Već je osvanuo dan. Ja sam ustala i obavila svu potrebnu higijenu. Danas je važan dan, Luka i ja idemo zajedno u grad. Jedva čekam, ovih dana mi ne izlazi iz glave. Sišla sam dole u dnevni boravak. Svi i dalje spavaju. Otišla sam u kuhinju i skuvala sebi jedan kapucino, da se malo opustim. Našla sam na TV neki dobar film. Taj magični trenutak prekida neko. A, pa to je Luka, ustao je. Predivan je ovako ujutru.

- Dobro jutro. - obrati mi se, te sede pored mene.
- Dobro jutro. - odgovorim mu.
- Je l idemo danas u neki kafic?
- Da, naravno, nisam zaboravila na to.
-Važi, hteo bih nešto da kažem, reći ću ti kada budemo tamo otišli.
- Važi se. - kažem mu sa malim čuđenjem. Baš me zanima šta želi da mi kaže.

Dan je protekao vrlo brzo. Milica i ja smo razmenjivale mišljenja o tome šta Luka želi da mi kaže. Uputila sam se u svoju sobu da se spremim. Spremila sam se i sišla dole, tamo me je čekao Luka.

- Spremna si? - upitao me je.
- Jesam, možemo da krenemo.
- Hajmo, onda.
Krenuli smo u kafic. Išli smo pešaka, vreme je lepo, što da ga ne iskoristimo.
Stigli smo u jedan prelep kafić, svideo mi se na prvi pogled.
Ušli smo unutra i seli za sto.
Mnogo me zanima šta želi da mi kaže, radoznala sam previše. U razmišljanju me prekine Lukin glas.

- Mašo, ovaj, znaš da sam rekao da želim nešto da ti kažem?
- Da, znam.
- Pa, da ne dužim, zaljubljen sam u tebe.
Zagrcnula sam se kafom koju sam prethodno uzela. On je šta?! On je zaljubljen u mene? Ja, ja ne znam šta da kažem. Veoma sam srećna, ali i iznenađena.
- Nećeš ništa da kažeš?
- Ovaj, ja...
- Tako sam i mislio, ja se tebi ne sviđam, je l?
- Ne, Luka, naprotiv, ja tebe obožavam i svideo si mi se odmah na prvi pogled.
- Uh, pa drago mi je, plašio sam se kako će ovo ispasti, ajmo napolje da se prošetamo.
- Može, hajmo.

Izašli smo napolje. Vetar je milovao moje lice, baš je bilo prijatno napolju. Ali, čoveče, ja razmišljam o vetru, a upravo mi je Luka priznao da mu se sviđam. Nisam ja normalna. Šetali smo se, niko ništa nije progovorio. Baš sam nekako srećna, sama pomisao na to da se sviđam Luki, tera trnce da se spuste niz moja leđa. Luka prekida ovu tišinu.

- Mašice, kaži nešto. - jojj, kako je sladak, pa on je nervozan, a nisam ni ja bolja.
- Šta da kažem?
-U stvari, nemoj ništa, reči su suvišne.

Zbunila sam se, šta hoće da kaže time? Nije dugo trajalo to moje razmišljanje. Luka mi se iznenada približio i uhvatio oko struka. Srce je počelo ubrzano da mi kuca, unervozila sam se. Naše usne su bile jako blizu. Primetila sam da se to menja, njegove usne su bile tik do mojih. Pogledala sam ga u oči, on je svu svoju pažnju preusmerio na moje usne. U jednom trenutku se čuo njegov prelepi glas.

- Te usne, te prelepe rozikaste usne, koje meni ne daju mira.
U tom trenutku sav prostor koji je bio između naših usana je nestao. Osetila sam njegove usne na moje. O, Bože, kakav osećaj, napokon njegove usne na moje. Ljubi me nežno, prelepo. Sreća, pa me drži oko struka, inače bih se odmah sada srušila na pod. Osetila sam da se nasmešio kroz poljubac, pa sam i ja uzvratila maleni osmeh. Kada se odvojio od mene pogledao me je u oči. Njegove prelepe oči. Pomazio me je po obrazu i poklonio jedan presladak osmeh, nisam mogla, a da ne uzvratim, tako je sladak.

- Napokon si moja. -obratio mi se.
- Pa, ne znam sada, je l jesam?
- Naravno da jesi, samo si moja, razumela?
- Jasno, šefe. - kažem mu, te se oboje nasmešimo.
- Mnogo si slatka tako, znaš to?
- Ovaj, pa, hvala. - rekla sam i zacrvenela se, nadam se da nije primetio.
- Ko se to meni zacrveneo?
- Luka! Nisam bre!
- Ma nisi, ja sam. - počeo je da se smeje. Ovo nije fer, ali sladak je tako, okej, rekla sam ovo sto puta do sada.
- Dobro, dobro, hajmo kući, dugo smo u gradu.
- Može, idemo.

Uhvatio me je za ruku i isprepletao naše prste. Pogledala sam u naše ruke i nasmešila se kao i on. Dok smo se vraćali kući, nijedan od nas dvoje nije skidao osmeh sa lica. Bili smo previše srećni. Srećni, jer imamo jedno druga. A, ja.. Ja sam presrećna, napokon, posle toliko vremena ja imam dečka. Nadam se da mu se stvarno sviđam. Ne želim da prođem kao pre, ali nećemo sada o tome.

Stigli smo kući. Ušli smo unutra, videli smo da nema nikog u dnevnom boravku. Verovatno su legli, a i kasno je. Mi smo otišli gore u sobu. Luka me je pitao da spava kod mene u sobi, nisam se protivila. Naravno da nisam, ko bi to uradio? Legli smo, ja sam se ušuškala kod njega. Zaspala sam veoma brzo. Naravno da jesam, kada je on pored mene. Osećaj je predivan.

Ii, evo mene posle dosta dužeg vremena. Izvinjavam se što nije bilo nastavaka. Neću reći da je samo škola kriva, već sam i ja. Nisam imala inspiraciju, ali evo, sada sam tu. Potrudiću se sada da nastavci izlaze što češće. Hvala svima koji čitaju moju priču. Nadam se da vam se sviđa, ostavite poneki komentar, želim da čujem vaše mišljenje.
Volim vas najviše! <3