Sa visine sam posmatrala razrušen grad. Gomila kuća u plamenu, kuća sravnjenih sa zemljom. Pretpostavljam da je bilo veče, pošto je nebo na zapadu bilo gotovo krvavo crveno. Polako se spuštam na krov razrušene banke i u trenutnku kada moja stopala dotaknu zemlju, na dlanovima mi buknu dve male vatre.

"Vratila si se, draga", momak za koga sam bila gotovo sto posto sigurna da je Nikolas mi se obratio i zanosno se osmehnuo. Blago sam se osmehnula i nervozno pogledala ka čudovištu koje se nalazilo ispred nas.

"Spreman?", upitala sam ga tiho i bojažljivo, a on mi je uputio ohrabrujući pogled i klimnuo glavom. Pogledala sam ga u oči i zadržala pogled na njima. Izgledale su potpuno isto i kao i uvek osećala sam sigurnost dok sam gledala u njih. Ali ipak, nešto je bilo čudno na njemu, a ja nikako nisam mogla da shvatim šta. Odmahnula sam glavom u pokušaju da odagnam tu misao i da se skoncentrišem na magiju. Kada sam se konačno opustila, zatvorila sam oči i, samo meni poznatim pokretima, napravila sam ogromnu vatrenu kuglu. Dok je Nikolas pravio vazdušnu struju koja će moju kuglu usmeriti tačno ka glavi čudovišta, ja sam zamišljala kako kugla raste i izvodila drevnu magiju. Ispred naših očiju kugla je rasla i menjala se. Od male varnice, sada se pred nama nalazila džinovska kugla koja je mogla sasvim sigurno da sravni sa zemljom ceo Bridžvil. Bacila sam pogled ka Niku i on je klimnuo glavom. Čudovište, za koje sam nekako znala daje džin, je urliknulo ka nama i pesnicom spljeskalo obližnju kuću. Skoncentrisala sam se na vatrenu kuglu, obuzdavši poriv da nastavim da gledam u Nikolasa sve dok ne shvatim šta je to drugačije na njemu. Uz veliki napor sam je pomerila malo ka Niku i vazdušne struje su je preuzele. Pre nego što je udarila u glavu džina, morala sam još jednom da se oduševim njenom lepotom. Prvi put nakon mnogo vremena sam osetila da u potpunosti vladam vatrom. Čudovište se uz glasan urlik raspršilo i pred nama je ostao samo depresivni prizor razorenog grda. Odjednom, svaladala me je krivica. Toliko ljudskih života bilo je ugroženo zbog mene. Toliko kuća je uništeno zbog mene. Sa suzama u očima pogledala sam u mladića pored sebe. Dok osećam da me dobro poznata energija preplavljujem, tiho mu šapućem.

"Žao mi je."

Spuštam pogled i vidim da mi šake nekontrolisano svetle. U trenutku kada me vatra potpuno preuzima još jednom pogledam u Nika i shvatima zašto mi je bio čudan sve ovo vreme. Ispred mene se nije nalazio Nik. Ispred mene se nalazio Nikolas kao starac. Vrisak mi ispunjava pluća i ja zauvek gubim kontrolu.

*******

Otvaram oči i iznad svoje glave vidim vatrenu kuglu. Prvo što mi pada na pamet je pitanje: otkud se ovo stvorilo? Još uvek nesvesno krećem da je uklonim, ali brzo povlačim ruku. Mozak mi se ispunjava pitanjima. Šta ako sam zaista izgubila kontrolu? Vrtim to pitanje po glavi i razmišljam o činjenicama. Buljim u kuglu iznad mene i gledam male plamenove kako se prepliću. Konačno, prelazim šakom preko lica i duboko udahnuvši uklanjam kuglu. Eto ga. Obavljeno. Nije se dogodilo ništa strašno. Ispustim vazduh iz pluća i lagano ustajem iz kreveta zaključivši da od daljeg spavanja nema ničega. Pokušavam da shvatim gde se moj digitalni sat denuo sa noćnog stočića i tek nakon dobrih dva minuta traženja shvatam da sam u Sereninoj i Sarinoj gostinjskoj sobi. Mašem glavom na svoju glupost i uz uzdah izlazim iz sobe. Na putu do dnevne sobe nalećem na Saru koja izgleda zabrinjavajuće veselo.

