa, prebacivši jednu nogu sa druge strane klupe.

,,Nemoj tako da me gledaš." Glas mu je bio puki šapat. Mogla sam da čujem kako mu glas drhti. Kiša je malo utihnula tako da sam mogla jasnije da ga čujem.

,,Kako te gledam?", upitala sam ga.

,,Kao da me sažaljevaš", prošaputao je.

Približila sam mu se i spustila glavu na njegova leđa, obgrlivši ga rukama oko struka. Osmehnula sam se kada sam osetila njegove hladne dlanove preko mojih šaka. Podigla sam glavu i bradom se naslonila na njegovo rame.

,,Ne sažaljevam te, zapravo... ja te razumem, nije ni približno onome što se tebi desilo, ali hoću da kažem da znam kako je to osećati se ostavljenim i baš zato tu nema mesta sažaljenju", tiho sam govorila osluškujući kako teško diše. Čvrsto sam zatvorila oči, setivši se čoveka koji nije zaslužio da ga nazivam ocem. ,,Želiš li... da mi ispričaš šta se dogodilo?"

Isprekidano je izdahnuo i malo se promeškoljio. Udaljila sam se malo od njega, a on se okrenuo ka meni. Usne su mu bile stegnute, a u uglovima očiju nazirale su mu se suze. Nisam skrenula pogled, iako me je rastuživalo da ga gledam ovako slomljenog, držala sam pogled jer sam time htela da mu pokažem da preda mnom ne mora da se pretvara da je dobro, da ne mora da skriva svoju patnju. Ni on nije skretao pogled, odustao je od toga da skriva bol, dopustio je da slobodno izbija iz njega na površinu. Zaključali smo poglede i samo tako gledali jedno u drugo, dok on nije zatvorio oči i duboko udahnuo, a zatim me ponovo pogledao.

