Bambi,

Oduvek sam te gledala nekim drugim očima, očima zaljubljene devojke, ali ti bi previše hladan da bi shvatio da te jedna mala književnica voli. Bila sam drugačija od devojaka s kojim si se ti družio. Bila sam neobična, volela sam čudne stvari, čudnu muziku, oblačila sam se kako sam želela i radila šta mi je padalo na pamet; svađala se s drugima, boreći se za pravdu, čvrsto sam verovala u svoja uverenja i nikada nisam dopustila sebi da budem bilo čija kopija. Ali tebi sve to bi mrsko i dosadno, više si voleo da se lažno smešiš njima, toliko istima, kopijama, nego da se od srca smeješ sa mnom. Voleo si da ljubiš devojku koja je izgledala isto kao i ostale, koja se oblačila na isti način kao i ostale, koja je pila istu kafu kao i njene drugarice i koja je trenirala sport kao i ti, jedino jer je taj sport postao popularan. Dok sam ja sa druge strane umesto kafe pila čaj, i to čaj sa mnogo limuna, imala kosu u raznim bojama, oblačila se na jedinstven način, svirala i stvarala neke nove stvari, bojila svoj svet svojstvenim bojama i čitala mnogo knjiga, maštajući kako ćeš mi makar jednog dana uzvratiti tu silnu ljubav koju si nosio u sebi.

Ali taj dan nikada nije došao. Zovelo si nju, toliko različitu od mene, devojku koja te nikada nije volela i koja je bila sa tobom, jer eto, popularan si momak u školi, svi te obožavaju i kažu da si zgodan. Ja te nikada nisam volela zbog toga. Verovatno se ne sećaš, ali dok si još bio momak kojeg skoro niko nije poznavao, momak koji je povučeno stajao u ćošku ili sedeo sam u klupi, gledajući u ostale dečake iz odeljenja kako se igraju, ja sam prva koja ti je prišla i stala na tvoju stranu. Podržavala sam te dok sam bila u punom sjaju, dok sam bila popularna i kada su me svi poznavali. Čak i u to vreme, ja sam se družila s tobom i nisam nikome dozvoljavala da te ponižava. No, ne vrati se uvek svima istom merom. Kako je moja popularnost počela da opada, tako je tvoja rasla. Postao si glavna faca u društvu, počeo si da se družiš sa ljudima koje nikada nisi ni poznavao. Postao si jako dobar sportu i devojke su počele da se okreću za tobom. Bila sam sigurna, tada, da me nećeš nikada zaboraviti i da ćeš se i dalje družiti sa mnom kao nekada.

Ali, to se nije desilo. Zaboravio si me brže nego sam se ja sama nadala da ćeš me zaboraviti. Počeo si da se ponašaš kao da ne postojim, da me vređaš, da omalovažavaš moju umetničku stranu, nazivao si me čudnom, odbijao da budeš onakav kakav si bio nekada. Tada sam shvatila da stvari više nikada neće biti iste, pa sam se povukla. Dopustila sam ti da radiš šta želiš, da rasteš u očima drugih, sklanjajući ti se sa puta, puštajući te da me zaboraviš, da me se više nikada ne setiš.

Napustila sam naše rodno mesto i nisam se vraćala godinama. Kadam sam konačno došla, bio si potpuno druga osoba i poveden popularnim životom, zaboravio si na mene. Nisi me ni na ulici pozdravio. Kada si ugledao moje lice, okrenuo si glavu i pričao sa društvom kao da ja nisam postojala. Tada me je zabolelo srce, jer me je osoba koju sam godinama podržavala i volela izbrisala iz svog srca jednom za svagda. Zato sam te večeri odlučila da se promenim iz korena. Istina, i dalje sam ostala ona čudna mala književnica, ali sam postala druga osoba, hladnija, zatvorenija. Prestala sam da dolazim u naš grad, više te nisam viđala i godine su polako prolazile, dok smo mi živeli različite živote u različitim državama. Moj krug prijatelja se širio, uspevala sam na mnogim mestima, odlazila i putovala u druge zemlje, pokušavajući da zaboravim te oči i taj osmeh koji sam toliko volela. Zaljubljivala sam se u druge smeđe oči, u karaktere koji su sličili tvome, ili pak mome, ali niko te nije mogao zameniti. I dalje sam, u podsvesti, videla jedino tebe i tvoje bambi oči, kako me nežno gledaju i miluju, a velike ruke drže u zagrljaju, čvrsto, ne puštajući me da odem.

