Kada sam joj rekla ono da je stolica zauzeta samo me pogledala svojim tamno smeđim očima, zjenica joj se doslovno nije ni vidjela.

Sjećam se tih očiju koje su mi prouzročile toliku bol koju ne bih mogla zaželjeti nikome. Dopustila je da me vlastiti roditelji zamrze.

Samo je okrenula glavu ponosno i sjela u neku drugu klupu kod nekog dečka. Bolje da sam joj odmah zatvorila vrata nego dopustila da se opet polako ušulja unutra.

Cijeli dan sam bila usamljena, ovih dana dosta ih nema u školi jer vlada neka viroza. Mene još nije zahvatila i nadam se da me neće još skoro.

Cijeli dan sam črčkala nešto po bilježnici. Na kraju to nešto je i postalo nešto. Nisam niti zamjetila, samo sam crtala, ono što osjećam i mislim.

Kada sam izlazila iz učionice nakon zadnjeg školskog zvona danas, otišla sam do svog školskog ormarića. Kada sam izvadila potrebne knjige stavila sam ih u torbu te zatvorila ormarić.

Uputila sam se prema izlazu te sam srela profesoricu kulture i umjetnosti te me je zaustavila.

"Olivera, čula sam da ideš na plesnu grupu." rekla je, tko zna kakve ima ideje.

"Da, idem već dugo." odgovorila sam joj na što mi se ona samo nasmijala.

"Odlično!" rekla je veselo.

"Zašto?" upitala sam je jer nisam imala na umu ono što ona želi.

"Mislila sam da do božićne predstave osnujemo neku plesnu grupu, pa ako si zainteresirana možemo je i osnovati uskoro." rekla je, no nisam sigurna u to što joj želim odgovoriti.

"Gledajte, da, idem na plesnu već jako dugo i stvarno bi mi bilo drago da se mogu složiti s tom vašom idejom, ali imam jako puno problema u zadnje vrijeme. Još i moram puno učiti, gradivo mi se samo nagomilava." rekla sam joj.

"Da, razumijem." rekla je, ali kao da joj nije bilo drago.

"Nemojte me krivo shvatiti..."

"Ne, sve je u redu. Javi mi se ako si se predomislila." rekla je te me potapšala po ramenu i otišla.

Ne znam što da radim ovih dana. Totalno sam uništena, čak mi je i bez Jakova dosadno u školi. Da, i on ima virozu što mi je jako čudno jer je inače uvijek njega zaobilazila a mene zahvatila. U silnom naletu misli trgnuo me zvuk mog mobitela te sam hodajući van iz dvorišta škole se javila.

"Molim?"

"Hej Olivera!" rekao mi je već poznati glas na slušalici. Bio je to Teo.

"Ej! Kako si?" upitala sam ga onako čisto iz pristojnosti.

"Više nego odlično!" rekao je sretno na mobitel.

"Kako to?" željela sam saznati razlog njegove sreće iako si nismo najbolji prijatelji. Onog dana smo se prvi puta i upoznali u bolnici i zbližili se.

"Pa imam iznenađenje za tebe..." rekao je a onda pustio mobitel i predao ga nekome.

"Oli!" vrisnuo je glas moje najbolje prijateljice Kiare na slušalici mobitela.

"Kiara! Pa... kako to?" obradovala sam se, zaista je bilo iznenađenje od Tea. Zašto mi samo prije nije rekao da može razgovarati!?

"Dobro sam, kako si ti?" upitala me na mobitel.

"Super sam čim te čujem! Bila sam jučer, ali mi nisu dozvolili posjete." rekla sam.

"Da, rekli su mi jučer i da ste i ti i Teo došli, ali da vas nisu mogli pustiti jer su mi kao radili neke važne pretrage." rekla je.

"Vjerojatno. Nego, kada izlaziš?" upitala sam je te sam sa druge strane čula samo jedno Kiarino jaukanje kako je boli.

"Nadam se već sutra."

"Odlično! Onda ću doći k tebi poslije škole." rekla sam joj veselo dolazivši do autobusne stanice.

"Može!" veselo je rekla "Onda ćemo se napričati!" dodala je.

"Jedva čekam da te vidim!" rekla sam,  a onda začula sa druge strane kako im je došao doktor u sobi i rekao Teu da su posjete gotove te da mora izaći van.

"Okej, mislim da je iznenađenje bilo odlično. Čujemo se sutra." rekao je na mobitel te smo se pozdravili i prekinuli. Nakon par minuta mi je stigao bus te sam nakon dvadeset minuta vožnje stigla na svoju stanicu i izašla.

Na stanici sam kaoni skoro svakog dana vidjela Ivonu, danas sam odlučila doći do nje umjesto da se samo pozdravimo ili mahnemo jedna drugoj.

