Jutro

Glava mi je toliko teška da jedva uspevam da se uspravim, sunce mi smeta. Sve me boli kao da sam celo veće trčala. Uzimam telefon. Deset je sati. Pogledala sam pored sebe i videla muškarca kako leži prekriven plahtom pored mene. Koja sam ja budala! Ošine me sećanje na prošlu noć. Upravo se nalazim u krevetu nepoznatog lika. Jel ovo normalno? Izgubiti nevinost sa nekim, bog zna kim. Šta ako je imao neku zaraznu bolest? Dižem se i skupljam svoje stvari. Ovo nevalja. Vidim sto propuštenih poziva, a telefon još zvoni. Da li sam na nešto zaboravila? Jao, Nikola, njegova verenica. Doručak, ručak, ono sranje. Skupljala sam svoje stvari sa poda i još jednom bacila oči na muškarca na krevetu. Lep je, ima nešto što te vuče njemu na sam pogled. Toliko mu priznajem. Trgnem se i brzo obučem, mada koliko mogu od bolova. Istrčala sam iz kuće i pogledala oko sebe... Gde sam ovo ja? Nastavim pravo. Zovem taksi, jer sam dve ulice dalje svatila da nemam ništa od trčanja. Taksista me pita za adresu, čoveče. Dotrčim do ćoška pa mu je kažem. Neko luksuzno naselje čini mi se. Ubrzo ugledam taksi. Kažem mu adresu hotela. Ali sine mi da ne mogu ovakva pa mu kažem adresu mog stana. I onda se javim na tefon koji neprestalno zvoni.

Gde si ti!?

Tu negde....

Tu negde?! Jesi li zaboravila na Nikolu?

Ne, dolazim. Doći ću malo ću kasniti.

Malo?

Da, idem sad - Prekinem te se vratim razgledanju. U kojoj sam ja pm*?

Izvinite koliko ima dok nestignemo?

Još nekih pola sata

Pola sata?

Da, na skroz smo drugom kraju grada. - Samo sam se naslonila na sedište. Ovo ti je trebalo Teodora?

Stigla sam kući. Svukla odeću sa sebe i ušla u tuš kabinu. Čujem svoj telefon. Zvoni, samo ti zvoni. Neće se niko javiti! Stanem ispred ogledala i ugledam par masnica. O divno. Imam i njegove zube kod vrata. Preseće me stomak. Te se obućem i odem do kuhinje. Popijem lek te nastavim sređivanje. Našminkam se obučem crne farmerice i majicu. Pokupim kaput i izletim napolje.

Došla sam ispred restorana i obrni okreni kasnim satipo vremena. Ušla sam u restoran i videla ih kako sede. Prišla sam im, primetili su me.

Pa dobro gde si ti? - Ahh, to ti je moja pamet!

Tu sam. Stvarno se izvinjavam

Već smo pomislili da ti se nešto desilo. Znam da nikad ne kasniš - Rekao je Nikola. Ovo mi je prvi put u životu da sam zakasnila i baš sam se pokazala. Mislim, kad kasnim da pokažem da to znam.

Anastasija - Pružila mi je ruku

Teodora, najbolja drugarica ovog klipana - Rekla sam te smo se nasmejali

Opusti se. Moj brat još nije tu

Neće doči?

Kasniće... - Vidim da joj je neprijatno.

Nadmaši i mene - Taman što sam to rekla čujem muški glas iza mene

Za samo par minuta.... - Sledila sam se u mestu. Ne moguće...

KRISTOFER

Ustao sam. Prvo što sam pogledao je pored sebe. Ona devojka mi je smutila um. Devica u dvadeset i nekoj. Ali još sam se više iznervirao kad sam video da nije tu. Obišao sam celu kuću ali nema je. Misliš pobeći od mene? Naći ću te, malena. Video sam propuštene pozive od moje sestre. Zaboravio sam. Ali ta mala je kriva, Teodora. Tako je rekla da se zove. Bila je prelepa. Nisam odeoleo da joj ne priđem. I sad želim je još. Želim više...Da li sam ovo ja?

Halo? - Javljam se na telfon

Gde si ti? - Zamalo da joj kažem kući.

Dolazim ne brini

Brinem, ako zakasniš bog.. znaš - Nije sama, znači da mnogo kasnim

Obučem se i sredim ali već vidim da ću kasniti sigurno satipo. Uzeo sam svoj auto i odvezao se do restorana. U putu sam pozvao prijatelja da mi nađe onu malu. Koja mi ni sad ne izlazi iz glave.

Kad sam ušao u restoran vidim kako jedva devojka pruža ruku mojoj sestri i seda. To je ona. Šta će ona tu? I ona kasni. Čuo sam kako pričaju o meni i kako ću kasniti, a ona okrene na šalu da mojoj sestri ne bude neprijatno.

Nadmaši i mene - Taman sam prišao i progovorio

Za samo par minuta - Prepoznala mi je glas vidim po njenoj ukočenoj reakciji.

A eto ga i moj brat! Koji kasni, opet!

To mi je u krvi - Kažem te je poljubim. Teodora se pribrala. Po njoj se više nije videla prvobitna ukočenost, kao da mi se sve to samo učinilo.

Ledena? - Čujem dečka moje sestre kako zove nekoga. I vidim nju kako je pogledal u njega.

Nemoj me tako zvati!

Brine da se ne proširi - Rekao je Nikola. On mi se uopšte ne sviđa. Zašto moja sestrsa uvek izabere neke kretene?

Da vas upoznam. Nikolu već znaš. Ovo je Dejana, Nikolina drugarica. A ovo mu je najbolja drugarica, ne zaklapa o njoj... - Prekinem je namerno da prkosim mojoj malenoj

Teodora... - Zadobio sam par pogleda

Pričala si o njoj kao navijena

A, da... - Kao da mojoj sestri bude lakše. Pružim joj ruku, onda uzvrati

Kristijan

Teodora, drago mi je - Naseje se nekako, sarkastično

I meni - Zadržim pogled na njoj. Ali osetim da me neko gazi po nozi. Moja sestra. Zatim mi šapne

Ni slučajno! - Malo kasno...

Doručak koji je prešao u ručak se konačno završio. Ostao sam sam sa sestrom.

Ona je top - Govori o Teodori. Poludela je za njom samo iz priče. Bojao sam se da neće biti takva i da ima nešto sa Nikolom jer taj lik nije baš čist. Ne mogu reći da sam ga video sa drugom od kad je sa mojom sestrom ali opet. A Teodora, nije bilo sa njom. Mislim bio sam joj prvi. Ko je taj zbog kojeg je ono veče završila u klubu? Kojeg ona ne može da ima?

Ne moguće! - Viknem naglas i prekinem moju sestru. Nikola! Rekla je da se ženi. Ne moguće! Možda nije?

Šta ne moguće? Jel me ti slušaš?

Jel Nikola nekad pominjao da je Teodora nekad bila zaljubljena u nekog?

A, ma jel ti mene slušaš?

Jel jeste?

Ne, koliko ja znam. Govorio je da treba da joj nabacim nekog. Zato je i zove Ledena. Kaže da sve muške tera od sebe.... Slušaj me! Nećeš blizu nje! Jel jasno! Neću posle da ne priča samnom zbog tvojih gluposti. - Samo sam klimnuo glavom. Poljubio je i izašao....