Nalazim se ispred Miličine kuće. Čekam je da izadje, pa onda idemo u prodavnicu da kupimo nešto za grickanje dok putujemo. Dogovorile smo se da idemo na izlet. Idu i Nemanja i Luka sa nama. Jedva čekam, a naročito, jer Luka ide sa nama. Dosta sam se sprijateljila sa njim mnogo je dobar. Ii, evo je, izašla je, napokon.
- Uhh, evo me, izvini što si čekala.
- Ma ništa, ajmo, idemo. - kažem joj i uputimo se u prodavnicu.

****

Kad smo kupile sve što nam je potrebno otišle smo do Milice da uzme stvari koje treba da ponese. Sad idemo kod mene kući i posle krećemo na izlet. Idemo u selo kod bake i deke, to sam zaboravila da napomenem.
Stigle smo kod mene, Nemanja je bio spreman, samo čekamo da stigne Luka. Nadam se da sam ponela sve što mi treba. Oglasilo se zvono na vratima. Otvorila sam i ugledala sam Luku, osmeh je preplavio moje rumene obraze koji su postali žar kad sam ga ugledala.
- Hejj! - zagrlio me i poljubio u obraz, pocrvenela sam, nadam se da se to ne primećuje toliko.
- Ćao, Luka! - zagrlim ga i poljubim, u obraz, naravno.
Napokon smo se svi skupili i uputili se ka selu. Odlučili smo da idemo na selo na čist vazduh, a i nismo skoro bili kod bake i deke. Sama pomisao da će Luka svo vreme biti sa nama tera me na osmeh. Ja sam sela pozadi kod Luke, htela sam napred, ali je Milica sela namerno da bih ja sela pozadi kod njega. Mada, to i nije toliko loša ideja. Nisam znala više kako da se namestim, sve me boli, Luka je to primetio.
- Nasloni se slobodno na mene, ako hoćeš. - kaže mi uz osmeh.
- Ovaj.. pa može. kažem mu i osmehnem se.
Naslonila sam se na njega, osećaj je prelep. Sama pomisao da sam u njegovom zagrljaju je prelepa. Ubrzo sam zaspala, kako i ne bi kad sam ležala u njegovom zagrljaju.

****

Čujem da me neko doziva. Budim se i gledam oko sebe gde sam. Ugledala sam Luku koji me budi.
- Hajde, Mašo, stigli smo.
- Zar već? - pitam zbunjeno.
- Hahah, spavala si ceo put. Naravno, da imaš osećaj da smo malo putovali.
- Ovaj, pa da, u pravu si. Nadam se da se nisi ukočio zbog mene? upitam ga nervozno.
- Ma nisam bre, opušteno. - kaže uz njegov prelepi osmeh.
Izašli smo iz auta. Bila sam očarana prirodom oko sebe. Baka i deka žive blizu jedne šume, to mesto je prelepo. Sećam se kad smo Nemanja i ja bili mali, stalno smo išli u tu šumu i skrivali se.
- Nemanja, sećaš li se kad smo se igrali u ovoj šumi?
- Naravno da se sećam, bila su to dobra vremena. - kaže, te me zagrli. Obožavam kada sam u njegovom zagrljaju, mnogo ga volim. Uputili smo se u kuću. Baka i deka sad nisu tu, otišli su u banju na kao neko lečenje, tako da imamo celu kuću samo za nas. Ušli smo unutra i svako je dobio svoju sobu. Nemanja i Milica su bili na jednom spratu, a Luka i ja na drugom. Naravno, opet Miličino maslo da bi bili Luka i ja blizu jedab drugog. Mada, kao što kažem, ne bunim se uopšte.
- Mašo, ajde da jedemo nešto. - obratila mi se Milica.
- Može, i ja sam gladna. Nemanja, Luka, dodjite da jedemo! - pozovem ih, te svi sednemo za sto. Bili smo baš gladni, to se videlo po praznim tanjirima. Već je pao mrak. Mi smo odgledali neki film koji smo našli i otišli da spavamo. Jedva čekam jutro, odlučili smo da idemo u šumu, tamo je prelepo. Drago mi je što smo došli ovde svi zajedno, bar ćemo se lepo provesti.

Hejj ljudi, stigao je i peti nastavak. Nadam se da vam se svidja, malo je kraći, jer imam dosta da učim. Ii, opet, hvala svima koji čitaju i votuju moju priču. Želim da se zahvalim mojoj sestri Marini koja me je podstakla da pišem priču, tako da je ona kriva što ova priča postoji. Šalim se, naravno, drago mi je da sam počela da pišem priču i da sam je podelila sa vama.. ❤❤