Evgenija

Nisam očekivala da će Emil uspjeti da uradi prvi zadatak. Krišom sam ga posmatrala i malo mi ga je bilo žao što su ga kokoši napale. A tek pijetao. Stvarno sam se bila uplašila kada sam krv ugledala, ali uprkos svemu sam ostala pribrana. Vratila sam se u sobu i smišljala šta bih mu mogla zadati kao zadatak broj dva. Ako je uspio da savlada strah koliko toliko od životinja i da mi uhvati tri kokoši, sad sam se ja brinula da će ostalo sa lakoćom da uradi. Iz misli me prekida kucanje. Niko nikada nije kucao na mojim vratima.

"Hej, Evgenija da li mogu da uđem?" Na vratima je stajala Jelena.

"Pa.. uđi." Iznenadilo me to što je čekala moje odobrenje.

"Pa kako si? Jesi li jela?" Vidim da je nervozna. Malo mi je bilo smiješno vidjeti moju sestru da se brine za mene.

"Odkud Jelena ovo da me pitaš? Mislim čemu ovi momenti?" Prijava mi je mnogo njena promjena ali sam ipak bila na oprezu.

"Mnogo sam griješila." Sjeda na moj krevet. "Nikad nismo imale pravi odnos kao dvije sestre i znam i ja sam kriva radi toga. Samo sam htjela da ti kažem da mi je u neku ruku laknulo što si se vratila na imanje a i mama i tata dijele mišljenje."

"Pa.. šta god se desilo ovo je i moja kuća a nikog drugog nemam osim vas." Ovim sam htjela donekle i sebe da ubjedim.

"Imaš ti još nekoga." Veselo mi dobaci.

"Koga?"

"Tata mi je rekao da je Emil po kiši popravljao krov štale. Znaš vidim da se i on trudi radi tebe. Spava u štali. Vidjela sam kako su ga one kokoši napale, tačnije to me je i probudilo. I nemoj mi reći da to nema veze sa tobom."

Prikaži mi je da se smijem sa svojom sestrom. Možda konačno uspijemo i nas dvije da imamo nekakav odnos.

"Pa.. neka malo i on obavlja poslove na imanju."

"Vidim da to radi zbog tebe. Ali kako spava u štali sve njegove stvari sam ostavila u staroj sobi, gdje je bio i prošli put."

"Ahaa."

"Ništa.. onda vidimo se Evgenija. Odo da šetam ako želiš možeš mi se i pridružiti?" Ustala je sa kreveta i vidjela sam u očima da se nada pozitivnom odgovoru.

"Mhmm možda neki drugi put."

"Važi." Vidim da je bila tužna ali ipak je na lice navukla osmjeh i izašla iz sobe.

Kako mi je bilo dosadno, odlučila sam da siđem do kuhinje da jedem. Na hodniku sam vidjela malo otvorena vrata stare Emilove sobe i nešto me vuklo tamo.

Jelena je sve kofere stavila na krevet. Laganim hodom sam došla i omišljala sam se dugo. Ali sam to uradila. Otvorila sam kofer, izvukla njegovu jednu majicu i prinjela je svome nosu. Kako mi je to sve falilo. Taj snažan i muževan miris je bio tako opojan za mene. I dalje je ostao isti. Ne znam ni ja sama koliko sam bila tu, ali sam se pribrala i vratila sam je na mjesto gdje je bila.

Malo dalje na stolu je stajao njegov foto aparat. Uzela sam ga. Znam koliko mu je značio. Samo sam ga stavila na sredinu stola kako ne bih slučajno pao i polomio se. Vidi se da ga mnogo voli. Izašla sam iz sobe i otišla niz stepenice do kuhinje da jedem.

Hvale mi moje dvije najluđe djevojke. Iako su mi dale malo da se odmorim kako one to kažu zaslužila sam poslije naše pobjede ja ipak ne mogu bez njih i moram da ih vidim. Taman ću se malo maknuti od svega ovog. Nove Jelene i Emila koji sve radi zbog mene.