,,Imao sam devet godina...", zastao je i čvrsto stegao ivicu klupe, stavila sam ruku preko njegove time ga ohrabrujući da nastavi. Pogledao je ka meni i opustio stisak, a zatim spustio pogled. ,,A moji roditelji su se razveli zbog tatinog neverstva. Mama je dugo bila potištena, svake večeri bi plakala. Onda se u kuću pored naše uselio čovek njenih godina, naizgled sasvim normalan, ali...", zastao je i duboko udahnuo, pa zatvorio oči i stisnuo usne. ,,Ali taj tip je bio neuračunljiv, samo što to nisam odmah shvatio. Mama je pronašla utehu u njemu, počeli su da se viđaju često, čak ga je i dovodila u našu kuću. Jednom me je ostavila sa njim da me pričuva, jer je pronašla posao nakon dužeg vremena i morala je da ide na razgovor. I to se događalo sve češće. Ostavila bi me sa njim, on bi pio, a mene bi zaključao u sobu", zastao je da duboko udahne. Pažljivo sam ga slušala, posmatrajući kako se bori da ne zaplače. ,,Ja bih svaki put iskočio kroz prozor, jer mi je soba bila u prizemlju. Došao bih kod njega i zapretio bi mu da ću sve reći mami, a on bi mi se podsmehnuo gledajući me krvavim očima. Ustao bi sa fotelje, gurnuo me na pod i izvukao kaiš, a zatim me nemilosrdno udarao sa njim po leđima...", stegao je vilicu i namrštio se. Zatvorila sam oči i pustila suze da mi se slivaju niz obraze. ,,Smogao sam snage i priznao sve mami kad on nije bio tu, ostavila ga je, a on joj je rekao da se neće na tome završiti. Nismo ga viđali, niko ga nije viđao, nismo čak ni bili sigurni da još uvek živi u kući pored nas. Sve do...", napravio je bolan izraz lica, a zatim otvorio oči i pogledao me, sada su se suze slobodno slivale niz njegove obraze. Videvši njegove suze osetila sam čudan bol u grudima, ali zanemarila sam to i koncentrisala sam se samo na ono što mi on priča. ,,Sve do večeri kada se tata vratio i molio mamu za oproštaj. Oprostila mu je, jer nikada nije prestala da ga voli. Bio sam srećan, zaista srećan, ali naravno da moja sreća nije potrajala dugo. Legao sam da spavam, a iz prizemlja se čula buka. Posmatrao sam sve sa stepenica. Onaj bolesnik je držao uperen pištolj u tatu izad čijih se leđa krila mama. Osetio sam strah, bio sam uplašen za njihove živote, ali iz nekog razloga ne i za svoj." Isprekidano je izdahnuo, pa nastavio. Pričao je tiho i promuklo, borio se sa bolom koji je osećao prisećajući se svega, vidim to, prosto znam da je tako. ,,Nazivao je moju majku svakakvim pogrbnim imenima, govorio joj je da stane ispred njega i suoči se sa njim, a ne da se krije izad mog oca. Zapretio joj je da će upucati njega ako ona ne krene sa njim. Tu sam se ja razbesneo i izazivao ga da bi obratio pažnju na mene. Mama mi je govorila da se ne mešam i odem gore u sobu, ali bilo je prekasno. Prišao mi je i naglo me gurnuo, spotakao sam se i glavom udario od drveni gelender a leđima od stepenik. Mama je kriknula i potrčala prema meni, bila je na samo par koraka od mene, ponadao sam se njenom toplom zagrljaju, ali...", zastao je, stegao vilicu i spustio glavu. ,,Upucao ju je...", teško je izgovorio uz izdah. ,,Njeno beživotno telo palo je pored mene, a ja... nisam mogao da se pomerim... mogao sam samo da posmatram kako mi se poslednji put osmehuje i sklapa oči. Moj otac je krenuo da napadne onog monstruma, ali ovaj ga je upucao u rame. Izvadio je nož i na moje oči ga izmasakrirao, sve vreme mi govoreći da gledam. A ja kao najveći jadnik, mogao sam to samo da posmatram, jer sam slomio rebra i nisam mogao da se pomerim. U tom trenutku sam toliko mrzeo sebe, jer sam mogao nešto da učinim, barem da pokušam, ali bio sam sprečen. Nakon toga krenuo je ka meni, ponadao sam se da će i mene ubiti i da neću više morati da gledam beživotna i krvava tela svojih roditelja, ali umesto da uperi pištolj u mene, prislonio ga je na svoju slepoočnicu i jezivo mi se nasmejao pre nego što je opalio." Lupio je pesnicom od klupu. ,,Vrištao sam, iz sveg glasa, jer to je bilo jedino što sam mogao da uradim. Vukao sam se po podu dok nisam stigao do maminog tela, a kada sam stavio ruku na njen obraz...", donja usna mu je zadrhtala, a suze su počele da se slivale niz njegove obraze. ,,Bila je tako hladna, tako bleda... a tata... njega nisam smeo ni da pogledam. Otišao sam do onog čoveka i uzeo pištolj koji je stajao pored njegovog tela, i taman kad sam hteo sebi da okončam život, jedna komšinica je uletela u kuću, uz krik potrčala ka meni i oduzela mi pištolj." Pogledao je ka meni kad je čuo da i ja plačem. Privukao me sebi, pa me poljubio u teme. ,,Nakon toga bio sam prisiljen da živim sa tatinom majkom, koja je oduvek mrzela moju mamu, i tatinim ocem. Oni su me izdržavali do moje četrnaeste godine, a onda sam rešio da se borim za sebe. Vratio sam se u svoju staru kuću i počeo da radim za komšiluk, radio sam sve što im je bilo potrebno, kosio sam im travu, krečio garažu, ogradu, radio sam sve što bi im palo na pamet. A sada kad god ne idem u školu radim u magacinu firme jednog tatinog starog prijatelja."

