Čekaonica bolnice je već nekoliko sati u potpunoj tišini, samo se ponekad čuje nečiji tihi šapat i zevanje. Bilo je jako hladno i neuspešno sam pokušavala da zagrem šake čašom tople kafe koju sam pijuckala. Sedeli smo na neudobnim stolicama u čekaonici bolnice. Svi smo bili premoreni, ali smo ipak još uvek bili tu. Sara i Vil su spavali, Serena i Bil su nervozno šetali u krug, a Nikolas i ja smo ih posmatrali i sedeli na svom mestu. Bilo je četiri izjutra i ništa se nije događalo.

Sada bi, pretpostavljam, trebalo da objasnim kako smo se našli ovde.

*****

Pre šesnaest sati

Ledeno oktobarsko prepodne proveli smo sedeći na klupi u školskom dvorištu, a sledeći čas nam je počinjao za nešto manje od dva sata. Posle pauze ručak imaćemo prazan čas jer se profesor Evans iz nekog razloga nije pojavio u školi. Napolju je bilo veoma hladno, ali nas to nije sprečilo da izađemo iz zagušljive školske zgrade.

"Šta mislite, zašto Evans nije došao?", Serena je upitala ne dižući pogled sa ekrana telefona.

"Bolestan je?", Bil joj je odgovorio pitanjem pogledavši je nakratko i nastavio da nešto škraba po svesci.

"Neko ga je ubio jer drži užasna predavanja i bacio njegovo telo u jarak pored puta?", Piter je sa osmehom rekao na šta smo se svi nasmejali.

"I sam znaš da je to ozbiljno, a ne šala", rekla sam sa malim osmehom, a ostali su se ponovo nasmejali. Nisam mogla da se suzdržim, te sam i ja prasnula u smeh. Videla sam paru u vazduhu ispred sebe dok sam govorila i to me je ponovo podsetilo da mi je hladno. Uvek mi je bilo čudno to što čim možemo da vidimo svoj dah dok pričamo, postajemo svesniji da nam je hladno.

Nikolas se stresao od hladnoće. "Ozbiljno bismo trebali da uđemo negde ako ne želimo da se smrznemo."

Pokušala sam da se ugrejem tako što sam se obgrila rukama, ali to nije pomoglo. Vreme je bilo sunčano i vedro i u opšte nije izgledalo kao da je ovako hladno. Jutros se nisam probudila na vreme i Piter i ja umalo da zakasnimo u školu. Tanki crni duks, prikladan toplom prolećnom vremenu, nije mi pomogao da se zagrejem.

"I šta ćemo sad da radimo u školi?", Bil se iznervirano brecnuo i šapnuo nešto Vilu. Zaboravio je da većina nas svakako čuje šta je pomislio i bez toga da to izgovori naglas, ali mu ipak ništa nismo rekli.

Pretpostavljam da se još nisam navikla na sve te misli koje čujem u glavi. Čudno je, a ponekad i pomislim da sam poludela i da sam sve što se dešava samo umislila. Ko ne bi pomislio tako nešto?

"Za vas ne znam, ali Nik i ja idemo na krov", rekla sam pogledavši Bila popreko i povukla Nikolasa za ruku.

Naši užurbani koraci su odzvanjali školom dok su jedino što se čulo bili prigušeni glasovi profesora koji su nešto predavali.

"Šta je to bilo?", Nikolas me je upitao šapatom da ne bi remetio tišinu koja je vladala. Zaustila sam nešto da kažem, ali me je prekinuo bat koraka nekoga ko nam se trkom približavao. Očigledno preplašen momak kratke crne kose me je, dotrčavši do nas, uhvatio ledenim šakama za ramena i pogledao me pravo u oči. Sivkastosmeđe oči, koje su odisale strahom, su me prodorno gledale i kada sam pokušala da mu pročitam misli nisam čula ništa. Znala sam da je nemoguće da ne misli ništa, što je značilo da postoji način da se čitanje misli blokira. A ja za njega nisam znala. Sjajno. Crna odeća mu je bila prljava i pocepana na nekim mestima, a na licu i rukama je imao ogrebotine.

"Nina Kolins?", upitao je uspaničeno sa čudnim naglaskom i prodrmao me. Od šoka nisam stigla da reagujem, te me je Nikolas pogledao zabrinuto.

"Šta se dešava? Šta mu je?"

Slegnula sam ramenima, a momak me je još jednom prodrmao.

"Da li si ti Nina Kolins?", upitao me je brzo i namrštio se. "Ako nisi, gde mogu da je nađem?"

Klimnula sam glavom zbunjeno i blago se namrštila.

