Evgenija

Ulazim u svoju sobu. Sebi govorim ovo je dobro prošlo, ovo je dobro prošlo, bila sam jaka. Ali kada sam ga vidjela tu, na tom mjestu gdje smo jednom drugom pripali nije mi bilo svejedno. Zato sam mu zabranila da me zove ždrebice. Toga nema. Neka spava u štali. Neka jede gdje god hoće. Ima odlične uslove u štali. Primjetila sam sinoć da malo prokišnjavala, nisam bila tu dvije godine i sve se izmijenilo. Prvo moja sestra i roditelji. Mama i tata se od juče trude da mi u svemu ugode, što od hrane što od toga da sa mnom pričaju.

Ali ja se i dalje držim na distanci. Jedva čekam sutra četiri ujutro. Neće on ni ustati tada. Ah kako ću ga lagano izbaciti sa imanja nije ni svjestan. Kiša je počela da pada a ja sam utonula u san.

Negdje oko dva sata iza ponoći čujem udaranje čekinja. Sigurno mi se priviđa. Udarac se ponavlja jedno tri puta za redom. Ustanem i vidim svijetlo u štali.

Taj Emil. Šta izvodi sada. Ako sam mu ustupila mjesto da tu spava ne mora je srušiti. Izlazim skoro pa bosa i marširam do štale. Ulazim i gledam oko sebe. Samo Makrena svojom glavom me gleda a ostale životinje leže. Znala sam otišao je. Ali taj zvuk odakle dolazi.

"Izgleda da ne možeš da spavaš bez mene Evgenija? " Zašto sam se ponadala da je otišao. Emil silazi niz merdevine i drži čekić u ruci. Na sebi ima samo stare hlače, sigurno ih je pronašao od ostalih radnika koji su znali da odjeću ostave u štali. Majicu je skinuo. Uočim kišne kapi kako mu klize niz grudi, preko stomaka, i prate onaj trag dlačica koje se gube.

"Sviđa ti se ono što vidiš?"

Brzo se priberem.

"Šta si radio gore? Zašto lupaš? Nisam mogla da spavam?"

"Kiša je počela da pada, krov prokišnjava pa sam malo sredio to. Jer ipak ja ovdje spavam. Moram da obezbjedim sebi uslove. A i životinje su ovdje, ne bih želio da se prehlade."

Popravljao je krov?

"U redu."

"Ali da ti nije malo hladno u toj spavaćice? I bosa si?"

Tek sada postanem svjesna svog izgleda. Spavaćica koju su mi djevojke iz kozmetičkog salona poklonile i nije baš toliko čedna. Stavljam ruke preko grudi.

"Sve sam to vidio i uživao u tome." Promuklo kaže. Umišljeni. Uh kako me nervira.

"E pa ako si sve vidio i uživao u tome vrijeme je da počnemo sa prvim zadatkom?"

"Rekla si u četiri, a sada je skoro pa tri."

"Neki problem možda?" Hmm, znala sam ja odmah da će da odustane.

"Ne, reci. Tvoj sam cijeli dan." Zadovoljno stavlja ruke u džepove iznošanih hlača, a ta koža na grudima, kako me samo mami da je okusim. Priberi se Evgenija.

"Bez takvih riječi. Sačekaj me. Obuci se. A idem i ja."

"Kako Vi kažete." Jer ja to čujem njegov tihi osmjeh što sam mu rekla da se obuče.

U sobu skidam onu spavaćicu, stavljam veliko X kada je budem htjela obući. Oblačim košulju, hlače i na glavu stavljam šešir. Stvarno je popravio koliko toliko krov. To prije njega nije bilo uradio. Pa dobro, idemo da zadamo taj prvi zadatak.

"Vidim obukao si se." Moram da dobacim.

"Jesam i sa nestrpljenjem očekujem prvi zadatak. Ima da ga samo tako uradim i bićeš veoma ponosna."

"A ako izgubiš? Ne bih bila tako sigurna u sebe znaš."

"Samo kaži, šta imam da uradim?"

"Tvoj prvi zadatak je da očistiš kokošinjac, da nahraniš kokoši i da uhvatiš tri kokoši i meni doneseš." Vidim kako mu osmjeh samo tako padne.

"Ja se plašim životinja. I ovo što sam bio sinoć u štali nisam spavao, plašio sam se zato sam popravljao krov, da nisam sa njima."

"Imaš roka tri sata da to sve uradiš. Hoću tri kokoši da mi doneseš ovdje tačno. Ja ću da dođem za tri sata. Ako ne ispuniš ništa od toga, kunem se ja ću te rukama svojim istjerati sa imanja."

"U redu. Vidimo se za tri sata." Odlazi u štali, da uzme sve što mu je potrebno za čišćenje. Znam ja njegove slabe tačke. A životinje su jedne od njih.