Dugo mi je trebalo da se naviknem na život bez tebe, da shvatim da ti ne značim više kao što sam ti nekada značila. A onda sam upoznala njega. Bio je tvoja sušta suprotnost. Nije bio nežan na prvi pogled, naprotiv, izgledao je kao hladan i mračan čovek, koji krije mnoge tajne u sebi. Zavolela sam ga. Ne znam kako i kada, ali znam samo da sam u jednom trenutku shvatila da se više ne sećam tvojih smeđih očiju i da mi se umesto tvog osmeha, koji sam videla svaki put kada bih zatvorila oči, sada pojavi njegov. Više nisam čula tvoj glas u snu, već njegov, dublji i nežniji od tvog. Shvatila sam da sam te potpuno izbrisala iz svog života, baš kao što si ti mene nekada davno izbrisao iz tvoga.

Prošle su godine i ja sam stvorila porodicu sa tim čovekom, dobila dete, postala uspešna žena sa karijerom, ona koja se pojavljuje na naslovnim stranama časopisa, nasmešena i srećna, u ljubavi sa svojim mužem. Sve dok se ti ponovo nisi pojavio u mom životu. Sećaš se, bilo je to na okupljanju za godišnjicu mature, kada smo se kao generacija dogovorili da provedemo deset dana u kampu koji se nalazio u samom središtu šume. Dogovor je bio da svako dođe sa porodicom. Za divno čudo, svi su pristali i ispunili obećanje, te došli i iznajmili apartmane za sebe. Osećala sam da ne uklapam jer me tvoja žena pri prvom susretu gledala kao da će me ubiti istog trena! A ja sam samo bila srećna. Imala sam muža i malo dete, njihovu ljubav, i ništa više nisam želela. Tebe kada sam videla nisam osećala ništa, moj muž se pobrinuo da svaki osećaj za tebe izbriše, da svaku sliku o tvom postojanju uništi, spali i da moju dušu oboji samo njemu poznatim bojama.

Upitao si me kako sam i da li sam srećna, a ja sam ti odgovorila na najnežniji mogući način, potvrdno. Upitao si me za ime mog deteta, malog slatkog dečaka, koji je bio kopija njegovog oca, kako po liku, tako i po karakteru. Bilo mi je neprijatno da pričam sa tobom, ali ti si započeo razgovor pa sam ti uzvratila istim pitanjem. Imao si malu devojčicu, i ne znam zašto sam se toliko iznenadila kada si mi rekao da si je nazvao mojim imenom. Moj muž se u tom trenutku zagrcnuo dok je ispijao čašu vina, a ja sam ostala u šoku. Gledao si me poput malog laneta, tim velikim smeđim očima, koje je imala i tvoja kćerka, dok sam ja šokirano pokušavala da dođem sebi. Nisam imala snage da ti odgovorim, pa sam se samo neprimetno nasmešila i okrenula prema mužu. Celo veče sam osećala tvoj pogled na meni, te sam u neku ruku i shvatila onaj prvobitni pogled tvoje žene.