,,Ja... tako mi je žao." Nisam znala šta drugo da mu kažem. Privukla sam ga bliže sebi i čvrsto ga zagrlila.

,,Ne treba da ti bude žao, ionako sam za sve ja kriv." Čim sam to čula namrštila sam se i odvojila se od njega ne shvatajući za šta je on tu tačno kriv. Gledao je u pod ni ne obraćajući pažnju na mene. Smireno je govorio, ali osećam da je u sebi vrištao.

,,Nisi ti kriv."

Ispio je poslednju kap alkohola iz staklene flaše pa me pogledao.
,,Jesam, mogao sam da pokušam to da zaustavim. Mogao sam nešto da uradim", bio je besan, skoro pa se derao.

,,Nisi mogao, i da si mogao da ustaneš opet ne bi mogao da uradiš ništa. Bio si previše mali, Kris. Ništa se ne bi promenilo, sem što bi i ti bio mrtav."

,,Bilo bi bolje da sam i ja umro sa njima." Odvratio je pogled od mene kada su mu se oči napunile suzama.

,,Ne govori to." Stavila sam mu ruku preko usana i zaplakala. ,,Nemoj to nikad više da izgovoriš."

Stegao je vilicu i brzo ustao sa klupe uzevši staklenu flašu . Baca je, a ona se uz glasan tresak razbija od beton. Malo se trznem iznenađena njegovim postupkom, pa skočim na noge.

,,Smiri se", tiho izgovorim. Polako krenem da mu prilazim, ali on krene da se udaljava.

Stao je i grubo prešao preko lica, okrećući se ka groblju. Njegove grudi počele su brzo da se podižu i spuštaju. Zatvorio je oči čvrsto se držeći za glavu. Krenula sam da mu priđem, ali je on u tom trenutku brzim koracima krenuo da korača ka žičanoj ogradi. Počela sam da ga dozivam, ali je kiša ponovo počela da pada sve jačim pritiskom udarajući od beton, i prigušujući moj glas. Potrčala sam ka njemu, a on je već bio preskočio ogradu i počeo užurbano da korača kroz groblje. I ja sam pokušala da preskočim, ali nije mi išlo. Istrčala sam iz parka i utrčala u groblje kroz veliku zarđalu kapiju.

Osetila sam jezu dok sam prolazila pored spomenika. Njega nisam videla nigde. Lutala sam dok nisam čula njegov glas. Zastala sam i oslušnula odakle dolazi. Potrčala sam u pravcu iz kog je njegovo deranje dopiralo i ubrzo ga ugledala kako pesnicama udara od zemljane grobove iznad kojih su bila dva spomenika. Stajala sam u jednom mestu, šokirana prizorom koji vidim. Ubrzo sam došla sebi i kleknula pored njega na travu hvatajući ga za zglobove ruku. Otima mi se i nastavlja da kroz suze reži i udara zemlju. Osećam suze kako mi klize niz obraze dok ga gledam ovakvog. Ovo su grobovi njegovih roditelja.

,,Ustanite! Potrebni ste mi! Tako prokleto mi nedostajte! Ustanite!", vikao je, i mislim da je njegov glas dostigao najveću visinu koju je mogao. ,,Ustanite!"

Više nisam čula padanje kiše, samo njegov glas, iako je još uvek padala. Leđa su mu bila napeta, a na vratu mu se ocrtala vena, dok su mu mišići pulsirali. Izgledao je kao da je izgubio kontrolu i da nije svestan ovoga što trenutno radi. Dopustio je besu da nadvlada tugu, misleći da će tako umanjiti bol, ali nije znao da ta bol nikad neće zaista prestati. Stavila sam ruku preko usana da ne bih počela da jecam. Spustila sam pogled do njegovih šaka i pored blata primetila i krv. Obrisala sam suze i uhvatila ga za nadlakticu, ali je istrgao ruku iz moje.

