Emil

Nisam nikada ni u snu mogao da sanjam da ću voljenoj ženi da kažem volim te na ovakav način kada ljubav moga života meni želi sve najgore, pa čak i da umrem. Ali ne krivim je. Sada razumijem kako je njoj bilo onog trenutka ovdje. Ali Bože da je neko pucao na nju, moju ždrebicu, sam pomisao da je sada nema, ne bih mogao da zamislim svoj život bez nje.

Kako je samo saznala za one dvije? Pa da. Bože kako sam glup. One su joj i rekle. Ali ja sam sa njima davno raskrstio i to se sve desilo nakon našeg raskida.

Gledam u dokaz moje ljubavi prema Evgeniji. Sve ću u njenu ljubav da razbijem pa čak i foto aparat i svoje ovo srce ako će njoj nešto da znači. Ali kada sam u njenim očima vidio da je svejedno što je volim, znao sam da sam blizu u potpunosti da je izgubim.

Naveče u štali je došla Jelena. Donijela mi je večeru. Kada sam je upitao gdje je ona, samo je rekla Evgenija se zatvorila u sobu ne želi nikog da vidi. To se znalo nastaviti pa skoro mjesec dana.

Bio sam u štali, nisam je htio naljutiti, ali ni nje ni trećeg zadatka nije bilo. Jelena mi je često kao drugarica pravila društvo, molila me da ako ništa jedem sa njima u kući, ali ja nisam htio. Obećao sam da ću spavati, jesti i biti u štali sve dok Evgenija drugačije ne odluči.

Malo po malo, na imanju sam učio sve skoro poslove. Hranio sam njene životinje i one su me na neki način prihvatile. Najviše sam se zbližio sa Makrenom. Evgenija nikako nije izlazila iz sobe, pa sam često ja znao sa njom da pričam, da je češkam.

Eh, da me moja ždrebica i stari Emil vide kako spavam sa životinjama, kako ih hranim i pazim niko mi ne bi vjerovao.

Jedne večeri sam čekao Makrenu.

"Znaš tvoja gazdarica je najtvrdoglavija osoba koju ja poznajem." Vidim da mi je Makrena posvetila punu pažnju.

"Čak ni tebe nije došla da vidi, samo je u sobi, ne ide nikuda a ja je volim. I samo na nju mislim. Šta da radim?" Pitao sam se tu večer i sebe i Makrenu.

Ali izgleda da je ona bila pametnija za oboje. Samo je svojom glavom pokazala ka merdevinama.

"A ne misliš valjda?" Ljubio sam glavu i sa osmjehom iznosio one merdevine iza kuće. Sva sreća, noć je, neko bi pomislio da sam lud. Merdevine sam stavio tačno do balkona koji je vodio do Evgenijene sobe. Kako su vrata imala bravu i sa unutrašnje i sa vanjske strane lako sam ušao u sobu. Tek tada sam bio svjestan šta sam uradio. Ali tako sam je želio vidjeti pa neka me i potjera ponovo. U sobi je bio mrak. Polako sam upalio svjetlo ali nje nije bilo na krevetu. Sat je otkucao skoro dvadeset tri časa. Možda je otišla do kupatila?

Ajde da provjerim. Išao sam i za oko mi je zapalo to što su vrata moje nekadašnje sobe bila malo otvorena. Sa razmišljanjem da ih zatvorim i da nastavim gdje sam se zaputio ugledao sam nešto što mi je oduzelo dah. Kada sam otvorio vrata, da bio sam u pravu. Moja ždrebica obučena samo u jednu od mojih majica spava na mome tj. njenom krevetu i drži u rukama još jednu moju majicu. Laganim hodom sam se približio i upijao tu ljepotu. Zamršene kose tako je mirno i spokojno spavala da sam je samo gledao.

Evgenija zašto sebi radimo ovo? Zar i ti ne vidiš da se volimo? Umotana u mojoj majici spavaš tu, misliš na mene kao i ja na tebe dok sam vani. Čak ni Makrenu ne posjećuješ. Ali ne brini se, ja vodim računa o njoj.

Sa tim razmišljanjem prišao sam joj i pojubio je u kosu. Samo je u sno tiho rekla Emile. Znao da me voli. Samo da mi to još kaže dok je svjesna.

Došavši u štalu morao sam Makrenu da poljubim u glavu. Svaki dan sam s nestrpljenjem čekao ponoć, i svaku večer je ona spavala u mojim majicama a ja sam je samo gledao.

Dan po dan, noć po noć smo se na takav način družili. Jelena mi je pričala da je odbijala i dalje da se sa njom druži, samo bi pričale kada bi joj ova hranu donijela. A ja. Samo sam se nadao boljim danima. Ali za te bolje dane sam morao da odem ponovo od ždrebice, protiv moje volje da bih ona mene ponovo prihvatila. Samo taj odlazak je obećavao da se nikad njoj ne vratim.