"Bok!" pozdravila sam je, onda je ona meni i uzvratila.

"Kako ti je prijateljica?" upitala me.

"Odlično, sutra izlazi iz bolnice." rekla sam joj sretno, mislim da je to jedina dobra vijest koju sam čula danas umjesto prijetnje školskog pedagoga i dolaska Lare i Leona u moju školu.

"Drago mi je." rekla mi je te pogledala na mobitel koliko je sati.

"Za par minuta mi dolazi bus." rekla je na što sam ja samo rekla jedno aha.

"E da... prije nego što odeš, htjela sam te zamoliti za uslugu." dodala je.

"Reci." naravno da ću napraviti, ako mogu.

"Znaš da sam trenerica malima..." rekla je, mislim da sam već slutila na što misli. "Jel bi mogla ti danas me zamijeniti, trebala bih ostati na još dva predavanja pošto ih nisam imala prošli tjedan." dodala je.

"Danas?" upitala sam, jer sam sutra planirala provesti kod Kiare.

"Da, u 7 navečer u dvorani." odgovorila mi je.

"Okej, može." na kraju sam pristala te joj obećala da će sve biti u redu, da ću se pobrinuti da budu svi dobri na treningu.

...

Kada sam došla doma i ušla u kuću sve sam ih glasno pozdravila te izula tenisice, skinula kožnu jaknu i došla do dnevnog boravka gdje su me dočekali mama, Dino i Tina.

"Nešto prekidam?" upitala sam kada sam ušla. Sjedili su svi troje na garnituri ispred televizora i pili kavu.

"Ne, dušo." rekla je mama te me pozvala k njima.

"Što ima novo u školi?" upitala me Tina ljubazno. Kada mi je spomenula školu došlo mi je da ih sve pošaljem u... ali nisam.

"Ma ništa, sve po starom." rekla sam.

"Tina je došla zapravo reći da nas njeni roditelji pozivaju na večeru da se već konačno upoznamo." rekla je veselo mama.

"Znači u ozbiljnoj ste vezi?" upitala sam ih, na što me mama samo poprijeko pogledala. Tina je na moje pitanje samo lagano kimnula glavom kao znak da.

"Što si drugo mislila?" mislim da je ovo bilo retoričko pitanje upućeno od mog brata.

"Dobro, oprostite. Samo sam pitala." rekla sam i odlučila se ustati te otići do kuhinje jesti.

Kada sam došla do kuhinje u kutu sam ugledala uljeza koji do sada nije pripadao ovdje. Mali ščučureni psić crno bijele boje ležao je na nekom jastučiću na podu pokraj kuhinjskog elementa kraj radijatora. Polako sam došla do njega i gledala ga kako spava te sam neprimjetno uzela šnitu kruha, Nutellu kao i nož te izašla iz kuhinje.

"Kakav je ono stvor u našoj kuhinji?" upitala sam dok sam sjedala za stol malo udaljeniji od garniture.

Mama me samo pogledala na to.

"Što je? Ne sviđa ti se?" upitala me.

"Nisam to rekla. Baš suprotno. Mislim da je presladak." odgovorila sam joj na pitanje te zagrizla kruh sa Nutellom.

"Od kuda on?" upitala sam ih dok su zajedno svi troje gledali nešto na programu televizije, sigurno vijesti.

"Ja i Tina smo ga pronašli kako luta ulicom, skoro sam ga pregazio. Vidjeli smo da je bez ogrlice, pa smo ga uzeli." obrazložio je Dino.

"Ja sam ga isto nedavno vidjela da hoda cestom, jadničak. Mogla sam ga ja ranije uzeti k nama." rekla je mama potvrdivši njihovu priču da nije sigurno ničiji. Na tu njezinu rečenicu sam je samo pogledala dubokim i začuđenim pogledom jer znam da niti meni, a niti Dini nije dopustila da imamo psa vani, a kamoli u kući.

"Što?" upitala me kada je vidjela da sam je pogledala začuđeno. Odlučila sam  na to ništa ne komentirati nego sam samo pospremila stol za sobom poslije 'odličnog ručka'.  Bilo je i nešto drugo za jesti, neko varivo, ali mi se iskreno nije dalo jesti, nisam uopće bila jako gladna, pa sam se samo zasladila Nutellom. 

Kada sam došla u sobu samo sam se bacila na krevet te zatvorila oči razmišljajući.

Zašto se u samo tjedan i pol promjenilo. Od kada sam se sudarila s Leonom i kada smo završili mokri sve ide nizbrdo. Prvo je Kiara završila u bolnici, pa su se odjednom Leon i Lara u isto vrijeme pojavili u mojoj školi. Možda zvuči ludo, ali mislim da to nije slučajnost. Možda je, ali ako je onda stvarno treba imati dobar razlog.