,,Kris, nemoj!" Glas mi je podrhtavao, ali sam ga povisila da bi me čuo. Nije prestao, zapravo izgledao je kao da me nije ni čuo. Čvrsto sam zatvorila oči, stisla usne i duboko disala pripremajući se da ga čvrsto obgrlim oko struka, povučem i odvedem odavde. Bilo mi je čudno što više nisam čula njegovo vikanje i režanje, samo duboko drhtavo disanje, a ubrzo i plač. Otvorila sam oči i ugledala ga kako i dalje kleči ali nagnut ka napred, dlanovima oslonjen na zemljane grobnice, spuštene glave. Sve što se sada moglo čuti, bilo je padanje kiše, njegovi jecaji, drhtav plač i ubrzano disanje. Povukla sam ga za rukav, a on se okrenuo ka meni gledajući me suznim očima. Nisam rekla ni reč samo sam ga privukla sebi i čvrsto ga zagrlila. Plakao mi je na ramenu, a ja sam ga češkala po kosi pokušavajući da ga umirim. Tako smo ostali neko vreme dok se on nije odvojio od mene i ustao.

,,Hajde, idemo." Glas mu je bio hrapav, a oči su mu sjajile zbog suza. Kiša nije prestala, zapravo bila je sve jača, a grmljavina sve glasnija. Malo se zateturao unazad jer je alkohol i dalje bio prisutan, ali znatno manje. Do auta smo koračali polako, uprkos kiši koja je pljuštala. Put do njegove kuće na početku bio je tih. On je gledao ispred sebe, a ja u njega. Primetila sam kako mu vilica podrhtava, pa sam se nagla i kratko prislonila usne na predeo njegove vilične kosti. Pogledao me je blago podignutih obrva i razdvojenih usana, pa vratio pogled ispred sebe. Nije ovo očekivao.

,,Hvala ti, Anastasija."

,,Na čemu?"

,,Hvala ti što me nisi ostavila nakon što si videla kakav mogu da budem kad pobesnim i hvala ti što si večeras bila tu."

,,Uvek ću biti tu."

Ostatak puta prošao je u tišini, sve što se moglo čuti bilo je padanje kiše. Posmatrala sam ga do trenutka kada smo se zaustavili ispred njegove kuće. Uvukla sam stegnute šake u rukave mokrog duksa i brzo istrčala iz auta, a za mnom izašao je i on. Sačekala sam ga ispred praga gledajući kako slabašno korača pognute glave. Stao je pored mene i izvadio ključ iz džepa. Pokušao je da otključa ali ruke su mu se tresle. Uzela sam mu ključ iz ruke i otključala bravu.

,,Mogao sam i ja."

,,Ne, nisi mogao", rekla sam uz slabašan smešak. Samo je klimnuo glavom.

Popeli smo se na sprat i ušli u njegovu sobu. Odmah je seo na pod leđima se oslanjajući od krevet. Prišla sam mu i sela do njega. Ćutali smo. Pogled mi je pao na njegove šake. Krv i blato su se stvdnule, zalazeći mu u svaku crtu na koži. Namrštila sam se.

,,Mislim da treba da opereš to", rekla sam. Pogledao me je zbunjeno, a ja sam usmerila brz pogled ka njegovim rukama, pa ga ponovo pogledala, zbog čega ih je i on pogledao. Klimnuo je glavom.

,,Mislim da nam je oboma potrebno tuširanje i nova odeća." Podigao je obrve i bradom mi pokazao na moju odeću.

Sve na meni bilo je mokro, helanke su bile uništene. Na kolenima su bile pocepane i prekrivene blatom i zelenilom. Krisova odeća bila je podjednako uništena. Izula sam blatnjave patike koristeći samo vrhove nožnih prstiju kako ne bih isprljala ruke. Brzo sam ih iznela iz sobe ostavljajući ih ispred, pa se vratila unutra. Kris nije bio u sobi, pa sam ušla u kupatilo koje je bilo u sklopu sobe.

