Čim sam se spremila i doručkovala nešto na brzinu izašla sam iz kuće. Medi i Dafni nisu bile ispred, a dogovorile smo se da dođu do mene pa da zajedno idemo u školu. Izašla sam iz dvorišta i čekala ih na trotoaru.

Prošlo je možda oko pet minuta od kako stojim ovde i već sam se smorila. Premeštala sam se sa noge na nogu i nervozno lupkala noktima po telefonu.

,,Anastasija!" Začula sam dobro poznati glas. Okrenula sam se da bih mogla da ga vidim. Nisam verovala da mi ovo čekanje može biti dosadnije, ali kad se on pojavio shvatila sam da i te kako može.

,,Hej...", rekla sam nekako čudnim tonom glasa. Pokušavala sam da izgledam srećno što ga vidim, ali nisam ja baš tako dobra glumica.

,,Kako mi je drago što te vidim", rekao je uz osmeh i rumene obraze koji bi se zaoblili svaki put kada bi se nasmejao.

,,I meni je drago što vidim tebe, Alane", slagala sam.

,,Paaa... kako si?" Stidljivo je upitao igrajući se sa prstima. Uvek je bio stidljiv, barem znam da je takav bio u mom prisustvu. To mi je uvek bilo simpatično.

,,Dobro, ti?"

,,Sad kad sam tebe video, super sam", odgovorio je uz još uvek prisutan osmeh na licu.

,,Ahaa...", rekla sam i gledala u sve osim u njega. Ne mogu, neprijatno mi je, a i žao mi ga je, ali opet ne želim da još dugo ostanem u njegovoj blizini. Nije meni problem da se družim sa njim. Mogu da se družim sa njim, ali problem je to što on želi da budemo nešto više, a ja jednostavno ne mogu, jer bi to bila veza iz sažaljenja, a on to ne zaslužuje. Zaslužuje da ga neko iskreno voli, zaslužuje to kao i svi drugi.

U jednom momentu sam se okrenula i ugledala Medi i Dafni kako mi mašu i hodaju ka meni i Alanu.

,,Pa, Alane. Bilo mi je stvarno drago, ali moram da idem, pa... vidimo se, pretpostavljam", rekla sam, mahnula mu uz kiseo osmeh i otrčala ka Dafni i Medi. Čim sam stigla do njih odmah sam ih čvrsto zagrlila i rekla: ,,Spasioci moji!"

,,O čemu pričaš ti?" Upitala me je Dafni. Odvojila sam se od njih i pogledala u nju.

,,Pričam ti o njemu", rekla sam i kažiprstom pokazala na Alana koji nam je već bio okrenut leđima i polako hodao do svoje kuće, pa bolje rečeno mučno hodao.

,,Ko je to?" Upitala je Medi gledajući u njega.

,,Alan", kratko sam odgovorila jer su one već znale sve o njemu, i o njegovoj ludoj zaljubljenosti u svoju prvu komšinicu, to jest mene.

Dafni je u neverici buljila u njega. ,,Čoveče, deblji je nego što ga pamtim."

,,Aaa... mukica...", sažaljivo je rekla Medi.

,,Jeste mukica dok ne legne na tebe i ne slomi ti svaku moguću kost u telu", dodala je Dafni i prevrnula očima.

Nasmejala sam se, ali sam se brzo uozbiljila i rekla: ,,Hajde, idemo."

***

,,Hoću kući!" Viknuo je Derek na sred časa srpskog. Dobio je jedan, jer nije uradio sastav, nije znao sam a ja nisam mogla da mu pomognem juče jer su se pojavile Medi i Dafni. A i teško da bi uspeli da napišemo nešto na onakvu temu. Srpski nam je pretposlednji čas danas, još matematika i slobodni smo.

,,Hoću i ja da mi se žena vrati, ali eto, čuda nisu moguća", rekao je profesor.

,,Maštajte profesore, samo maštajte, divno je to", rekao je Derek.

,,A znaš šta je još divno?" upitao ga je profesor a ovaj je samo odmahnuo glavom uz kez. ,,Jedinica koju sam ti upisao u dnevnik, i to sa točkićima da može da se voza i do ostalih predmeta", dodao je i upisao nešto u dnevnik. Kako je profesor to izgovorio tako je Dereku osmeh spao sa lica.

,,Okej, profesore dobili ste ovu rundu", opušteno je rekao Derek na šta je profesor samo frknuo vazduh kroz nos. U trenu kad je profesor krenuo nešto da kaže začulo se kucanje na vratima, nakon čega je u učionicu ušao direktor Danlop.

