Probudila sam se u nekoj sobi,opet sama i razmišljala šta se desilo.Gledala sam oko sebe prostoriju u kojoj se nalazim,sasvim je normalna i veoma uredna.Čula sam vrata kako se otvaraju i bila iznenadjena,to je bila moja najbolja drugarica Andjela.Znamo se još iz 5. razreda i veoma smo slične po raznim stvarima.Uvek smo iskrene i nikada ne želim da je izgubim iz svog života.
Ja:Andjela šta se desilo?Kako sam dospela ovde,gde smo?
Pogledala me je pravo u oči i rekla:
Andjela:Moramo da požurimo,videćeš o čemu se radi...
Bila sam zbunjena.Na sebi je nosila crno,sjajno odelo,kao da je policajac,Bože moj.Rekla mi je da treba da obučem isto takvo odelo,čak mi je pokazala i gde se nalazi i odmah počela da se spremam.Kosu sam vezala u rep,obukla se i sa njom ubrzo izašla napolje.
Napokon sam mogla da udahnem svež vazduh,osećam se toliko glupo u ovom odelu,da je to neverovatno.Ovo mesto,ako mogu tako da ga nazovem,nije ličilo na bilo koje.Bili smo unutar nekog staklenog štita i odmah pomislila da je napolju nešto vrlo čudno čim smo zaštićeni.Ubrzo smo ušli u nekoj sali gde se održavao govor i u isto vreme je i sala za vežbanje.Ima raznih prepreki i poligona,veoma je uredno a zidovi su visoki i plave boje.Sele smo u jednom redu,a oko nas je bilo više od 30 devojaka i momaka koji su tu bili sa nama.Kada sam se okrenula iza,videla sam dobro poznata lica koja su isto kao i ja,bili zbunjeni i uplašeni.To su bili moji prijatelji sa interneta koje sada vidim uživo i ne verujem da se ovo dešava.