Deset dana je prošlo i ja sam se provela kao nikada u životu, igrala sam i pevala, družila se sa svima, rušila zidove koji su se stvorili između svih zbog višegodišnjeg nepričanja i radovala se odlasku, jer nisam više mogla da trpim tvoje poglede. Poslednji dan si me odvukao u mračni deo kampa, na silu, jer si "morao da razgovaraš" sa mnom. Muž mi je bio u sobi i nije video scenu, kao ni ostali, jer si me povukao na sred puta, dok sam koračala ka zajedničkom stolu. Tada si mi priznao sve. Da si me oduvek voleo, da si svom detetu dao moje ime jer želiš da živim kroz nju i da sam ja uvek bila jedina žena u tvom srcu. Da to nije neka prolazna ljubav, već ljubav iz osnovne i srednje škole, koja će da traje zauvek. Samo sam se nasmejala na tu tvoju izjavu i osvetnički počela da ti pričam kako sam se osećala svih ovih godina. Znala sam da te to vređa, da ti je zbog toga loše i da ti dodajem so na ranu, ali bes je kolao mojim venama, u meni se upalila iskra osvete i morala sam sve to da ti kažem. Ti si samo pokunjeno stajao i gledao u pod. Ništa nisi komentarisao. Poneka suza je pala iz tvog oka, koju nisi želeo brisati. Umesto da galamiš, da se boriš za sebe, kao što si uvek i radio, samo si spustio glavu i plakao, poput deteta koje je nešto skrivilo. Nisam želela da te gledam takvog, pa sam se okrenula i otišla mužu. To veče sam ga grlila kao nikada, ljubila kao da mi je poslednji put, a na kraju i zaplakala, osećajući se kao poslednji lažov, jer nisam smogla snage da mu priznam šta si mi sve rekao.

Rastali smo se, po ko zna koji put, kao ponovni stranci i otišli svojim putem. Prošle su godine, ja sam dobila još jedno dete, od drugarice sam čula da si se ti razveo i da sada živiš sam sa devojčicom. Nije me doticala priča o tebi, jer me odavno ne veže ni osećaj mržnje. Shvati da nemam više ni jednu jedinu emociju za tebe. Dobro, na trenutak sam te žalila, jer to maleno dete moraš sam da odgajaš, ali kasnije sam shvatila da ni taj osećaj žaljenja nije bio pravi. Jednostavno sam te izbrisala iz svog života, kao da nikada nisi ni postojao. Mužu nisam rekla za nemili događaj, jer sam znala kako će se ponovo povući u sebe i biti tužan, obuhvaćen mišlju da me ne zaslužuje i da je bolje da odem tebi, jer te volim. On je divan čovek, voli me iz sveg srca i pored njega imam sve što poželim. Naše dvoje male dece, koja toliko mnogo liče na njega, za mene predstavljaju jedini izvor sreće i volim ih više no ikoga.

Ali po ko zna koji put ne mogu to malo dete, tu tvoju devojčicu, koju si nazvao mojim imenom, da izbacim iz glave. Hiljadu puta sam mužu spomenula kako sam primetila da me ta malena gleda kao da sam joj ja mama, kako je skoro sve vreme bila u mojim rukama tamo u kampu, kako mi je govorila da sam lepa i da bi volela da sam ja njena mama. Te bambi oči me dugo već proganjaju i ne shvatam zašto me to dete tako umilno gleda. Da li si joj ikada pričao o meni? Da li si joj možda rekao da sam ja osoba koju ti voliš, a ne njena mama? Imam hiljadu pitanja koja mi se vrzmaju po glavi, a ni na jedno nemam pravi odgovor, niti ću ga ikada imati. Zašto si u opšte morao svom detetu dao ime po meni? Nakon svega što si mi uradio, nakon svih suza koje sam prolila, i nakon svake loše reči upućene meni, ti si se oženio devojkom koja je mene mrzela svih ovih godina, dobio dete s njom i nazvao je mojim imenom. I na kraju dođeš i kažeš mi kako si samo mene voleo! Ne krivi me, ali osećala sam se kao glavni krivac vašeg rastanka. Dugo su me mučile te misli i muž me je uveravao u mnoge stvari, ljutio se, bio tužan i pokušavao da se pravi kao da ga ne dotiče ova situacija sa tobom, ali sam videla u njegovim očima da je u dubini duše izmučen zbog silnih debata koje je vodio sam sa sobom. Znam da ga je duša bolela dok je slušao od drugarica kako mi te uporno spominju, čak i na moje molbe da se pred njim ti ne spominješ. Nemoj me shvatiti pogrešno, ali nikada nisam imala nameru da od tog čoveka krijem bilo šta. Uvek sam mu mogla reći sve, baš kao i on meni. I on je imao bivše ljubavi, i on je viđao te iste devojke koje su mene mučile i zbog kojih noćima nisam spavala, jer sam se premišljala da li ih on voli ili ne, ali ni jedna od njih nije svoje dete nazvala njegovim imenom. A kod mene je drugačija stvar bila u pitanju. Ja sam te volela, dugo, bio si mi prva ljubav, trebale su mi godine da te prebolim, a kada sam te konačno prebolela i zaboravila, pojavio si se sa detetom u rukama, koje je toliko mnogo ličilo na tebe, a nosilo moje ime. Još si mi priznao da me voliš.