"Kako si spavala?", upita me previše entuzijastično, a ja blago začkiljim. "Ovde se uvek najlepše sanja", veselo kaže i osmehnuvši se produži dalje, a ja još malo više začkiljim. Zbunjuje me njeno ponašanje. Razmišljala bih još o tome, ali, hej, moram prvo da popijem kafu. Ne možete da me krivite.

"Kako si spavala, sestrice? Ja se nikad u život nisam ovako naspavao", Piter dobacuje sa poda dnevne sobe. Samo sam prevrnula očima na njegovo pitanje i produžila u kuhinju.

Piter i Tobijas su se preko noći oporavili uz pomoć Sereninog magičnog melema. Naše roditelje, iako je Piter maloletan, nisu zvali u bolnici jer, kako se ispostavilo, Serena poznaje jednu doktoricu. A ta doktorica je smatrala da ne bismo mogli da nađemo način kako je Piter polomio ruku u školi. Donekle se slažem sa njom.

"Bu!"

Vrisnula sam poprilično glasno i krenula da udarim osobu koja je stajala iza mene.

"Nik! Da li si normalan?", upitala sam držeći ruku na grudima. "Hoćeš da umrem od straha?"

Nasmejao se i zagrlio me sa leđa. "Hajde Ni, znaš da sam se šalio."

Odgurnula sam ga i ustala od stola.
"Nisam raspoložena za šale tog tipa", iznervirano sam promrmljala i brzo otišla do dnevne sobe. Bacila sam se na kožni kauč, umalo prosuviši kafu, i posegnula za daljinskim na stolu. Čim sam upalila televizor dočekala me je voditeljka crne kose i zelenih očiju.

"Jutros oko pet sati posle ponoći, petočlana porodica je pronađena mrtva na izlazu iz grada. Žitelji kuća u blizini mesta nesreće nisu primetili ništa neobično..."

Uz uzdah sam izgasila televizor i pogledala ka bratu. On i Tobijas su se takmičili ko može da uhvati više gumenih medvedića ustima u užasno su mljackali.

Skolpila sam oči i pokušala da se usresredim na svoje misli, a ne na spoljne zvukove. Pre svega, izgleda da sam samo ja ovde loše raspoložena. Svi ostali su zabrinjavajuće veseli. Drugo, sanjala sam čudan san i nisam sigurna da li treba nekome da ga ispričam. I treće, ne znam šta taj san znači u opšte.

"Da li znate gde je Ana?"

"Nemam pojma", Tobijas je odgovorio između dva mljackanja.

"Ja znam", Serena se pojavila pored mene ni od kuda. "Otišla je sinoć kasno kući i nije se još vratila."

U tom trenutku čuli smo zvuk otvaranja ulzanih vrata kolibe i hladan vazduh je ušao unutra.

"Eto i nje."

Ana je utrčala unutra i pogledala ka nama.

"Užasno je hladno", tiho je rekla i pogled fiksirala na mene. "Nina, da li bi mogla da dođeš? Imam nešto da te pitam."

Nevoljno sam ustala sa kauča i uputila se ka njoj.

"Hajdemo gore", šapnula je i uputila se trčećim korakom uz stepenice. Ušla je u kupatilo i povukla me unutra.

"Zaključaj vrata." Okrenula mi je leđa i sela na pod prekrstivši noge. Brzo sam uradila šta mi je rekla i došla do nje.

"Sedi", pokazala je na mesto na podu preko puta sebe i sklopila oči. "Neko želi da te vidi."

"Ko?", upitala sam je šapatom, a ona je samo odmahnula glavom.

Pružila mi je ruke i počela nešto da šapuće.

"Izvini Ana, ali šta si ti? Pojaviš se odjednom i samo počneš da baješ nešto."

Jače mi je stisnula šake u znak upozorenja da ućutim, a ja sam iznervirano uzdahnula. Za par minuta je zaćutala i otvorila oči.

"Povućiću te nazad. Obećavam", klimnula je glavom kao da ubeđuje samu sebe da će sve biti u redu.