"Jesam. Ja sam Nina Kolins", sporo sam odgovorila i pogledala ga. Brzo me je privukao u zagrljaj, a Nikolas pored mene se štrecnuo.

"O, dobro je. Mislio sam da te nikad neću naći. Rekli su mi da bi trebala da budeš ovde, ali uvek je postojala mogućnost da su me slagali", pričao je nerazumljivo i zvučao je jako uznemireno i ja sam ga ne znajući šta da uradim zagrlila.

Nakon nekoliko sekundi odmakao se od mene i pogledao me u oči.

"Juri me. Do sada je verovatno već ovde. Tako mi je žao što sam te uvukao u ovo, ali rekli su mi da si mi ti jedini spas."

"Ko te juri? I ko si ti?", Nikolas se brecnuo na njega.

"Nikolas Tompson, pretpostavljam", momak je rekao i ispružio ruku ka Nicku. "Tobijas Vud."

Nik se namršteno rukovao sa njim i pogledao ka meni sumnjičavo. Hteo je nešto da kaže, ali je Tobijas ponovo progovorio i prekinuo ga.

"Moramo da se sakrijemo. Ona zna da sam te tražio."

Uhvatio me je za ruku i potrčao uz stepenice. Nikolas nas je gunđajući pratio.

"Kuda vodi ovo?", upitao me je tiho.

"Na krov. Ali šta ti je? Ko te vija? I ko zna da si me tražio? I kako znaš moje ime?", postavila bih još hiljadu pitanja, ali me je povukao uza zid, a Nickolasa je gurnuo na drugu stranu. Preko mesta gde smo malo pre stajali, proletele su tri strele, a iz podnožja stepenica je dopiralo siktanje.

Pogledala sam preko Tobijasovog ramena i videla nisku figuru u dugoj crnoj odori sa ispruženim lukom i strelom. Kapuljača na odori mu je bila navučena tako da mu se lice nije videlo.

"To te vija", tiho sam prošaputala i odgurnula Tobijasa od sebe. "Bežimo na krov."

Potrčala sam, a na šakama su mi se pojavila dva mala plamena.

"Ne smeš da koristiš moći ovde. Jeste da se ne vide na kameri, ali će ostaviti trajne posledice na školi", Nikolasov glas mi je odzvonio u glavi.

"Slažem se sa njim", Tobijas je pomislio, a ja sam uzdahnula.

"Nisam ni planirala da ih koristim. Samo za svaki slučaj."

Kada smo istrčali na krov, figura nam je bila već jako blizu i nismo imali vremena ništa da kažemo. Nisam imala vremena da upitam Tobijasa šta je zapravo ovo što nas vija i zašto nas vija. Prvi plotun strela ispalila je ka nama čim se popela na krov. Uspešno smo izbegli sve strele, ali smo se sve više približavali ivici krova.

"Šta sada?", povikala sam ka Tobijasu, a on je slegnuo ramenima.

"Da skočimo?", upitao je kratko me pogledavši.

"Ako ti to možeš da preživiš, skoči", Nikolas mu je odgovorio, a Tobijas je frknuo.

"Ako ti možeš da preživiš otrovne strele, nemoj skočiti", odgovorio je podsmešljivo i na kratko se okrenuvši skočio. Vrisnula sam i krenula za njim, ali me ke Nikolas zaustavio uhvativši me za ruku.

"Da li si normalna?"

"Moramo mu pomoći, brzo! Kontroliši vazduh, nešto uradi, bilo šta. Moramo da se spustimo bezbedno", viknula sam i skočila, a Nik je skočio odmah za mnom.

Slobodno sam padala najviše sekund, a onda me je nalet vazduha obuhvatio oko struka. Lagano me je spustio na zemlju i odmah nestao. Pogledala sam u Tobijasa i Nika i osmehnula se.

"Na trenutak sam mislio da ćete me stvarno pustiti da padnem i spljeskam se", Tobijas je odahnuo i otresao prašinu sa farmerki.

Siktanje je bilо toliko glasno da se čulo sa krova i stvorenje je gledalo ka dole kao da je procenjivalo da li moze da skoči.

"Nina, moraš ga pogoditi vatrenom kuglom. To je jedini način da se uništi", Tobijas je rekao i pogledao me zabrinuto. "Da li možeš da ga pogodiš?"

Osmehnula sam se i pogledala Nikolasa. "Jedino ako vetar bude na mojoj strani."

Na šaci desne ruke mi je buknula mala vatrena lopta, a Nikolas je mahnuo rukama kao da pravi nešto od vazdušne struje.

"Spusti kuglu ovde", rekao je ispruživši ruku.

"Zar te ona neće opržiti?", zabrinuto sam upitala, a on mi je uputio pogled koji mi je govorio da mu verujem.
Pružila sam ruku i lagano počela da spuštam vatrenu kuglu.