Ne želim da dužim sada ovu priču oko imena. Obećala sam sebi da me ta stvar oko imena doticati neće. Volela bih da ti malo pričam o njemu. Znaš, o čoveku koji mi je pomogao da zaboravim svu patnju i bol na ovom svetu. O čoveku koji me je izvukao iz depresije i koji je znao noću, u tri sata, da dođe kod mene, prepešači pola grada, i sedne, samo da me sasluša, jer mi je eto, dosadio život i moja ruka je poletela ka bočici lekova. Da, pokušala sam mnogo puta da se ubijem i mnogo puta me je zaustavljao lično on. Ne sećam se tačno kada, ali znam da sam u jednom trenutku ležala pored njega, nasmešena i jedino što mi se tada vrtilo u glavi bile su njegove reči, nejgov osmeh, ruke, oči. Znaš, uvek si mi govorio da sam jadna devojka koja je ume da ide u korak s vremenom, da nikada neću biti tako „kul" kao ostale zato što ne želim da završim s nekim u krevetu na jedno veče (te zaključke si donosio sam jer sam rekla da mi se to gadi). Znaš šta se onda desilo? Uletela sam u krevet s njim trezna, svesna činjenice da ću mu možda biti samo još jedna u nizu. I nije me bilo briga. Bila sam spremna da mu glumim ljubavnicu dok god on to bude hteo. Naša veza je to u početku i bila. Dvoje ljubavnika koje nije moglo da obuzda strasti između sebe. Mada, iskrena da budem, vrlo brzo smo shvatili koliko ludo se volimo. Ne umem da ti objasnim. Postao mi je rutina bez koje nisam mogla. Bilo mi je dosadno kada on nije bio tu, bilo mi je čudno da ne čujem i ne osetim njegovo spokojno disanje kada se probudim u sred noći. Osećala sam se kao da polovina mene nedostaje kada bi on otišao na neki poslovni put. Bio mi je poput one jutarnje kafe, nisam bila sposobna da preživim taj dan, sve dok mi on ne bi poruku napisao ili jednostavno bio pored mene. Nekako se desilo i to da me je on zaprosio, a da sam ja sva srećna rekla „da". Nakon toga sam se udala i odselila daleko, toliko daleko od države u kojoj sam živela, da me je čak i rođena majka viđala jedva dva puta u godini. Sviđao mi se novi tempo života. Nas dvoje sami, u njegovoj rodnoj državi, on radi i polako sređujemo kuću, a ja još idem na faks i učim kao kreten, ne bih li odma pronašla dobar posao. Par godina smo živeli sami, bez dece, samo on i ja, putovali smo i upoznavali mnoge kulture, gradili našu kućicu i bili slobodni poput ptičica. Kasnije smo dobili i malog dečaka, postali veoma poznat i uspešan par, dvoje mladih koje vodi ogromno preduzeće. Ja sam objavila nekoliko knjiga i znam da si ih pročitao, kao i da znaš da je u jednoj od njih opisana naša priča. 