,,Izvoli, Danlope. Nešto ti treba?" Upitao ga je profesor nekim ravnodušnim tonom.

,,Da. Potreban mi je jedan od tvojih učenika da pomogne profesorci Amandi. Potrebno joj je dvoje učenika koji će upisivati ocene sa testa prve godine u dnevnik, dok ona sređuje neke papire. Jednog učenika smo našli, ali potreban nam je još jedan", rekao je direktor a zatim pogledom prelazio po svim prisutnim učenicima dok mu se pogled nije zaustavio na meni. ,,Anastasija Stifler. Pođi sa mnom. Imaš lep rukopis je l' da?" Samo sam klimnula glavom i ustala. Otišli smo do jednog kabineta u prizemlju. Direktor je pokucao i uveo me unutra.

,,Amanda, doveo sam ti učenicu koja će ti pomoći", profesor se obratio ženi zrelih godina, smeđe kose, crnih očiju i pomalo naboranog lica.

,,Divno", rekla mu je a zatim pogledala u mene i obratila mi se uz osmeh ,,Dušo, idi sedi pored onog momka, on će ti pomagati."

Čim je to izgovorila automatski sam se okrenula i ugledala Krisa. Srce mi je istog momenta počelo ubrzano da kuca. Sedeo je u poslednjoj klupi u redu do vrata, gledao me je i smeškao mi se. Namrštila sam se, da bi pomislio da mi nije drago što ga vidim ovde, iako mi jeste bilo drago, i to mnogo. Prišla sam mu i sela pored njega. U ovom kabinetu nisu bile stolice već klupe, jako neudobne klupe.

,,Sve bi uradio samo da ne budeš na času, zar ne?" Upitala sam ga.

,,Da", kratko je odgovorio pa dodao: ,,A ti? Otkud ti ovde?"

,,Direktor me je prozvao."

,,A ja sam mislio da si se sama javila, štreberko", rekao je pa mi se isplazio. Sarkastično sam se nasmejala pa ga ozbiljno pogledala, a u sebi sam ludela od njegove blizine.

Direktor je otišao a profesorka Amanda nam je donela dnevnik i testove, pa se vratila na svoje mesto i bavila se nekim papirima koji su bili na njenom stolu.

,,Okej, ja ću pisati u dnevnik, a ti ćeš mi sa testova čitati ime i prezime učenika i ocenu koju je dobio."

,,To je zvučalo kao naređenje. Ne volim kad mi neko naređuje, ali, tebi ću progledati kroz prste", nasmešio mi se, namignuo i pogled sa mene prebacio na testove koji su bili uredno spakovani ispred njega.

Nasmešila sam se i prevrnula očima. Gledala sam ga iz profila. Savršeno ravan nos sa malo podignutim korenom, duge trepavice koje su skrivale tminu koja se nalazila u njegovim smeđim očima, uredne ali opet tako guste obrve, nemirni  pramenovi njegove svetle kose skrivali su njegovo čelo, a pune i ružičaste usne koje su se usredsredile na reči koji su se nalazile na papiru i oblikovale svako napisano slovo izgledale su tako primamljivo i sočno.

,,Hoćemo li mi krenuti? Mislim ne smeta meni da ti tako gledaš u mene, ali...", na njegov glas odmah sam se trgla iz neke vrste hipnoze, bila sam hipnotisana njegovim usnama.

Pročistila sam grlo pa rekla: ,,Da, da, hoćemo", a zatim sam spustila pogled  na dnevnik ispred sebe.

On je čitao ime, prezime i ocenu a ja sam sve to upisivala u dnevnik. U jednom momentu je seo bliže meni tako da su nam se butine dodirivale, kada sam pogledala u njega, očekivala sam onaj tupavi kez ili podizanje obrva, ali on je gledao u testove i čitao. Očigledno će se praviti da se nije pribio uz mene, pa dobro i ja ću, mislim nije kao da mi smeta.

,,Pa, deco idem ja do sekretara na kratko, nastavite da radite i budite dobri", rekla je profesorka Amanda pa izašla iz učionice sa nekim papirima u rukama.

Čim je ona izašla Kris je ispustio izdah olakšanja pa rekao: ,,Dobro je pa je otišla. Umorio sam se." Pomerio se od mene. Leđima se oslonio od zid a laktom desne ruke se naslonio na školski sto; sad je celim telom bio okrenut ka meni.

,,Šta radiš to? I od čega si se ti pa umorio? Od čitanja?" Upitala sam ga.