******************************

Kasno navečer, bio je decembar, unosio sam sjeni u štali i tamo me dočekalo iznenađenje u vidi Natalije i Stefani. Šta one rade ovdje? Ako ih Evgenija vidi e tek tad mi neće nikada oprostiti.

"Vidi, vidi Stefani ko bi rekao, ugledni Emil, nam živi u štali." Ne razumijem kako sam bio samo tako glup da budem sa njima. Ovo je moja kazna.

"Šta vi radite ovdje?" Gubio sam strpljenje a životinjama je trebalo to sijeno da im bude toplije.

"Saznale smo da si ovdje u ovoj štali, samo nismo vjerovale u to da je istina, selo i grad svašta pričaju pa smo mi došle da te vidimo." Nastavi Natalija.

"Znaš Emile, ako nisi naš nećeš biti ni njen." Dobaci Stefani kroz ludački osmjeh. Bože one su potpuno lude.

"Ne razumijem."

"O itekako ti razumiješ Emile. Ako nisi naš nisi ni njen. I radije bih te vidjele mrtvog nego sa onom ružnom Evgenijom."  Da sam samo tada osjetio miris benzina sve bi bilo lakše ali Natalija je to sve izvela mnogo ranije.

"Prije nego što odeš želimo da saznaš našu malu tajnu. Onaj dan kad si ostavio Evgeniju, mi smo smislile plan, ja sam te sačekala a Natalija je pucala na Evgeniju ali je promašila." Ne mogu vjerovati da su to one uradile.

Toliko sam ljut da bih ih mogao golim rukama zadaviti. Ali u tom trenutku ljutnje, Natalija je bila iza mene i lopatom me udarila po glavi, pao sam tačno ispred nogu od Stefani.

"A sada ćeš biti svjedok svega ovoga." I samo tako obadvije su zapalile i bacile šibicu na sijeno. Sve je tako brzo planulo, vatra se proširila, životinje su uplašeno ispuštale zvukove a ja sam samo još jednom pomislio na moju ždrebicu, prije nego što sam ponovo osjetio bol u glavi i miris dima koji se uvukao u moj nos.

Oprosti mi ždrebice, odlazim od tebe. Ponovo. Izgleda one riječi koje si mi rekla onaj dan kada sam razbio foto aparat su se ostvarile. Valjda sada znaš koliko te volim i nemoj da budeš tužna.

Volim te ždrebice.

*****************************

Evgenija

Krenula sam ponovo da spavam u Emilovu sobu kada me srce tako snažno zaboljelo da sam pala na koljena. Nikada ovakvu bol nisam osjetila.

"Oo Evgenija hvala Bogu da si ovdje. Nešto se strašno dogodilo." U susret mi trči Jelena.

"Šta je bilo?"

"Šta je tebi seko bilo?" Uplašena Jelena pokušava da me podigne sa poda.

"Ja nisam bitna. Pričaj šta je bilo."

"Požar. Požar je izbio u štali."

Nije moguće. A Emil.

"Emil je tamo." Kroz vrisak to kažem i trčim dok me noge nose. Kad tamo stravičan prizor, životinje su uspjele da izađu iz pomoć ostalih radnika koji su to vjerojatno primjetili i uskočili u pomoć. Vidim da jedan od njih izvodi Makrenu.

"A Emil? Gdje je on?" Udaram grudi  tog radnika. Ja.. moram da znam gdje je on.

"Evgenija žao mi je."

Pokušavam da uđem u štalu, vatra je skoro na sve proširila, daske padaju, krov se ruši. A nečije mi ruke ne dozvoljavaju da uđem. Tata.

"Pusti me. Emil je tamo." Suznim očima ga molim.

"Smiri se ljubavi. Evo idu vatrogasci."

Briga me za sve. Neću ti Emile ponovo dozvoliti da odeš od mene. Ne kada si mi rekao da me voliš. Ja.. sve sam onaj dan krivo rekla da želim da umreš. Ne želim to. Sve sam u ljutnji rekla.

Ne znam od kud mi tolika snaga da se isčupam iz stiska tate, i trčeći ulazim u štalu.

Emile, ako odlaziš od mene, onda me sačekaj. Jer odlazimo odavde samo zajedno. Ti i ja odlazimo.

Poglavlje posvećujem andrijana_b 🦄❤️🐴!!

Jutros nije bilo nastavka, imala sam vježbe na faxu😘

Mnogo sam tužna zbog ovog nastavka, ali ovako je za sada moralo da bude.

Do kraja je ostalo pet dijelova plus epilog🦄❤️🐴 uskoro se rastajemo od njih, meni je mnogo žao jer ova priča je nešto najozbiljnije i najzrelije što sam ja napisala do sada💙

Sutra redovno dobijate dva nastavka jedan ujutro, jedan navečer🦄❤️🐴

Mišljenja 🐴❣️🦄
Jeste li ovo očekivali u priči?