Mokrim rukama se oslanjao od lavabo, duboko je disao, gledajući svoj odraz u ogledalu, dok su mu se kapljice slivale niz lice. Naslonila sam se ramenom od ram vrata i posmatrala ga. U jednom trenutku je naglo sklonio ruke sa lavaboa i počeo da udara dlanovima od pločice na zidu, plačući. Vrisnula sam i malo ustuknula, ali sam mu brzo prišla kad je jače počeo da udara od pločice.

,,Kris, stani. Smiri se", govorila sam mu, ali on kao da me nije čuo. Nastavio je da reži i udara rukama od pločice. Pokušala sam da ga uhvatim za zglobove ruku, ali nije mi to dozvoljavao. ,,Nemoj, molim te."

,,Trebalo je da sprečim tog prokletnika! Da jesam sad bi bili tu! Mogao bih da ih zagrlim! Ali sada najbliže njima što mogu da osetim je zemlja sa njihovih grobova među prstima!", povikao je pa se još više rasplakao. Prestao je da udara od pločice i uhvatio se za glavu stežući kosu. Celo telo mu se treslo, a lice bilo skroz crveno i znojio se.

,,Nisi mogao. Bio si isuviše mali, Kris. Shvati to", tiho sam pričala dok sam mu polako prilazila. ,,Oni su tu sve dok ih ti ne zaboraviš. Živi su dok postoji sećanje na njih."

Nije mi ništa odgovorio na to, samo je nastavio da steže kosu i jeca. Odjednom kao da je izgubio svu snagu koju je imao u nogama. Završio je sedeći, leđima se oslonivši od zidne pločice. Skupio je noge i savio ih u kolenima. Grubo je obrisao suze i počeo dlanovima besno da udara u svoja kolena režeći.

Brzo sam kleknula ispred njega i uhvatila ga za zglobove ruku. Otimao mi se, ali mu nisam dozvolila da izvuče svoje ruke iz mojih.

,,Saslušaj me", tiho sam ga zamolila. ,,Nemoj povređivati sebe, možda zvuči okrutno, ali time ih ne možeš vratiti. Nemoj kažnjavati sebe za nešto za šta nisi kriv. Ništa nisi mogao da učiniš, ponavljam, bio si isuviše mali, Kris. Misliš da bi njima bilo drago da vide kako se uništavaš na svako sećanje na njih?"

,,Ne. Ne bi bilo", tiho je rekao, jedva čujno, gledajući me pravo u oči. Umirio se, nije više pokušavao da me odgurne od sebe. Disao je duboko, ali tiho, samo drhtavica je još uvek bila prisutna.

,,Naravno da ne bi", potvrdila sam, pa mu pustila zglobove i stavila dlanove na njegove obraze; bili su vreli. ,,Biće sve u redu. Tu sam za tebe i uz tebe, uvek ću i biti."

,,Uvek ćeš biti uz mene", ponovio je za mnom, šapatom.

,,Hoću. Uvek", rekla sam uz slabašan osmeh. ,,A sad pokušaj da se smiriš. Zatvori oči i ne razmišljaj ni o čemu." Klimnuo je glavom i uradio ono što sam mu rekla. ,,Dobro. A sada, duboko udahni i izdahni nekoliko puta." Dok je on duboko udisao i izdisao, ja sam kružnim pokretima prstima prelazila po nežnoj i toploj koži njegovih obraza. Prislonila sam svoje čelo uz njegovo i zatvorila oči. ,,Nisu te napustili. Oni su još uvek tu. Tu su sve dok ih ti čuvaš u srcu i sećanju. Osobe koje su upamćene nikad zaista ne odlaze", pričala sam tihim, umirujućim tonom glasa.

Nije ništa rekao, samo me je privukao sebi i čvrsto zagrlio. Ali mogla sam da osetim kako mu srce ubrzano lupa a mišići napinju i to mi je bilo dovoljno da shvatim da je još uvek uznemiren.