"Da li možeš", u sred rečenice me je prekinuo osećaj da padam, a zatim je nastupilo crnilo. Vrisnula sam u tami.

Minut. Dva minuta. Tri munuta.
Odjednom, zaslepila me je iznenadna svetlost i uz jauk sam pala na zemlju.

"Dođavola", uhvatila sam se za bolna leđa i uspravila se. Nalazila sam se u raskošnom vrtu. Dokle god mi je pogled dosezao raslo je cveće nepoznate vrste. Uprkos tome što je bio dan, videla sam njegov sjaj. U daljini se naziralo drveće neobičnog oblika i boja. Nikad u životu nisam videla takvu boju. Ličila je na kombinaciju ljubičaste, zelene i bele. Uporno sam gledala u drveće pokušavajući da shvatim koja je to boja i na koju me najviše podseća. Nakon dosta neuspeha, odmahnula sam glavom i čučnula da bih pogledala cveće. Pružila sam ruku ka jednom cvetu i on se odjednom vinuo u vazduh.

"To su duhovi. Predstavljaju srž nečije moći. Ne vole da ih neko uznemirava", iza sebe sam čula zvonak ženski glas. "Ja sam Vendi."

Pogledala sam u nju šokirano. "Da, ta Vendi. Ali, nismo zbog toga ovde."

"Pođi sa mnom", okrenula se i uputila preko čarobnog polja.

"Dakle, pretpostavljam da nikad nisi čula priču o čuvarima elemenata."

"Nikada."

"Okej, ukratko ću ti ispričati. Čuvari elemenata predstavljaju dve osobe koje poseduju dva elementa. Po pravilu su to u paru vatra i voda, odnosno vazduh i zemlja. Te osobe predstavljajh samu ravnotežu univerzuma, jer se u njihovoj moći nalaze same suprotnosti. Sa druge strane, njihov život ne može biti jednostavan. Najčešće su tragično umirali. Moraš razumeti, toliko moći u jednoj osobi... to jednostavno nije po pravilima prirode."

Njene prelepe plave oči su se napunile suzama koje je brzo rasterala treptajima. Nastavila je da šeta po livadi, a dok su od mene bežali, oko njenih nogu pa i nje cele su se okupljali duhovi.

"Koliko ih je? Duhova", upitala sam očarno gledajući u nju.

"Duhova?", osmehnula mi se. "Beskonačno mnogo. Za svaku osobu po jedan pa i još više."

"Ali, nemaju sve osobe moći. Kako za svakoga postoji njegov duh?"

"Svi imaju moći, negde duboko u sebi. Nisu isplivale na površinu i možda i nikad neće, ali svejedno postoje", osmehnula se. "Vreme je da ideš. Nina, šta god ti se dešavalo u budućnosti ne zaboravi o čemu sam ti danas pričala. Pokušaj da uvek napraviš pravi izbor."

Klimnula sam glavom i osmehnula se. "Gde se nalazim?"

"Na magičnom mestu. Nadam se da više nikad nećeš doći ovamo", misteriozno se osmehnula i pucnula prstima. I ponovo me je obuhvatila tama.

Nakon par sekundi našla sam se na podu kupatila u vikendici.

"Uspela sam! Uspela sam", Ana me je zagrlila na šta sam otvorila oči.

"Jesi", prošaputala sam. Odmakla se od mene i pogledala me pravo u oči uplakano.

"Toliko sam se plašila za tebe. Plašila sam se da nisam dovoljno jaka za tako nešto."

"Za šta? Gde sam upravo bila? I zašto?", polako sam je upitala zbunjeno odmahujući glavom.

Nasmejala se kroz plač. "Nemam pojma. U tome je problem. Samo se pojavila i tražila to od mene. Nije mi palo na pamet ni da razmišljam o tom zahtevu. Kao... kao da mi je oduzela mogućnost razmišljanja."

"Ko? Ana, ko se pojavio?", zabrinuto sam je upitala, a ona je više puta brzo odmahnula glavom i ustala. "Ana? Ana. Ana!"

Istrčala je iz kupatila zalupivši mi vrata pred nosom. Naslonila sam čelo na drvena vrata boje hrasta i čvrsto zatvorila oči.

