LEON'S POV

Gledao sam ga direktno u oči dok smo se rukovali, što će sada reći gad.

"Oliverin bivši dečko, meni je još draže." dodao je, a onda sam ga i dalje normalno gledao bez ikakve emocije na licu. Kako ima samo muda dolaziti ovdje i nabacivati nam se i ometati. Odvratan je. 

"Mogli bi nekada i na kavu da se raspričamo i upoznamo." dodao je poslije rukovanja. Primjetio sam da je Olivera samo okrenula glavu i pravila se da ne postoji. Možda joj je neugodno zbog mene, ali jebiga. 

"Nema potrebe, ne volim baš kada se dečki motaju oko svojih bivših cura." odlučio sam mu spustiti primjećujući da Olivera nije niti trznula. Odlučio sam ostati smiren, otjerajući ga samo riječima, a ne nekom tučom jer vidim da baš i nije neki dečko za tučnjavu. Za podbadanje i prcanje je, ali kad bih ga samo dohvatio i gurnuo, slomio bi sve kosti u svome tijelu.

"A i bilo bi ti bolje da si nađeš neku novu koju ćeš gnjaviti jer je Olivera zauzeta i sumnjam da će ikada više htjeti biti s tobom." na moju izjavu me samo opako pogledao i okrenuo se sa svojim psom i otišao. Gad maloumni. Što je uopće vidjela u njemu.

Odlučio sam opet sjesti do Oli primjećujući da me pratila pogledom. 

"Nisam htjela da ovako ispadne." rekla je napokon razbivši neku čudnu tišinu, neku napetu. Lagano sam zakolutao očima, jer da, iskreno, nije mi drago što mi je došao njen bivši dečko i rekao mi da bi mogli koji puta ići na kavu. Pogledao sam na mobitel koliko je sati, a onda mi je iskočila poruka od Lare.

Lara: Hitno je! 

"Moram ići doma, došli su nam neki gosti." rekao sam joj na kraju i bez ikakvog pozdrava se samo ustao i krenuo prema kući. Očekivao sam da će me barem pozvati natrag da me pita što se događa, ali niti to nije napravila. Moram ohladiti glavu. Već smo skoro tjedan dana zajedno i već nailazimo na prepreke. Na putu kući me uhvatila lagana kiša te sam produžio brzim korakom.

"Hej!" ugledao sam Laru kako ispruženo leži na trosjedu kada sam ušao u dnevni boravak. 

"I, što je bilo hitno?" upitao sam je, a ona je i dalje samo nastavila tipkati na mobitel i dopisivati se sa nekim te sam sjeo preko puta nje.

"Ma naši su se nešto poriječkali." dodala je ležerno i nastavila gledati u mobitel.

"I to je bilo toliko hitno? Lara, mislio sam da su se poklali ili da se tebi nešto dogodilo, ali ne, ti moraš sve preuveličavati!" počeo sam sada već vikati na nju i iskaljivati onaj isti bjes koji sam trebao iskaliti na onom Oliverinom bivšem dečku kojem ne znam niti ime, samo se predstavio tim. 

"Što je tebi?" upitala me Lara i uspravila se u sjedeći položaj te je ugasila mobitel.

"Što bi mi bilo?" naslonio sam se na naslon garniture kolutajući očima i primajući daljinski od televizora.

"Hej!" povikala je na mene i oduzela mi daljinski "Ajmo nekamo van, na kavu da se riješiš tog stresa ili čega već!" ustala se, a onda i ja za njom.

Kroz pola sata našli smo se u nekom kafiću u kojemu nikada nismo bili te sjeli uz jedino slobodno mjesto do prozora. 

"Bilo što žestoko" rekao sam konobaru, a onda pogledao u Laru "za oboje." dodao sam, a onda je on kimnuo glavom i otišao od našeg stola.

"Žestoko?" upitala me Lara, a ja sam samo slegnuo ramenima.

"Neki problemi?" nastavila je, a onda sam je pogledao opakim pogledom koji bi značio da zašuti i prebacio nogu preko druge onako kako muški i sjede.

