"Olivera, pazi kako hodaš!" opomenula me majka kada sam sama izašla iz auta i krenula prema ulazu u kuću. Nisam ju slušala, samo sam nastavila po svome iako me unutrašnjost proklinjala što sam tvrdoglava i što me sada užasno boli koljeno i cijela noga. 

Ušla sam konačno u kuću nakon tri tjedna. Odmah je do mene dotrčala Ari te sam je veselo primila u naručje i pomazila. Mama i tata su se smijali i unosili neke moje stvari koje sam imala u bolnici, a onda su se sa kata spustili Dino i Tina. 

"Book!" pozdravila me Tina u zagrljaju, a onda i Dino kojega sam jako zagrlila. Vidjeli smo se skoro svakog drugog dana jer je dolazio u posjete u bolnicu, ali kod kuće je najljepše. 

Zavibrirao mi je mobitel te sam pogled prebacila na njega.

Trenerica: Danas je trening u 19h!

Došla je poruka trenerice u grupu koju imamo na Messengeru da je plesni trening u 19 navečer.

"Mama, smijem li konačno na ples?" upitala sam je, a ona me samo pogledala rastvorenih očiju.

"Jesi ti normalna? Prije, tri tjedna si slomila koljeno i rebro i ključnu kost, ma nema što nisi, a ti već želiš ići plesati!" opomenula me, a tata ju je samo gledao, a onda sam onaj pogled molim te prebacila na njega.

"Ne... Nema šanse!" rekao je i za sobom zatvorio vrata te se ta njegova rečenica činila kao točka na i. 

Poslije ručka sam otišla konačno do svoje sobe koja je hvala mami, bila rashlađena i savršeno ispunjena svježim zrakom iako je već početak petog mjeseca i vani je jako vruće. Prozor mi je bio širom otvoren, a zavjese su lagano plesale od zraka koji je strujao kroz prozor do sobe. Nakon samo par minuta što sam kročila u sobu, kroz taj isti prozor doletio je neki papirnati avion. Bila sam u čudu jer mi nikada slučajno nisu uletjeli u sobu, a i nitko mi ih nije imao razloga slati. Čak niti Mateo nije bio toliko romantičan ili dobra duša da mi ide slati papirnate avione pune crvenih srca. 

Uzela sam papirnati avion u ruke i rastvorila ga te ugledala neku kratku porukicu.

Pogledaj van!

I da, nagnula sam se kroz prozor i ugledala ni više ni manje, nego Leona. Da, mog Leona. Leona kojeg tri tjedna od nesreće nisam vidjela. Čuli smo se par puta preko poruka sa Fejsa, ali sam mu rekla da nema potrebe da dolazi u bolnicu i gleda me cijelu u gipsu od udara auta. 

"Što radiš ovdje?" tiho sam ga upitala dok me gledao odozdolje.

"Htio sam te vidjeti, zar je to nešto čudno?" upitao me, a ja sam se samo nasmijala. Imala sam osjećaj kao da sam se preporodila poslije udara auta, kao da sam se cijela obnovila, a ne samo moje kosti koje su samo tako puknule prilikom nesreće.

"Leon, moji su unutra, lako te mogu čuti, a i vidjeti." rekla sam mu, a on je samo slegnuo ramenima. 

"Dolaziš sutra u školu?" upitao me, a ja sam samo slegnula ramenima kao i on sekundu ranije.

"Ne znam, vjerojatno." rekla sam mu, a onda je on kimnuo glavom.

"Okej!" rekao mi je, a onda sam čula kucanje na vratima sobe te sam brzo Leonu mahnula rukom u znaku pozdrava. Shvatio je da je netko došao u moju sobu te je i sam otišao. 

"Naprijed!" viknula sam i gurnula avion ispod kreveta.

"Hej... htio sam te vidjeti." rekao je Dino na ulazu, a onda je i zatvorio vrata za sobom.

"Što ima?" upitala sam ga, a onda se on nasmijao.

"Ništa posebno." rekao je, ali sam vidjela da ga nešto muči.

"Što je bilo? Vidim da te nešto muči." odlučila sam po svome, a onda je sjeo do mene na krevet i odlučio krenuti pričati.

"Ovih tri tjedna te nisam odlučio gnjaviti onom bilježnicom." rekao je, a onda sam ga pogledala.

"Pročitao si je?" upitala sam ga, a on je odmahnuo glavom u znaku ne "Zašto nisi?" dodala sam.

"Zato što je nestala." jednostavno je odgovorio, a onda sam ga ja sumnjivo pogledala.

"Kako je nestala?" upitala sam ga, a on je samo slegnuo ramenima "Pa, nema krila da može odletjeti." rekla sam mu.

"Na dan tvoje nesreće planirao sam da zajedno pročitamo tu bilježnicu, odnosno dnevnik ili štogod to već bilo i odnio sam je u sobu na stol. Drugi dan nisam imao vremena jer sam imao ispit na faksu, a i išao sam k tebi u bolnicu." obrazložio je, a ja sam mu pogledom dokazala da nastavi "Taj isti dan, navečer, Kiara je došla s izjavom da je došla po neke njene knjige koje su ostale kod tebe i hitno joj trebaju." dodao je, a onda sam ga pogledala kao da znam što misli.

"Misliš da je ona uzela natrag tu bilježnicu?" upitala sam ga, a onda je on kimnuo glavom. 

"Da, to je sigurno ta knjiga po koju je došla." rekao je i oblikovao navodnike. 

"Moram se dočepati natrag te bilježnice... sigurno se nešto tajnovito nalazi unutra kada ju je uzela natrag." rekla sam, a onda je on kimnuo glavom.

"Jesi ti meni vjerovao da sam se drogirala?" upitala sam ga, a onda me on samo naglo pogledao. 

"Jesi vjerovao kada su ti rekli da sam sudjelovala u ubojstvu?" upitala sam ga i dalje, a on me samo blijedo gledao i rastvorio oči.

"Olivera, to je zvučalo toliko uvjerljivo, ali znam da iza toga ne stojiš ti. Znam da se ti sigurno ne bi dobrovoljno drogirala i ubila nekog klinca." rekao je, a ja sam onda pogledala u stranu. Sva sjećanja iz te noći mi se vrate natrag. 

Kada je konačno nakon kratkog razgovora Dino izašao iz moje sobe i rekao mi da se odmorim, čula sam zvono mog mobitela te vidjela da sam opet dobila neku poruku.

Unknow: Čujem da si se vratila kući? Je li ti bilo lijepo na izletu u bolnici?

Opet, opet... opet su mi se počele vraćati poruke koje sam prije dobivala. Mislila sam da su se konačno smirili i da je to sve bila samo šala od nekoga tko me poznaje, ali ovo je zvučalo malo čudno.

Nisam mogla odgovoriti na tu poruku jer je nepoznati broj, ali jasno sam znala što bi mu napisala. Kako ih nije sram slati poruke iza nepoznatog broja, još k tome pisati o tome da mi je bolnica bila izlet! Užas!