Sara je cula skripu i vriske iznad sebe. Kuca je cela odjekivala od njih. Pitala se sta uzrokuje toliku bol? Znala je da nije jedina posto je cula nekog decaka kako vristi, ali se molila da ne dozivi toliku bol. Vrata su se otvorila i unutra su gurnuli decaka crne kose, crnih ociju sa smrskanim nosem bez desne ruke. Krv mu je curila iz nosa i rane na celu, inao je opekotine po celom telu drhtao je od bolova, krv mu je idalje curila, ali je sada krenula i iz ane na desnom ramenu gde je uzarenom sipkom bilo spaljeno meso mogla je da se vidi kost. Sara se jedva suzdrzavala da ne povrati. Decak je besno pogledao sa recima: da li mislis da se meni ne povrace svaki put kad me primoraju da se pogledam u prokletom ogledalu? Sara je samo rekla: znam da ti je mnogo teze nego meni i zao mi je sto je tako zao mi je sto ti ne mogu pomoci, ali moramo da se nadamo da ce nas pronaci pre nego sto zavrsimo 3 metra pod zemljom. Decak nista ni je rekao, ali mu je Sara videla u pogledu da je izgubio svaku nadu, pogled mu je bio pun mrznje i besa.
Lazar je psovao jer nije bilo nikakvih tragova sem ostavljenog kombija u kojoj su nasli njen sat i krvavi noz. Obavestio je policiju u svim gradovima. Posto je vec proslo 4 dana od Sarinog nestanka u potragu su se ukljucili i volonteri. Lazar je bio besan zato sto je o otmici dospelo i u vesima, a to je za Saru znacila smrt.