"Dobro, dobro! Šutim!" odgovorila je, a onda je do nas došao konobar i stavio nam neko piće na stol. Nije me bilo briga što je, samo sam ga na brzinu popio i bacio pogled prema van u isto vrijeme kad i Lara.

Vani su bili onaj bivši Oliverin dečko i ona, ona, ona, ona, moja cura, moja Olivera, moja Oli. Nešto su se raspravljali, a onda ju je on krenuo poljubiti. 

Iznervirano sam otpio i piće iz Larine čaše te se ustao i izašao brzinom munje van iz kafića. 

"Leone!" čuo sam Oliverin glas iza sebe, ali se nisam obazirao. I dalje sam nastavio hodati brzinom munje te sam čuo jedno "Ostavi me na miru!" iza sebe te bučne korake kako mi se približavaju. 

"Leone, stani!" vikala je Olivera za mnom, ali se i dalje nisam zaustavljao. Pravio sam se da ne postoji. Mislim, koliko mi je samo problema sada zadala. Nisam mislio da bih mi to ikada mogla napraviti, ali što se uopće čudim. Tko zna kakvo lice ima.

"Leone!" povikala je, a onda me primila za ruku i povukla me te sam se u tom naletu okrenuo prema njoj. 

"Što je?" povikao sam na nju.

"Kako ne vidiš da je ovo zamka!" viknula mi je uznemireno.

"Kako bi mogla biti zamka, što pričaš gluposti?" i dalje sam povišenim tonom govorio te i dalje iznervirano. Sada je već prevršila svaku mjeru. 

"Pa kako bismo mogli biti u istome vremenu na istome mjestu! Mučni malo glavom!" iznervirano je i sama govorila, a onda sam se samo spustio u čučanj i sjeo na pod te mi se nakon sekunde približila i sjela do mene.

"Moraš mi vjerovati." šapnula mi je na uho, a onda sam se naglo ustao.

"Ne." dodao sam i krenuo i dalje hodati. Opet sam čuo da me doziva par puta, ali se nisam obazirao. Već je počela padati lagana kiša. I dalje kako sam se približavao ulici u kojoj živim sam čuo korake iza sebe. I dalje ne odustaje.

"Leone!" vikala je iza mene, a onda se spustio pravi pljusak kiše. Okrenuo sam se i pogledao je kako mokra stoji na mjestu i samo me gleda. Prošla je rukom kroz kosu koja je već jako bila mokra od pljuska. Baš je sada našao padati. Počela mi se lagano približavati dok sam stajao na mjestu. Kiša je i dalje padala, ma nije padala, to je trostruko padala, doslovno mogu priznati da nikada nisam pokisnuo kao tad. 

Došla je do mene, a da nisam niti primjetio zbog olujnih misli. 

"Leon..." govorila je, a onda sam čuo kako je savršeno to rekla. Ovaj puta drugačije, ne kao svakog puta. 

"Molim te." je bilo jedino što je rekla kada se približila. Gledao sam samo u njene oči u kojima sam vidio stvarno kajanje i tugu zbog toga što je ne želim slušati. 

"Želim samo jedno." rekao sam, a onda me ona upitno pogledala.

"Maknuti njegove usne sa tvojih." dodao sam tiho kada su se naša čela sudarila, a onda sam spojio naše usne u predivni poljubac. Kada smo ostali bez zraka, brže nego inače, ovaj puta i zbog kiše odvojili smo se jedno od drugoga.

"Trebala bih ići kući." dodala je tiho, a onda sam odmahnuo glavom automatski ne slušajući mozak što mi ima za reći.

"Idemo do mene." primio sam je za ruku ugledavši njenu reakciju. Samo se lagano osmjehnula te smo na brzinu dotrčali do moje zgrade u blizini.

.

.

.

.

[ Author's note: Hej dragi moji čitatelji! Ovako, željela sam vas pitati želite li da uvedem više Leon's POV ili da i dalje ostane s Oliverinog mjesta gledišta. Čini mi se isto jako dobro kada pišem i za Leona, ali stvar je na vama :) Bye! ]