"Kad mi je Teo preko mobitel rekao da je u bolnici, mislila sam samo da je previše popila i završla na ispumpavanju..." rekla sam iskreno Leonu, a onda smo se oboje lagano nasmijali, ja puna suza i razmazane šminke.

"A onda kada sam došla tu i rekao mi da je izbodena, mislim da mi se svijet srušio." rekla sam iskreno, stvarno je jako volim. Iako smo si najbolje prijateljice tek 3 godine, a znamo se od 5. razreda osnovne. Postale smo više od najboljih prijateljica, postale smo sestre. Ono što ja i... nikada nismo bile.

"Znam kako se osjećaš..." rekao je tužno i pogledao u stranu.

"Što se dogodilo?" upitala sam, a onda me on pogledao "Ne moraš reći ako ne želiš..." dodala sam.

"Moj najbolji prijatelj je poginuo prije godinu dana." rekao je zamišljeno. Usudila bih se čak i reći razočarano i tužno.

"Žao mi je..." kada sam to rekla iz odjela za operacije su izašli doktori te sam se ja nabrzinu ustala i prepriječila im put.

"Možete mi reći što se dogodilo s Kiarom?" upitala sam ih, a jedan je samo kimnuo glavom i pogledao drugog doktora.

"Dobro je, uspjeli smo zaustaviti unutarnje krvarenje, sreća je što je stigla na vrijeme u bolnicu inače ne znam što bih se dogodilo." rekao je jedan doktor, a onda su otišli zajedno. Ostala sam ukopana na mjestu. Teo je došao do mene i primio me za ruku te me doveo do stolice da sjednem.

"Ti si je doveo u bolnicu?" upitala sam ga, na što je on samo kimnuo glavom.

"Ja i Leon." rekao je i pogledao Leona na što je on samo pogledao mene.

"Ne znam kako da vam se zahvalim..." rekla sam a onda je Leon došao i sjeo s moje desne strane.

"Tako da se pokušaš smiriti i ideš se umiti jer izgledaš kao strašilo." rekao je Leon, a onda sam se samo jadno nasmijala te krenula do wc-a.

Vrata wc-a sam ostavila otvorenim te se umila i skinula razmazanu šminku, samo sam dodala malo maskare. Kada sam opet pogledala u ogledalo vidjela sam Leona u odrazu kako stoji naslonjen na okviru vrata prekriženim rukama.
Okrenula sam se te si složila konjski rep. 

"Došao sam se uvjeriti da si dobro." rekao je, a onda sam se jadno nasmijala i krenula prema njemu.

"Iskreno, nisam."

"Ali moraš biti zbog Kiare." rekao mi je i krenuli smo se vratiti kod Tea.

"Od kuda ti u svoj ovoj priči?" upitala sam ga, a onda je do nas došao Teo.

"Tko će javiti njenima?" upitao je, a onda su oni dvojica pogledali u mene.
Uzela sam Kiarin mobitel i samo poslala poruku njenoj majki u njeno ime da je ostala prespavati kod mene i da ne brine. 

"Otići ću sutra kod nje." rekla sam i sjela.

"Tvoji znaju što se dogodilo?" upitao je Teo.

"Samo brat."

...

"Ljudi... ne možete ovdje spavati!" netko viče dok otvaram svoje snene oči i ugledam neku medicinsku sestru kako stoji ispred nas.
Moja glava je bila naslonjena na Leonovom ramenu koji je polako otvarao oči, a Teo na drugoj strani hodnika i dalje ležao na stolicama. 

"Zašto nas niste ranije probudili?" upitala sam ju, a ona se samo nasmijala.

"Spremačica mi je rekla da vas je vidjela još usred noći kako spavate, ali vas nije htjela buditi, pa sam ja kao voditeljica smjene došla to obaviti." rekla je ponosno na to što nas je uspjela probuditi praveći se uz to što je voditeljica smjene. 

"Oprostite, zaista nismo htjeli..." rekao jr umorno Leon, a onda ga je ona prekinula.

"To vam je prvi i zadnji puta da spavate dok sam ja u smjeni!" rekla je oštro i otišla. 

Leon se ustao i otišao probuditi Tea što je i na kraju uspio. Rekla sam im da idem pronaći Kiarinu sobu pa se vraćam k njima da je idemo zajedno posjetiti. Kada sam silazila liftom do porte, zazvonio mi je mobitel te sam ugledala da je 9 sati ujutro. Mislila sam da je 6 ili 7, a ne 9. Onda su nas stvarno pustili dugo da spavamo. 

"Molim?" javila sam se osobi koja mi je memorirana kao Smrad u mobitelu.

"Jutro Oli. Kako je Kiara?" upitao me još sneno, očito je i on sada ustao.

"Ne znam, idem sada pitati za njenu sobu." 

"Imamo mali problem..." rekao je Dino, već sam se počela bojati što je.

"Koji je to?" upitala sam.