Da se vratim sada na glavni deo priče (ne želim više da te davim koliko sam zaljubljena u mog plavokosog Rusa). Skupila sam snage i sela, priznala mužu sve (čak i onaj deo sa tvojim suzama) i osetila se ponovo slobodnom i srećnom. Ali moje sreća nije dugo trajala. Godinu dana nakon pomirenja s mužem, javili su mi da si ozbiljno bolestan i da me dozivaš dnevno hiljadu puta. U tom trenutku sam ispustila telefon. Ni sama ne znam zašto me je pogodila činjenica da umireš. Možda zato što si mi bio sve nekada? Sva ona osećanja koja sam toliko dugo brisala, sada su se ponovo vratila. Ne mogu ti objasniti koliko sam bila loše u trenutku kada me je drugarica nazvala i rekla: "Jelena, Dušan je smrtno bolestan. Molim te, dođi u Beograd makar na dva dana, on umire i doziva te. Molim te devojčice, znaš da je samo tebe i kćer voleo."

Gledala sam u muža, koji je izbezumljen došao do mene, pitao šta mi se desilo, zašto plačem, da li sam dobro. A ja sam samo gledala u jednu tačku. Zamislila sam tebe u postelji, kako me gledaš onim tvojim lepim bambi očima i smešiš mi se. Na samu tu pomisao sam počela da plačem još više, osećala sam se kao da će mi grudi pući od bola, pred očima mi se mutilo, ruke su mi drhtale, prokleta sećanja su navirala kao luda. Setila sam se detinjstva s tobom, kako smo odrastali, kako smo se zavoleli. Na kraju sam se setila kakvo đubre si bio prema meni. Moj dragi je plakao pored mene, uplašio se za mene, a ja sam u tom trenutku žalila za drugim. Zbog te činjenice sam se osećala još gore. Pored osećaja boli jer sam saznala da umireš, još više me je proganjao osećaj nečasne žene, zle, koja laže i sebe i muža da te ne voli. Nakon par trenutaka sam se uspela smiriti, nekako sam prestala da plačem, ustala i sela na fotelju. Muž je seo na pod, uhvatio me za noge i nežno prislonio glavu, ćuteći. Samo sam spomenula tvoje ime, kada sam osetila kako me grubo stišće. Počela sam da pričam zašto sam se ponašala tako, rekla sam mu da si na samrti i da me stalno dozivaš. Ispričala sam mu i za onaj osećaj krivice, nečasnog ponašanja. Ćutao je sve vreme. Osetila sam na nogama suze i shvatila da je plakao. Ne sećam se koliko dugo smo bili u takvom položaju, kada je odjednom on ustao i rekao: "Idi... idi i oprosti se s njim na način na koji ti dolikuje da se pozdraviš sa svojom prvom ljubavlju. A onda se vrati kući i nikad više ga ne pominji. Čak ni ime njegovo, ni njegovo dete, ništa. Sve ću ti oprostiti, jer ti nisi nečasna, niti loša žena. Na kraju krajeva, opraštam ti jer te previše volim."

Nakon toga je otišao negde, verovatno u njegovu radnu sobu, ili atelje, dajući mi do znanja da ga ostavim samog i učinim šta mi je rečeno. Nemoj pogrešno da shvatiš, bila sam i ostala poslušna žena do kraja. Nisam mu se protivila niti pravila gluposti i spletke kako su žene obično znale da rade. Da, tvoja mala prkosna književnica je u braku s njim bila poslušna i pokorna supruga. Bila sam poslušna jer sam ga volela. Bila sam poslušna jer je on bio popustljiv prema meni. Shvataš li, zašto mi ti nikad nisi bio opcija pored njega? Smogla sam snage i ustala, te otišla do sobe, spakovala stvari za par dana i kupila prvu kartu koja je vodila do Beograda. Nisam se pozdravila s njim (mislim da bih umrla od sramote u tom trenu da sam ga poljubila dok sam išla k tebi), samo sam deci ostavila poruku da imam posao koji ne mogu da odgodim i da se vraćam za par dana. Let mi je bio vrlo brzo, uspela sam da ugrabim poslednju kartu za taj dan. Čim sam sletela, uzela sam taksi i otišla do prijateljice. Ona je me dočekala u suzama, dugo me grleći i govoreći kako si skrivao svoju bolest dugo godina i da se za nju saznalo slučajno, tek nakon tvog razvoda. Bila mi je totalno nebitna priča oko svega toga, želela sam samo da te vidim i zagrlim. Nisam mogla ni kafu popiti, već sam odmah otišla u bolnicu. Naravno, nisu hteli da me puste, ali sam uspela da pronađem vezu preko stare drugarice koja je radila u toj bolnici, pa sam se već u devet uveče nalazila u tvojoj sobi, raščupana, crvenih i otečenih očiju, bleda poput krpe. Ti si ležao na krevetu, bled, mršav, sa tim velikim bambi očima, sada upalim i skoro bez kose. Izgledao si kao živi mrtvac. Ne sećam se kako sam pronašla sobu, ni koliko dugo sam stajala tamo na vratima, samo te posmatrajući, kada sam se već u sledećem trenutku pronašla u tvom zagrljaju, kako te stežem, plačući poput malog deteta.

