Anastasia 

Znate ono kada nešto isplanirate u glavi, ceo scenario, svaki sitni detalj i onda se na kraju razočarate, jer to ne bude tako?

Pa, mislila sam da ćemo nakon onih silnih poljubaca Kris i ja biti zajedno. Ali naravno da nije bilo tako. Cele sedmice mi nije prišao, niti pokušao da priča sa mnom, mada i kako bi kad ja cele nedelje bežim od njega.

U ponedeljak sam ga videla u kantini i pokrila glavu praznim poslužavnikom, pa sam krenula da bežim od njega i sudarila se sa nekim dečkom i prosula mu sve što se u njegovom poslužavniku nalazilo. Kris je to primetio i svi ostali, naravno.

U utorak sam imala poslednji čas fizičko, napolju na terenu, profesor nas je izmučio i pustio nas je pet minuta pre kraja časa, i tako sam se ja odvojila od ostalih i naslonila na neki crni auto da se malo odmorim. Gledala sam u nebu, dok se ispred mene nije pojavio Kris. Pitao me je da li želim da me odbaci do kuće, pokazujući prstom na auto na koji sam naslonjena, očigledno njegov auto. I tu ja umesto normalno da kažem ne, ja prodrmam glavom i odem od njega skoro pa trčeći, buljeći u jednu tačku.

U sredu sam hodala stepenicama i gledala da ne naiđem na njega, kad ono ja tako zamišljena očepim nekog nogom, i naravno da je to bio on. Izvinila sam mu se i brzo prošla pored njega izbegavajući da ga pogledam.

I evo danas je četvrtak i nema sumnje da ću se i danas izblamirati pred njim.
Na moje veliko iznenađenje, to se nije desilo, ali se desilo nešto zbog čega sam se još više iznenadila. Na kraju dana Medi, Dafni i ja smo krenule ka izlazu iz školskog dvorišta, ali put nam je preprečio upravo on. Kris. Ja sam se totalno izgubila i ukočila, nisam se pomerala, niti sam znala kako da reagujem.

,,Anastasia, možemo li da popričamo?", upitao me je gledajući me pravo u oči.

,,D..da." promucala sam, ne pomerajući se od one dve.

,,Nasamo", dodao je gledajući u njih, pa u mene. I tad je nervoza u meni porasla.

,,Um... da, možemo." Nasmešio se verovatno mojoj nervozi.

Uhvatio me je za ruku i odveo dalje od Dafni i Medi koje su gledale za nama.

Dok je njegova koža ruke dodirivala moju, ne mogu a da ne kažem da sam se osećala čudno, ali u isto vreme i lepo.

Kad smo bili malo podalje, tačnije iza škole, pustio mi je ruku i pogledao me. Ne znam zašto, ali rastužila sam se kad je odvojio svoju ruku od moje.

,,Šta se dešava sa nama?" I na to pitanje nešto kao da mi je probolo trbuh.

,,Nama?"

,,Da, zašto me izbegavaš?", upitao me je.

,,Ne izbegavam te." Nisam dobra u ovim situacijama.

,,Ma jok bre, nikako", sarkastično je rekao. ,,A zašto si onda pobegla od mene kad sam hteo da te odbacim kući? Hteo sam da tada popričamo o onome što se desilo između nas, ali ti si samo otišla."

,,Hteo si da pričamo o nama? I ja sam htela da pričamo, ali ne znam šta mi je bilo."

,,A je l? Pa, onda...", prilazio mi je, a ja sam išla unazad sve dok leđima nisam udarila od zid, tada su me njegove ruke zarobile. Položio je ruke sa jedne i sa druge strane moje glave. Gledao me je pravo u oči, a ja nisam uspela da se oduprem njegovim, pa sam i ja njega gledala. ,,Činim li te nervoznom?"

,,Ne, naravno da ne." Laž. Jako velika laž. Srce mi je lupalo jako, prejako.

,,A je l'?", upitao me je, a zatim prislonio svoje usne na moj vrat i nežno prešao po njemu. Nenormalno sam se naježila, iskreno prijao mi je svaki njegov dodir; jedva sam se suzdržala da ne ispustim uzdah kada su njegove usne dotakle moj vrat. Odvojio je svoje usne od mog vrata i pogledao me pravo u oči smeškajući mi se. ,,Naježila si se, bebo." Telom mi je prošao neki čudan osećaj zbog toga što me tako nazvao.

,,Pa, hladno mi je, to je sve."

,,E pa, više neće biti." Skinuo je svoju kožnu jaknu i ogrnuo mi je preko ramena. Jakna je divno mirisala. Mirisala je na njegov parfem, na njega.

,,Je l' bolje sad?", upitao me je smeškajući se. Bio je dva koraka udaljen od mene, ali iz nekog razloga nije mi palo na pamet da se sklonim, iz nekog razloga nisam to želela.

,,Nije mi potrebna tvoja jakna–" , ubacio mi se u reč, pa nisam ni stigla da dovršim rečenicu.

,,A šta ti je potrebno?", upitao je, gledajući me perveznim pogledom.

,,Debilu!", proderala sam se i krenula da odem od njega, ali me je on uhvatio za podlakticu i povukao sebi, jako blizu.

Pogledi su nam bili prikovani, a usne željne poljubaca. Pa, barem znam da moje jesu. Želim da me poljubi, ovde, sad.

Srce mi se uzlupalo, a dah ubrzao, telo počelo da se grči, a usne da traže njegove.

Nežno me je naslonio uz zid, a zatim sklonio moj loknasti pramen koji je zalutao do mog lica. Prislonio je svoje prste mom obrazu i pogledao me u oči kao da pokušava iz njih nešto da izvuče. Spustio je pogled i svoje usne prislonio na moj vrat. Ponovo onaj prokleto dobar osećaj.

,,Opet se ježiš, malena", promumlao je  i dalje ljubeći moj vrat. 

,,U...ućuti." Jedva sam izgovorila.
Rukom sam ga uhvatila za glavu i uživala u svakom njegovom poljupcu koji je poklanjao mom vratu.
Osetila sam kako se nasmešio na moje reči. Podigao je glavu i gledao me, blesavo se smešeći.

,,Želiš ti mene, malena." Prevrnula sam očima a on se još više iskezio. ,,Od sada me imaš, sad smo zajedno, da znaš." Ponovo onaj čudan osećaj, sada u donjem delu stomaka.

Nasmešio se na moj iznenađen izraz lica, te nam spojio usne. Ponovo njegove usne na mojima, ponovo taj osećaj, osećaj kao da letim. Ne znam da li me čeka neka tuga uskoro, jer sam sada jako srećna, tako mnogo srećna.