"Samo polako", prošaputao je i ja sam pustila kuglu da padne na njegovu ruku. Na moje inenađenje, nije mu ni dotakla šaku već je odletela ka stvorenju koje je počelo lagano da silazi niz zid škole tako što mu je fasadna cigla služila kao stepenice. Moja vatrena kugla ga je pogodila, a ono se uz cijuk raspršilo. Jedini trag naše borbe bila je mala crna mrlja na mestu na kome je stvorenje stajalo.

Osmehnula sam se i bacila pet Nikolasu.

"Mislim da je vreme da nam objasniš šta se upravo dogodilo", rekla sam Tobijasu i uzevši njega i Nika za ruku povukla ih ka kafiću u blizini škole.

*****
"Izostaćemo iz škole", Nikolas je počeo da prigovara čim smo seli za sto u kafiću.

"Ozbiljno? Ti se nimalo ne pitaš šta se dešava?", upitala sam ga iznervirano.

Tobijas je izvadio paklicu cigareta iz džepa i spustio je na sto.

"Pušiš? To je tako nezdravo, smrdljivo i užasno. I neće te ubiti dovoljno brzo."

Uzdahnuo je i zapalio cigaretu.

"U ostalom, ako si hteo da umreš mogao si samo da pustiš da te ono stvorenje ubije."

"Pa, šta vas zanima?", upitao je kao da mu dosađujemo.

"Sve."
Pogledala sam ga ozbiljno, a da je pogled mogao da ubije već bi odavno bio mrtav.

"Okej. Zavalite se u sedište udobno, uzmite kokice i piće i počinjemo", rekao je sa blagim osmehom na licu, a Nikolas i ja smo prevrnuli očima.

"Pre svega, ja sam Tobijas Vud što već znate i posedujem element zemlje. Malopre, imali ste blizak susret sa drevnim bićem zvanim drekavac. Drekavci su u suštini mitska bića čije lice je nemoguće videti zbog kletve bačene na njih veoma davno, ali o njoj otom-potom. Njihovo oružje su luk i praktično neuništive otrovne strele koje je ne mogu da se potroše, što je veoma super osim ako vas ne pogodi ta strela. Za otrov drekavca ne postoji lek i osoba pohođena strelom umire veoma bolno, ali u kratkom vremenskom periodu. Drekavce je jedino moguće uništiti vatrom, kao što smo danas uradili. Da li je to jasno?"

Pogledao nas je kao neko ko objašnjava maloj deci jednostavnu stvar koju moraju da znaju. Klimnula sam glavom i podigla jednu obrvu u znak da nastavi.

"Znači, jasno je! Sjajno!", rekao je malo previše entuzijastično i privukao pažnju starijeg para za stolom pored našeg. Pogledali su ga šokirano zbog njegovog celokipnog izgleda, ali ja sam nabacila neki kez.

"Moj brat je upao u neku tuču u školi", cijukavo sam progovorila, a Tobijas me je ćušnuo u rame.

"Znaš da sam daleko od tvog brate, a još dalje od srednje škole?", upitao me je šapatom.

"Znam. Ali šta sam trebala da kažem? Izvnite na njegovom izgledu, ali vijalo ga mitsko stvorenje drekavac koje smo pobedili svojim super-moćima?", prosiktala sam na njega.

"Koliko ti imaš godina?", Nikolas je upitao Tobijasa, koji se nasmejao i slegnuo ramenima na moje pitanje.

"Dvadeset i jednu. Možemo li sada da pređemo na drugu etapu priče?", nezainteresovano je odgvorio i pogledao Nikolasa.

"Možemo", Nik je odgovorio i otpio gutljaj vode iz moje čaše.

"Ako se ne varam, pitala si me kako znam ko si. Odgovor na to je jednostavan: sanjao sam te. Zašto? Ne znam. Ali u svakom slučaju, u tom snu si bila sa Nikolasom i nekom riđikosom devojkom u dvorištu vaše škole."

"Ana", prošaputala sam.

"Nemam pojma ko je. U svakom slučaju, ta riđokosa mi se obratila i rekla mi da moram da te nađem ako želim da preživim. Rekla je još i da dolaze po mene."

"Pa si ti brže-bolje dotrčao do mene", zabrinuto sam mu odgvorila.

Klimnuo je glavom. "Ako se ne varam to bi bilo to od tvojih pitanja, a i treba da krenete pre nego što se vaši prijatelji toliko zabrinu da pokrenuo potragu za vama."

*****

"Nije odgovorio na pitanje ko zna da te je tražio", Nikolas je rekao čim smo se restali sa Tobijasom. On je otišao da se presvuče kod jednog prijatelja koji živi ovde.