Ti si plakao zajedno sa mnom, čvrsto me držeći u zagrljaju, govoreći kako me mnogo voliš, i zahvaljujući mi se jer sam došla da se pozdravim poslednji put s tobom. Na te reči sam počela plakati još više, grcati i u sledećem trenutku je sve bilo crno. Nakon toga sam videla beli zid i crnu, kuštravu glavu medicinske sestre koja mi je rekla da sam se onesvestila. Par minuta provedenih u tišini, bilo je dovoljno da dođem sebi i počnem da pričam. Ispričala sam ti sve. I kako sam patila jer me nisi voleo, kako sam plakala, htela da se ubijem mnogo puta, kako sam mrzela svaku devojku koju si grlio i ljubio, kako sam te teško zaboravila i na samom kraju sam ti priznala da sam te oduvek volela. Ono što ti nisam priznala jeste to da sam mog plavokog anđela volela mnogo više od tebe. Nisam htela da te činim nesrećnim u poslednjim trenucima tvog života. Bolelo me je što umireš, ti si ipak bio deo moje prošlosti. Ti se samo nasmeši i nežno me pomilova po obrazu. Reče mi kako sve to znaš i da te je sve vreme to isto mučilo, te da si me voleo oduvek, da si me iz prikrajka gledao, sam i tužan, kako te zaboravljam i dopuštam drugom čoveku da mi te izbriše iz sećanja. Upitala sam te zašto. Rekao si mi samo jednu rečenicu koja je bila bolja nego čitav roman koji si mogao ispričati: "Zato jer ti ne zaslužuješ osobu koja će da te lomi svake noći, koja će da ljubomoriše svaki dan i koja će za pet-šest godina doći kući sa košuljom koja na sebi ima trag druge žene."

Sve sam shvatila i oprostila ti u tom trenutku, prvo u sebi, pa onda i uživo, ljubeći ti mršave, koščate prste. U vazduhu se osećala neka tenzija i ne znam zašto smo prestali tada da pričamo. Jednostavno smo sedeli, jedno pored drugog, i gledali se dugo, satima, kada se začula piska aparata. U trenu sam se trgla i videla tebe kako se grčevito držiš za grudi, i govoriš mi kako je došao tvoj kraj. Zvala sam odmah doktore, digla čitavu uzbunu u bolnici, počela da histerišem i plačem, da te dozivam i govorim kako ne smeš umreti. Osećala sam se strašno, tresla sam se i videla slike tebe kako mi umireš pred očima. Odjednom su aparati utihnuli, a ti si pružao ruku ka meni. Prišla sam i stegla je grčevito, snažno, puštajući suze da je nakvase, i prinela svom obrazu, ljubeći je.

"Uvek sam te voleo, malena moja" - behu tvoje poslednje reči. Nakon toga si spokojno zatvorio tvoje kupne bambi oči i s osmehom umro. Deo mene se raspao tada. Počela sam da plačem, da te dozivam, da ti se izvinjavam za sve, da ti govorim kako te volim, da me ne smeš ostaviti. Ali se ti nisi budio. Spavao si, s onim nežnim osmehom, sposobnim da svaku devojku razoruža u trenu.