,,Ne. Umorio sam se od čekanja za ovim...", i taman kad sam krenula da ga pitam od čega se umorio on mi je prišao i spojio nam usne. Isprva mu nisam uzvraćala jer sam bila u šoku, ali kad sam došla sebi uzvratila sam mu i jednu ruku stavila u njegovu kosu, a drugu na njegov obraz. On je jednu svoju ruku držao na mom struku a drugu na vratu. Poljupci su bili tako nežni ali u isto vreme i tako grubi. Nedostajale su mi njegove usne, nedostajao mi je ovaj čudan osećaj u stomaku kad god bi nam se usne spojile. Nedostajao mi je on.

Polako me je privukao bliže sebi a ja sam nogama obgrlila njegov struk. Ljubili smo se, mrsila sam mu kosu i uživala u ovom trenutku. Odvojili smo se da bi došli do daha. Ubrzano smo disali i gledali se pravo u oči.

,,Nedostajalo mi je ovo", nekako sam izgovorila.

,,I meni", rekao je pa nam ponovo spojio usne.

,,Deco, zaboravila sam...", odvojili smo se jedno od drugog i seli normalno čim smo čuli njen glas, ali bilo je prekasno, već nas je videla. Stajala je na vratima i nemo gledala u nas. Otvorila je usta u nameri da nešto kaže, ali ih je brzo zatvorila i tako nekoliko puta dok se nije smirila i rekla: ,,Šta radite to?" Glas joj je poskočio.

,,Mi... mi...", zamucala sam.

,,Pa, profesorka rekli ste da budemo dobri, a ona je počela da govori neke ružne reči, a ovo je bio jedini način da je ućutkam", rekao je Kris pa slegao ramenima.

,,Molim?!" Sad je meni glas poskočio. ,,Ne, anisam."

Profesorka je ispustila težak izdah pa rekla: ,,E deco moja, ne znam šta da vam kažem. Praviću se da ovo nisam videla. Uzeću ove papire i idem kod sekretara." Prišla je stolu i uzela nekakve papire ,,A ti mladiću!" Uperila je prstom u Krisa pa dodala: ,,Nastavi sa tvojim metodama ućutkivanja samo, molim te, ne preteruj", rekla je, namignula nam pa izašla iz učionice. Kako su se vrata zatvorila tako smo Kris i ja dobili napad smeha.

,,Ti nisi normalan", rekla sam pa ga udarila po glavi.

Jauknuo je pa rekao: ,,Šta? Pa vidiš da je upalilo. Nego... gde smo ono stali...", prišao mi je bliže uz osmeh.

,,Stali smo kod Roberta Milera i njegove jedinice", kako sam to izgovorila tako je njemu osmeh splasnuo sa lica.

,,Nisi fer. Nisam na to mislio", kukao je.

,,Znam...", rekla sam uz pobednički osmeh.

***

,,Odlično, deco. Mnogo vam hvala, slobodni ste", uz osmeh nam se zahvalila profesorka Amanda.

,,Nema na čemu, profesorka", ljubazno sam rekla.

,,Da... šta god", smoreno je rekao Kris.

Nakon što sam ga pre pola sata ispalila, nastavili smo da pišemo ocene, ponekad bi ponovio da nisam fer, a ja bih se samo nasmešila i prešla na drugu temu. Pošto smo imali puno posla propustili smo poslednji čas tako da sada slobodno možemo da idemo kući.

,,Doviđenja, profesorka", rekla sam.

,,Doviđenja, deco", uzvratila je a ja sam joj se nasmešila i zajedno sa mrzovoljnim Krisom napustila kabinet.

,,Pa, jesmo mi sad ponovo zajedno?" Upitala sam ga pomalo sramežljivo. Umesto da mi odgovori on me je saterao uz zid i zarobio me rukama.

Gledao me je neko vreme u oči a zatim mi ovlaš dodirnuo usne pa rekao: ,,Da, jesmo", a onda mi je namignuo, nasmešio se i otišao niz hodnik dok sam ja ostala prilepljena uz zid. Kad sam došla sebi i shvatila šta mi je zapravo rekao počela sam da skačem u mestu i da vrištim, pa barem dok se vrata kabineta nisu otvorila i dok profesorka Amanda nije izašla.

,,Mislila sam da si otišla", to je trebalo da bude neka vrsta pitanja, ali po načinu na koji je to izgovorila nije zvučalo tako.

,,Daa... paa... evo sad idem", veselo sam rekla a onda odskakutala, bukvalno.

Bila sam tako srećna, ubeđena sam da će ovaj put sve biti drugačije i da će sve biti bolje, zaslužujemo to.