"Zvala je Kiarina mama." rekao je tiho, a moje su se oči sve više rastvorile.

"Molim? Tko se javio uopće, s kim je razgovarala?" uznemireno sam pitala.

"Bez brige, ja sam baš došao u kuhinju jesti pa sam se javio i rekao da je ovdje i da još spava. Da bude bez brige." rekao je te mi je kamen pao sa srca, toliko sam se uplašila da nije možda razgovarala s mamom i tatom. Oni bi joj sto posto rekli da nema Kiare ovdje, a da sam ja prespavala kod Ivone.

"Hvala ti puno. Upravo idem do porte pitati za njenu sobu i vidjeti je, pa ću se nadam se kroz sat vremena vratiti kući." na to je odgovorio samo potvrdno sa jedno Aha, onda smo se pozdravili i poklopili slušalicu.

Kada sam već došla do porte, opet je bila ona medicinska sestra koja nas je probudila te me samo mlako pogledala.

"Oprostite, možete mi reći u kojoj sobi je Kiara Bojin?" kada sam joj to rekla, kimnula je glavom i počela tipkati po tastaturi malog računala kojeg je imala na porti.

"Soba 214 na šestom katu. Sad vidim razlog zašto ste ostali spavati i bili izmoreni." rekla je, a ja sam joj samo kimnula glavom i zahvalila joj. 

Kada sam došla do Leona i Tea rekla sam im koja je soba, svi smo zajedno otišli do nje kat više. Uskoro smo i pronašli sobu, ali je taman iz nje izlazio neki doktor.

"Vi ste obitelj od Kiare Bojin?" upitao nas je doktor na što smo se mi gledali.

"Ja sam joj sestra." rekla sam brzo, a onda su me Leon i Teo samo pogledali. Vrijedi riskirati da saznamo što je Kiari.

"Onda pođite zamnom." rekao mi je doktor te sam krenula za njim govorivši dečkima da me ostanu čekati ispred njene sobe. 

Kada smo došli do ureda doktora koji se nalazio na uglu hodnika, rekao mi je da sjednem, te je on ispred mene već nešto počeo tipkati po tastaturi računala. Uskoro je skinuo naočale i pogledao me.

"Pa kako je ona?" upitala sam ga nestrpljivo.

"Imala je sreće." rekao je "Ali..." dodao je, na što sam ga ja samo znatiželjno pogledala pogledom koji bi značio da nastavi pričati.

"Jako je izbodena, skoro je uništen jedan bubreg." pao mi je mrak na oči kada sam čula ovo.

"Kroz tjedan dana će se oporaviti, a do onda će boraviti ovdje u bolnici. Hvala Bogu pa nije ništa jako oštećeno, sve će joj kako sam već rekao proći kroz tjedan dana, ali će se poslije morati jako paziti. Da je ubod bio samo milimetar pokraj, mislim da bi preminula na mjestu, mislim da znate na što mislim." rekao je ozbiljno te stavio naočale.

"Ovih par dana će još biti na intezivnoj njezi, onda ćemo je vratiti u običnu sobu i pratiti njen oporavak." dodao je.

"Znači ne smijemo je posjetiti sada?" upitala sam ga, na što je negirao.

"Razumijem." rekla sam mirno.

"Smijete je vidjeti preko stakla, ali ako vam i tako bude lakše." rekao je. A i u njegovim očima sam vidjela da mu nije drago što joj se ovo dogodilo. Ja da sam doktorica kao on mislim da bih isplakala more suza zbog jednog pacijenta, ne bih mogla ostati tako mirna, ali znam da im je to posao. Moraju biti jaki da uspiju održati ljude na životu.

"Okej, hvala Vam puno." rekla sam te se ustala i izašla konačno van iz ureda.

Kada sam došla do Tea i Leona rekla sam im samo da ju možemo vidjeti preko stakla, naravno Teo se nije oduševio, ali bilo bi suludo da sada ide unutra u  njenu sobu prepunu aparata, kablova i tih djelova koji ju spašavaju.

Ušli smo u sobu te ugledali medicinsku sestru kako stoji tamo. Kada smo prebacili pogled vidjeli smo žensku osobu kako leži bespomoćno na bolničkom krevetu privezana na svakakve aparate. Došli smo do stakla te je samo gledali. Zašto joj se ovo moralo dogoditi, što je ona skrivila svijetu? Ona je definitivno najbolja osoba koju poznajem... Da joj se dogodilo ono što je doktor rekao da se moglo dogoditi mislim da bih se ja slomila do kraja i da mi nitko više ne bi mogao pomoći. Kada mi je Leon rekao jučer da je njegov najbolji prijatelj poginuo sve što sam mogla reći je bilo jedno Žao mi je, ali ne znam kakva se priča krije iza toga. Po izrazu lica sam vidjela da je i njemu stvarno žao i da je izgubio kao pola svoje duše. Ne želim o tome razmišljati... Brine me samo jedno. Kako da to kažem njenoj majki?