Nisam htjela da idem po Makrenu jel je on tu negdje pa sam ubrzala korak i pješice krenula. Prolazila sam kraj one livade i sve mi se vratilo svako sjećanje. Njegovo odgurivanje od mene. I onaj pucanj. Nikad nismo saznali ko je to uradio, a izgleda da nikad i nećemo. Nije vrijedno ni pomena. Ali glava me i dalje zna da me zaboli kako sam udarila od onaj kamen. Malo je falilo da moja Makrena i ja izgubimo život.

Iznenada mi zvoni telefon. Gledam nepoznati broj. Možda je nešto hitno.

"Halo." Javim se.

"Zdravo neuredna djevojko." Neke dvije djevojke u isti glas kažu i počinju da se smiju.

"Ko je to?" Možda je neko pogrešio.

"O Stefani, izgleda da ne prepoznaje naš glas." I opet taj njihov kreštavi smijeh.

Divno još su mi samo one falile.

"Šta želite? Što ne zovete Jelenu? Ona je vaša drugarica a ne ja." Sad ja ta koja je iznervirana.

"Oo neuredna pa ti izgleda da ne znaš. Ne družimo se više sa tvojom sestricom. U zadnje vrijeme je postala mekušac. A to nama smeta." Meni je smetalo što vrijeđaju moju sestru.

"Nemam vremena. Zdravo." Taman što sam htjela da prekinem one su prekinule moje srce ovim što su sada rekle.

"Pozdravi Emila. Znamo da ti je odmah otrčao na noge. Samo mu reci da nam fali jako. Danas je moj red da budem sa njim, a sutra je Stefanin. Znaš Emil je bomba u krevetu. Dvije je godine nas zadovoljavao. Pa nije mu bilo lako." Opet taj smijeh.

"Ne razumijem. Šta ja imam sa tim." Htjela sam da plačem ali nisam im htjela dozvoliti tu nagradu. Kasnije ću.

"Pa izgleda, ružna, da te je nakon vašeg prekida odmah dotrčao u naš krevet. Tebe je lako zaboravio. To što je sada blizu tebe, znaš to ništa ne znači. Vrlo brzo će se nama vratiti."

Bol. Ponižena. Tako se sada osjećam.

"I još nešto. Bio je sa tobom samo eto tek tako jer Emil djubre izbacuje samo utorkom. A sa nama je bio jako jako dugo. Sad uživaj Evgenija i prenesi Emilu da ga čekamo obadvije gole. On je bio, i biće samo naš."

Prekinule su vezu.

Dok sam ja dvije godine tugovala za njim, on je bio sa njima. Još sam i djubre po njenim riječima. A taman sam pomislila da se trudi da mu oprostim. Znam da je glupo, ali zar je odmah morao da im uskoči u krevet. Fuj gadi mi se.

E pa Emile vrlo dobro znam koji je tvoj drugi zadatak. Sada ćeš osjetiti slom koji sam ja imala dok sam slušala tvoje drage prijateljice.

Vraćajući se nazad na imanje, znam šta će ga lako odbiti od mene i da će me napustiti. Ali ako sam jednom izdržala mogu i drugi put zar ne.

******************************

Drugi zadatak se tačnije nalazi u mojoj torbi. Vidim ga kako i dalje popravlja onaj krov. I tata je sa njim. Divno.

"Tata da li mogu da Emilom da popričam oko krova?" Trudim se da budem koliko toliko ljupka, ali i dalje me boli njegova izdaja. Spavao je sa njima dvjema a meni nije ni dao da mu objasnim.

"Naravno sine. Vidi kako nam je divno što popravlja krov."

Kako da ne. Zašto ne spadne sa tih merdevina? Eto Emile izvlačiš ono najgore od mene.

"Tu sam Evgenija." Čujem njegov glas, i dalje se šepuri bez majice a kuka kako mu jesen i kiša smeta.