Tu i naredne dve noći sam preplakala. Na sahrani sam bila tema dana. Tvoja kćer, kao i tvoja bivša žena, su me gledale kao najvećeg neprijatelja. (Shvatam da je to malo lane palo pod uticaj majke) Nije mi bilo bitno to, iskreno. A onda je tvoja kćerka pročitala pismo koje si napisao kada sam pobegla iz našeg rodnog grada, a koje je adresirano na mene. Nije mi se sviđalo što ga čita javno, ali rekla je da je to bila tvoja želja. "Uvek željan pažnje", pomislila sam.

Pismo je glasilo ovako:

"Malena moja,

Verujem da ti svakim postupkom lomim srce na komade, ali mislim da je mnogo bolje da sada shvatiš da sam kreten, nego da to shvatiš kada budeš bila moja žena. Znam da nikada to nećeš ni biti, jer neću sebi dozvoliti da popustim i priznam ti svoja osećanja koja su prisutna u meni već godinama. Obećao sam sebi čvrsto da ću se oženiti i svom detetu dati tvoje ime. Malena, nisam dobar u pisanju i ne znam šta bih mogao da pišem, a imam toliko mnogo reči da napišem. Umesto svega toga, samo ću napisati jedno, a to je da te volim više od sebe, najviše na svetu i da si ti jedina osoba zbog koje živim ovaj moj sjebani život. Kunem ti se, na ovom svetu nikada nećemo biti zajedno, to je moje obećanje i meni, ali i tebi. Ali zato, kada se sretnemo gore, na onom svetu, u raju ili paklu, bilo gde, ti ćeš biti moja. Iako si i sada moja, gore će tvoja duša da pripada samo meni i naša ljubav će tek tada ispiše sve stranice 'našeg' romana.

Volim te Malena,

Tvoj Dušan."

Plakala sam dok je čitala tvoje pismo. Čula sam došaptavanje i osetila razne poglede na sebi, ali nisam se predala, nego sam ponosno, uzdignute glave gledala kako spuštaju tvoj kovčeg u zemlju. Svi su bacali crvenu ružu, u spomen na tebe, no ja sam bacila crnu. Ponovo sam osetila poglede na sebi i čula došaptavanja. Nisu me zanimali zli jezici u tom trenu. Nikada nisam bila obična devojka, niti sam ikada radila stvari kao drugi ljudi, po tako nisam htela ni sada. U svakom slučaju, ta crna ruža je predstavljala simbol naše ljubavi, one koja nije uspela da se izbori i preživi surove dane.

Odmah nakon sahrane sam se vratila kući mužu i učinila onako kako je on rekao. Ništa nisam pominjala, niti sam želela. Duboko u sebi sam te sakrila, zakopala i rešila da se tebe više nikada ne setim, pa čak ni na tvoj rođendan. I ispunila sam svoje obećanje, voljeni moj. Živela sam godinama ne prisećajući se na tebe, pa sam evo sada, kada sam ostarila i nisam više lepa kao nekada, uzela pero u ruke i počela da pišem ovu ispovest o nama. Muž mi je već dve godine mrtav, a i ja osećam da ću uskoro umreti. Godine su me stigle i imam već i praunučad. Počela sam da zaboravljam mnoge stvari, zato želim da poslednjim atomima snage ispišem našu prošlost, dok se ona potpuno ne izbriše iz mog sećanja. Za tvoju kćerku nakon sahrane nikada više nisam čula, niti sam je videla. Samo se nadam da je ta mala dobro i da živi srećan život.

Oprostila sam ti sve greške jedini moj, baš kao što je meni moj muž oprostio sve moje greške onda kada si umirao. I želim konačno da ti kažem isto ono što si i ti meni rekao pre toliko godina.

Volim i ja tebe, dečaku sa prelepim bambi očima.

Tvoja Malena.

Hvala KetiDoris koja me nagovorila da objavim ovu priču ❤