Zašto je Vendi želela da priča baš sa mnom o čuvarima elemenata? Zašto sam u opšte odabrana? Šta znače svi oni snovi o čudnoj prošlosti? I najvažnije od svega: šta je značio najnoviji san?

Čula sam kucanje i dozivanje mog imena.

"Nina? Da li si dobro?", Serenin glas sa druge strane vrata je zvučao toliko umirujuće da sam ih najbrže što sam mogla otključala i pala joj u zagrljaj.

"Draga, šta je bilo? Šta ti je Ana pokazala?", upitala me je zabrinuto dok sam ja plakala na njenom ramenu.

Odmahnula sam glavom i pokušala da prestanem da plačem. Smešno mi je to da se tada ništa veoma loše nije događalo i većinu užanih stvari nisam znala, a ja sam već tada plakala.

"Zove te neki Edvard! Nina! Da se javim?", Piter je viknuo iz prizemlja, a ja sam se odmaknula od Serene.

"Stižem!"
Osmehnula sam se Sereni i potrčala niz stepenice. Po licu mi se definitivno videlo da sam plakala, ali sam se svakako javila ignorišući Piterov zabrinut pogled.

"Edvarde, već si me se uželeo", pokušala sam da zvučim veselo, ali mi nije uspelo.

"Da li si ti to plakala?", upitao je. "Znaš šta pričaćemo o tome kasnije, imam nešto važno da ti kažem. I šokantno."

"Okej, pričaj."

"Imali smo još jedno ubistvo."

Prevrnula sam očima. "Naravo da ste imali! Rekla sam ti da će se to dešavati."

"Da li možeš da me pustiš da završim? Neuspešno."

"Neuspešno? Šta je neuspešno?", zapanjeno sam upitala.

"Ubistvo, Nina. Devojka je živa. Ne verujem da će još dugo."

"Stižem što pre mogu. Ispitaj je za svaki slučaj."

Prekinula sam vezu i viknula Serenino ime. Za par sekundi se pojavila na vrhu stepenica.

"Da?"

"Brzo idemo do kola. Moramo u grad. Nik! Dolazi gde god da si!"

"Izašao je pre više od sat Nina", Piter mi je odgovorio i napravio zbunjen izraz lica. "Šta se događa?"

Odmahnula sam glavom. "Nema veze. Idemo!"
Povukla sam Serenu iz kuće i utrčale smo u auto.

*****

"Bukvalno smo doletele. Šta se događa?", Serena me je upitala dok smo užurbano koračale niz hol bolnice.

"Nina!", Edvard me je uhvatio za ruku i prislonio prst na usta. "Pokušajte da budete malo tiše. Ipak smo ovde ilegalno. Ulazite."

"Živa je?", tiho sam upitala.

"Još uvek."

Tiho smo ušli u malu bolničku sobu, a pogled mi je odmah pao na bledu plavušu na krevetu.

"Ti si Nina?", upitala je promuklim glasom i pogledala u mene.

Klimnula sam glavom i čučnula pored nje. "Da li možeš da mi kažeš šta se dogodilo?"

Pokušala je da progovori, ali na njenom licu se video bol.

"Nađi ga", prošaputala je bolno, a ja sam podigla obrve.

"Ga? Muško je?"
Klimnula je glavom i počela ubrzano da diše. Pogledala me je još jednom molećivo i sklopila oči. Nakon par sekundi disanje je u potpunosti prestalo.

Sklopila sam oči pokušavajući da obuzadam suze. "Sranje", prosiktala sam.

Edvard mi je pomogao da ustanem i smestio me u fotelju u čekaonici.

"Dobro sam. Samo... kako se zvala?"

"Eva." Klimnula sam glavom i krajičkom oka spazila Nikolasa kako nam se približava.

"Hej", seo je pored mene i zagrlio me. Verovatno je pročitao moje misli, jer me je još jače zagrlio.

"Baš užasno, zar ne?", upitao je tiho, a ja sam klimnula glavom.

Sedeli smo još neko vreme u tišini odajući poštu Evi.
Sada je glavno pitanje bilo: ko je on?