Kada sklopiš oči,
gde te san odvede?

*****

Nalazila sam se ispred bogato ukrašene kapije koja je vodila ka oronuloj kući. Pored mene je stajala devojka u ogrtaču i sa kapuljačom na glavi. Njene sive oči su se u potpunosti uklapale sa tmurnim vremenom oko nje. Negde u daljini je zagrmelo i to je prepalo devojku pored mene. Trgla se i duboko uzdahnula. Pogledom je još jednom prešla preko kapije ispred koje se nalazila i otvorila je. Krenula je sporim, ali naizgled sigurnim korakom prema oljuštenim vratima koja su se, kako je izgledalo, jedva držala na šarkama. Osećala sam devojčinu nesigurnost i njen strah. Kada je stigla do vrata, gurnula ih je i ona su se uz jezivu škripu otvorila. Provirila je unutra i polako ušla. Brzo se osvrnula oko sebe i očekivala sam da će zatvoriti vrata, ali ipak nije. Krenula je prema glavnoj i jedinoj prostoriji ove trošne kuće. Unutra, sedeći na stolici, dočekala ju je starica sparušenog lica i sede kose.

"Rekla sam ti da će ti kad-tad trebati moja pomoć", obratila se devojci koja je od njenog glasa pretrnula.

"Bili ste u pravu. Volela bih da odmah pređemo na moj problem", spustila je kapuljaču i pustila u potpunosti crnu kosu. "Ne mogu da pronađem kristal. I sami znate da je on jedino rešenje mog problema. Morate mi pomoći da ga pronađem."

"Mogu ti pomoći. Ali to ima svoju cenu", starica joj je odgovorila sa neutralnim izrazom lica.

Devojka je nervozno klimnula i prišla joj.

San se raspršio.

*****

Strčala sam niz stepenice i ušla u kuhinju. Dok sam pravila sebi doručak, uprkos buci koju sam pravila, čula sam glasove iz dnevne sobe. Mama je plakala i vikala na nekoga ko je ćutao kao zaliven. Lagano sam se došunjala i videla mamu kako drži polomljenu kristalnu vazu u rukama i Petera kako stoji pokajnički ispred nje. Odmah sam znala da se Peter neće lako izvući i bilo mi ga je pomalo žao. Digađalo se da moja braća polome neki skupoceni komad posuđa i nikada se nisu izvlačili lako. Piter me je uočio i poslao mi preklinjući pogled. Da mama ne bi i mene optužila u naletu besa, povukla sam se nazad u kuhinju kao poslednja kukavica. Nakon brzinskog doručka, uzela sam ključeve od mog automobila i izašla iz kuće.

Bilo je jedno toplo septembarsko jutro i ptičice su crvkutale na granama drveća. Setno sam prošla pored drveta na kojem je visila ljuljaka i dodala u mentalne beleške da bih posle škole mogla da još malo obiđem kraj u kome živimo i da se bolje upoznam sa njim. Lagano sam odšetala do garaže i kada sam ušla u kola, pustila sam poruku Piteru i pitala ga da li treba da ga čekam. Uključila sam radio i počela da čitam knjigu koju mi je Marina poklonila za odlazak. Utonula sam u magični svet knjige i nisam ni primetila koliko vremena je prošlo.

Čitanje je uvek bilo moj beg od svih problama i obaveza u stvarnosti. Još kao mala imala sam običaj da noću kada svi spavaju držim malu baterijsku lampu u ruci i pod pokrivačem čitam.

Kada nakon petnaest minuta još uvek nije bilo odgovora od Pitera, a početak škole je bio ozbiljno blizu, napisala sam mu još jednu poruku u kojoj sam mu zapretila da ću ga ostaviti kod kuće ako se ne pojavi u roku od minut ili još bolje u roku od odmah. Ništa. Još pet minuta je prošlo i odgovora nije bilo. Upalila sam auto i otkucala mu da sam krenula bez njega. Tek što sam izašla iz garaže, kad eto ti njega kako dotrčava sa sveskom koju pokušava da ugura u ranac u ruci. Prevrnula sam očima i uzdahnula dok se smeštao na suvozačko sedište.

"Znaš da škola počinje za tačno sedam minuta i četrdeset pet sekundi, a nama treba devet minuta i trinaest sekundi, ne računajući jutarnju gužvu?" rekla sam iznervirano tapkajući prstima po volanu i prošla kroz kapiju.

Pogledao me je začuđeno na šta sam ja još jednom prevrnula očima.