"E pa ja vas onda ostavljam. Emile vidimo se kasnije da mi pomogneš još oko nečega."

"Naravno gospodine."

Tata srećom ode vrlo brzo. A Emil se zadovoljno smješka dok me gleda. E pa ubrzo od toga nema ništa.

"Poželjela si me Evgenija? Ja tebe jesam a bome i drugi zadatak. Jesi vidjela kako sam prvi lako uradio."

Ne govorim ništa. Samo ga posmatram. Iznevjerio si me.

"Šta je bilo?" Stavi ruke na kukove.

"Idemo do livade."

Srećom nije postavljao pitanja. Pratio me u stopu. Vidim da se i on sjetio da smo na onom istom mjestu gdje me odgurnuo od sebe.

"Nije mi jasno zašto smo ovdje?" Zbunjeno kaže.

"Reci mi samo je li istina? Spavao si sa njima? Sa Stefani i Nataliji?" Na ovo se trgnu. Vidim ne poriče istina je znači. Ovo đavolski boli. Suze mi se skupljaju u očima ali ne dam da poteknu.

"Spavao sam sa njima iz očaja Evgenija. Umjesto da ublaže moju patnju za tobom one su je pogoršale. Ali nisam te varao dok smo bili zajedno. Nisam toliko nisko pao. Matija taj kučkin sin, sad sve zna.."

"Dosta ne zanima me. Priznao si i to je to. Sada imaš da uradiš drugi zadatak a ako ga ne uradiš gubiš se sa imanja."

"Sve ću da uradim za tebe, i da padnem na koljena ako treba."

"Baš sve?"

"Sve."

"Vidi taj kamen oko tebe, kada si me onako odgurnuo od sebe neko je pucao."

Uplašeno me pogleda.

"Nije mi ništa bilo. Pucano je na mene, ali završilo je tako da Makrena bude ranjena a ja da padnem od taj kamen. E sada ćeš ti.." prekida samu sebe i vadim iz torbe njegov foto aparat.

"To je moj.."

"Da Emile, sada ćeš ga razbiti od taj kamen."

"Šališ se Evgenija." Počinje da muca.

"Imaš minutu da to uradiš." Ostani jaka Evgenija. Možeš ti to.

"Ali na tome su mi sve važne fotografije, imaju i tvoje.. ja .. on mi je važan od života."

"Onda me zaboravi." Znala sam da neće to da uradim.

"Ostao sam jednom bez tebe drugi put neću."

Uzima onaj foto aparat, prsti nam se dodiruju i gledam me u oči, vidim da plače i on i prošaputa za tebe ždrebice i baci ga na kamen.

Foto aparat se razbi u nekoliko dijelova. Nije moguće uradio je to za mene.

"Volim te ždrebice. Iskreno, duboko, najjače što se neko može da se voli." Plače dok odlazi od tog kamena i staje ispred mene.

Priznao je da me voli.

"Želim ti sve najgore Emile. Želim da te nema, želim i da umreš. To mene ne zanima. Izdao si me na najgori način." Ne vjerujem šta govorim. Ovo je naš kraj.

"Volim te ždrebice i sve ću uraditi da i ti mene zavoliš."

"Žalim Emile, imaš još jedan zadatak. Uradiš ga ili ne od mene nema oprosta. Mrzim te."

Odlazim od njega plačući a sve što čujem od njega volim te ždrebice.

Zar je ovako zapisano da mi kaže da me voli? Zar je ovako zapisano da vidim njegov slom i bol zbog foto aparata? Zar sam mi sve ono morala reći, pa čak i da umre? Ne bih više mogla ni minutu zamisliti bez njega.

Volim te Emile i to nećeš nikada saznati.

Veoma teško i emotivno 😭😭
Mnogo me boli vidjeti da obadvoje pate😔
Ostavite vaše mišljenje 🐴💔🦄