***************************

Emil

Kud baš prvi zadatak kokoši? Što mi nije zadala nešto drugo? Poput popravljanja krova ili kopanja. To bih mogao da uradim. Ali i sama zna koliko se plašim životinja. Kako ću joj uhvatiti kokoši, pa ja se ih plašim. A onda mi u glavu dođe sjećanje kako smo nas dvoje mazili pile. I to mi daje koliko toliku snagu da prebrodim svoj strah.

Idemo Emile samo hrabro.

Misli na Evgeniju, kako je do malo prije bila snena, zamršene kose, bosa i još u onoj providnoj spavaćici. Ta žene ćeme izluditi. Ali biću srećan luđak.

Našao sam u štali kolica i lopatu i sada idem do tog kokošinjca. Vidim da su kokoši puštene. Ona je to uradila.

Mala prgava ždrebica. Pustila je kokoši. Nema veze. Kako se samo plašim. Otvaram ogradu i sve one kokoši me napadnu. Jedan pjetao skoči na mene i svojim kljunom počinje da mi kljuca kožu.

"Kako đavolski boli." Uz puno rvanja skinem ga sa sebe i dok me noge nose izletim i zatvorim vrata.

Misli Emile. Moraš da budeš pametniji od kokoši. Da znam. Kako se toga nisam sjetio.

Kukuruz. Vraćam se ponovo do štale i vidim kod krava da im je ostao čitav kukuruz. Iskomim u kanti i odnesen do kokošinjca. Zanemarujem plinove na koži dlana koje sam dobio. A bole. Kukuruz   je bio grub. Bacim svo ono žito a one sve polete na jedan dio.

Poput munje ponovo uđem i izbacujem njihov izmet u kolica. Kako smrdi. Misli na ždrebicu. Misli na ždrebicu.

Lopatom sam sve uspio da izbacim i ponovo izlazim vani. Pa dobro je. Više je završilo oko kolica nego u njima ali bitno je da nema vani kokošiju. Jeste da sam napravio dupli posao ali pokupit ću ovdje.

Znači, nahranio sam ih, očistio i još mi je ostalo da uhvatim tri kokoši. Divno.

Hrane nema. Ako uđem ponovo će me iskljucati. Ali šta ako?

Ostalo mi je još deset minuta sigurno. Neću uspjeti da do štale dođem i vratim se ovdje sa hranom.

Ulazi crni Emile i hvataj ih kako znaš i umiješ. Onaj pjetao me zapamtio. Odmah mi skočio skoro na glavu i kljuca, kljuca. Kako boli.

Gdje su te kokoši. Taman uhvatim jednu ona mi ispadne iz šaka. Glavom se otimam od pijetla ali ni one ne odustaje. Ali ako sam onaj dan mogao da mazim sa njom pile mogu i da uhvatim.

Ruke raširim i uspjem da uhvatim sve tri kokoši. Čvrsto ih držim jednom rukom na grudima s drugom sam jedva skinuo pjetla.

Izlazim i vidim da mi niz lice ide nešto. Napipam krv. Nemam sada vremena, trčim do štale.

Uh dobro je. Evgenija se približava.

"Uradio sam sve što si rekla. Evo kokoši."

"Sada ih vrati." Prkosno mi kaže.

"Nećeš da vidiš kako sam uradio. A kokoši. Čak me pijetao..." Stavlja ruku između nas i ne dozvoljava da nastavim.

"To me ne zanima. Kokoši će biti veoma zahvalne na čistom i na hrani a sada ih možeš vratiti."

"Jer to znači da sam uspio u prvom zadatku?" Moram da znam.

"Idi okupaj se. Smrdiš na kokoši."

"Ne pitaš me kako sam ih uspio da ih uhvatim? Znaš da se plašim životinja, zato si me tamo i poslala."

"To mene ne zanima."

"Pa vidiš mene zanima. Jednom mi je jedna djevojka pokazala kako da mazim pile." Vidim da se i ona toga sjetila.

"Kao što rekoh, vrati kokoši, okupaj se negdje i danas dobijaš još jedan zadatak."

Vraćam one kokoši. Pa dobro, iako ne želi da prizna ja sam uradio odlično prvi zadatak.

Gdje ću sada da se okupam? U kući ne mogu. Ali sigurno ima neka rijeka.

Nešto ću da pronađem. Kako me boli glava, krv se spekla. Stvarno ima dobar kljun.

Poglavlje posvećujem anonimna179 hvala ti još jednom na divnoj poruci koju sam sinoć dobila💚💜♥️💙 i što čitaš priču.

Iii kako vam se dopada nastavak? Ostavite vaše mišljenje 🐴🦄♥️