Kad me je nakon nekoliko trenutaka pustio iz zagrljaja poljubio me je u koren nosa i slabašno mi se nasmešio.

,,Molim te nemoj nikad da me zamrziš", odjednom je rekao.

,,Zašto bih? Zašto mi to govoriš?" Nije mi odgovorio, samo me je ponovo privukao sebi i čvrsto zagrlio.

***

Nakon zagrljaja ustali smo sa pločica, a on je rekao da želi da se istušira. Pre nego što sam izašla iz kupatila ponudila sam se da mu pomognem da skine majicu, jer sam primetila kako se mršti dok pokušava da je svuče sa sebe, ali me je odbio uverivši me da će  uspeti sam da se skine. Nakon toga sam izašla iz kupatila i sela na njegov krevet.

Nije mu dugo trebalo, dakle nisam dugo bila sama. Ubrzo je izašao pred mene samo sa peškirom oko struka, što nimalo dobro nije uticalo na rad mog srca. Brzo sam ustala sa kreveta i rekla mu da idem da se istuširam, previše brzo sam to izgovorila, pa sumnjam da je uopšte razumeo šta sam rekla. Nakon što sam se istuširala njegovom kupkom shvatila sam da nisam ponela odeću i da sam ostavila kofer sa odećom u selu. Lupila sam se po čelu, obavila peškir oko tela i stala pored vrata, oklevajući da ga dozovem. Duboko sam udahnula i pročistila grlo.

,,Kris?"

,,Da?"

,,Um... jaa... nema šta da obučem."

Nekoliko trenutaka vladala je tišina, a onda su se vrata blago odškrinula zbog čega sam se refleksno uhvatila za krajeve peškira stežući ga još više uz sebe. Nije ušao unutra, samo je provukao ruku u kojoj je bila jedna crna majica i bokserice sa etiketom.

,,Hvala", prošaputala sam i uzela majicu i bokserice iz njegove ruke.

Brzo sam se obukla, oprala zube novom četkicom koju sam jedva pronašla i otišla nazad u sobu. On je spavao, otkriven, samo u boksericama. Polako sam mu prišla i pokrila ga, a zatim legla pored njega zarivajući glavu u njegov vrat i grleći ga jednom rukom. Nakon par trenutaka osetila sam njegovu ruku u kosi. Nije bilo pokreta, samo je držao prste zamršene u njoj. Osluškivala sam njegovo ujednačeno disanje i malo se pomerila pazeći da ga ne probudim, trudivši se da mi njegova ruka ostane u kosi. Pogledala sam ga na kratko i ostavila sitan poljubac na njegovoj viličnoj kosti, pa se zagledala u plafon.

Ostala sam budna neko vreme razmišljajući u svemu što se danas desilo. Kad bih pokušala da sklopim oči pred njima bi mi se stvorila slika njega koji besno udara pesnicama od zemlju. Prvi put sam ga videla onakvog. Izgubio je roditelje, ostao je sam. Nije ni čudo što nije hteo ni za kog da se veže. Nije hteo da izgubi tu osobu kao što je pre osam godina izgubio njih. Razmišljam o njegovom detinjstvu i shvatam da je moje bilo puno lakše od njegovog. To je bila velika trauma za dete od devet godina. Kad se setim da je on sve to morao da posmatra, čvrsto ga zagrlim i zaplačem mu na grudima. Za ožiljke na njegovim leđima odgovoran je onaj monstrum koji je malom Krisu stvorio pakao od detinjstva. Nije mi ni padalo na pamet da će priča o njihovom nastanku biti ovakva. Ovaj dečko je prošao kroz pakao, a za to niko nije znao. Ali uprkos svemu on je bio jak, sve do ovog dana, pa makar sve to bila maska, uspeo je da zavara sve time da je u njegovom životu sve u redu, iako nikako nije bilo...