Klimnula sam glavom zamišljeno.
"Znam", napravila sam pauzu i šutnula kamenčić. Otkotrljao se nekoliko metara od nas i kada smo stigli do njega, Nikolas ga je šutnuo. Na Nikovu pomisao da se ponašamo kao deca, osmehnula sam se nesevesno i blago ga pogledala.

"Sem tog pitanja, još nešto mi ne da mira. Otkud mu odjednom prijatelj ovde?", tiho sam izgovorila svoju pomisao.

"Misliš da ne treba da mu verujemo?"

Opalo lišće nam je šuštalo pod nogama, a blag vetar je činio da nam bude još hladnije.

"Ne znam. Trebali bismo da pokušamo. Možda je Serenina teorija bila ispravna i možda je on deo proročanstva", zamišljeno sam rekla. "A možda i nije i ispašćemo majmuni jer smo mu poverovali."

"Plan nam zvuči sjajno, zar ne?", upitao je sarkastično i prevrnuo očima, a ja sam se nasmejala i ćušnula ga u rame.

*****

"Apsolutno se ne slažem sa ovim. Nije još uvek spreman", Serena je gunđala dok se Piter pripremao za novu vežbu koju mu je zadao Tobijas.

Tobijasa smo, nakon nekoliko sati svađe, primili da sa nama trenira.

"Slažem se sa njom. Ovo će se završiti katastrofalno", Ana je promrmljala, a Tobijas je prevrnuo očima.

"Sve dok ne budeš imala viziju, nemaš pravo da govoriš šta će se dogoditi", odbrusio joj je, a ona ga je gađala hemijskom kojom je pisala esej iz engleskog.

Piterov zadatak je bio da napravi rupu u krugu napravljenom od kamenja i da posle vrati tu zemlju na mesto. Svi smo bili gotovo sto posto sigurni da neće uspeti, ali smo ga ipak pustili da pokuša.

"Okej. Nacrtaj krug u vazduhu i skoncentriši se na zemlju u krugu. Zamisli da je kontrolišeš. Spreman?", Tobias je upitao Pitera na šta je on klimuno glavom u znak potvrdnog odgovora.

Posmatrali smo ga u tišini kako crta mnogo manji krug nego što bi trebalo i zatvara oči.

"Ovo neće valjati", Sara je tiho rekla dok je Piter čudno i totalno neispravno mahao rukama.

"Okej. Piter, dosta!", viknula sam, ali me je izignorisao i nastavio da maše rukama.

Odjednom, iz dubine zemlje se čuo neki zvuk i ogromni stub zemlje se vinuo u vazduh. Piter i Tobijas su propali u rupu, a zemlja se nakon nekoliko sekundi vratila na mesto.

"Sranje, sranje, sranje", Ana je viknula i potrčala ka mestu odakle su njih dvojica nestali. "Piter? Da li si dobro?"

"Rekla sam da nije trebalo to da radi", Serena je besno rekla.

"Naravno, ti si uvek u pravu!", Vil je viknuo na nju, a ona ga je ubitačno pogledala.

"Ti si jedva čekao da pokuša! Stvarno si mislio da će uspeti? Za to su potrebni meseci vežbe!", Serena je vrisnula na njega.

"Ljidi! Ne bih da vam smetam u svađi, ali bilo bi sjajno da nas izvadite odavde nekako." Tobijasov glas se čuo prigušeno i bio je jedva razumljiv.

"Jao! Moja ruka!"

"Mogao si da me poslušaš da ne radiš to, ali ne, ti si morao da se praviš važan pred Anom! Eto ti sad!", Serenaje iznervirano viknula na Pitera, Ana je pogledala razočarano.

"Okej. Dosta. Dosta i dosta. Treba da se fokusiramo na to kako da im pomognemo!"

Vil i Serena su još uvek razmenjivali ubitačne poglede, ali su se ipak približili nama ostalima.

"Čini mi se da je glupo ako uzmemo lopatu i počnemo da kopamo", Nikolas je konstatovao na šta smo se osmehnuli.

"Znaš šta Tobijase? Hajde da ti lepo pomeriš ovu zemlju, pa će vas Nikolas izvući."

"Mislim da sam uganuo članak."

"Ne treba ti članak za to!"

"Serena, dosta!", viknula je Ana.

"Ajde više! Hoću da dobijem potrebnu negu! Moja ruka je polomljena!"

*****

"Znate šta smo danas pametno naučili?", Serena nas je šapatom upitala kada su se Sara i Vil probudili.
"Uvek treba mene slušati jer sam uvek totalno u pravu."

"Daj ućuti više!"