"Da, merila sam vreme. Da, važno mi je da stignem prvi dan na vreme u školu. I da, ako zakasnimo, ubiću te", izadnula sam i dala gas.

"Nisam mogao ranije da izađem. Mama me je zadržala. Mislim da planira da me ubije zbog vaze", zabrinuto je rekao, a ja sam umesto odgovora samo slegla ramenima.

Stali smo na crvenom svetlu na semaforu. Imamo je još četiri minuta i dvadeset i dve sekunde. Crveno će trajati još dvadeset i tri, te nam ostaje malo manje od četiri minute do početka časa. Nedovoljno. Uzdahnula sam. Tapkala sam prstima po volanu i gledala ravno ispred sebe, dok je Piter trupkao nogom o pod i gledao na stranu. Zeleno svetlo se upalilo te sam dala gas i zaobišla nekoliko automobila.

"Znaš razmišljao sam o onome što si rekla o ovom mestu dok smo se šetali juče", ovog puta je Piter prekinuo tišinu, "ono sve o serijskom ubici i to. Dok sam sedeo u Londonu to mi je bilo nestvarno, zanimljivo i kul, a sada mi je realnije. Kao da je tek sa postalo deo stvarnosti u kojoj živim. Imam osećaj da sam tek sad shvatio da se to dešavalo stvarnim ljudima. Ali znaš, još se nije dogodilo ništa što bi potvrdilo taj sasvim očigledan obrazac."

"Ili što bi tata rekao 'ubica je uhapšen'", rekla sam izmenjenim glasom i nasmejala se.
"Stavarno su sve poznate ubice uhapšene i osuđene. Problem je u tome što se to dogodilo tek kada je kvota ubistava ispunjena."

Parkirali smo se na školski parking za učenike i ostalo nam je tačno minut do početka časa. Izašla sam brzo iz auta sa Peterom za petama i krenula ka školi. Ispred nas se nalazila velelepna građevina obložena crvenom fasadnom ciglom. Utrčali smo u hodnik i stopili se sa masom učenika. Jedva smo došli smo do mesta gde nas je čekala nasmejana Olivija i ja sam odahnula.

"Vidim stigli ste na vreme, za razliku od Wila i Bila", rekla je veselo i zvonko se nasmejala.

"Zahvaljujuću užasnoj organizovanosti moje sestre, da stigli smo", Piter joj je odgovorio i prevnuo očima.
Nasmejala se i skrenula pogled prema meni. "Da li znate koje časove imate i gde?"
Frknula sam, pogledala Petera popreko i obratila se Oliviji.
"Prvi čas imamo matematiku, samo nemamo pojma gde je kabinet."

Klimnula je glavom i rekla da je pratimo. Dok smo hodali prema kabinetu pomislila sam da će nas masa pregaziti, ali svi su se sklanjali pred Liv. Imala je tu neku moć da razdvoji gomilu. Baš u trenutku kada smo stali ispred vrata kabineta, zvono nam je zazvonilo nad glavama. Pozdravili smo se sa Liv, koja je rekla da nas tu napušta pošto ima engleski, i ušli u učionicu.
Od sigurno tridesetak učenika u učionici primetilo nas je samo nekoliko. Ostali su bili u nekom svom filmu: ili su međusobno pričali u grupicama od po nekoliko, ili su gledali u telefone, ili su prelistavali neki udžbenike, ili su spavali. Smestili smo se u jedinu slobodnu klupu koja se nalazila u pretposlednjem redu.

"Gde su Bil i Wil?" Peter me je upitao glasno.
"Nemam pojma. Kada sam ustala nisu bili u svojoj sobi, tako da su verovatno odlepršali negde što dalje od škole", odgovorila sam mu takođe prilično glasno da bi me čuo od buke u učionici.

"Pametno", promrmljao je.

Ispred nas su sedele dve identične devojke plave kose, koje su se samo razlikovale u boji očiju. Na njih sam obratila pažnju tek kada se ona sa braonkastim očima, opasno sličnim mojima, predstavila i rekla da se zove Serena. Promrmljala sam nešto što je trebalo da predstavlja odgovor na njeno predstavljanje i nastavila da čitam. Druga devojka se Peteru predstavila kao Sara i njih dve su nastavile da ćaskaju sa njim sve dok profesorica nije ušla. U tom trenutku svi su zaćutali i u učionici se čulo samo udaranje njenih štikli o pod.
Započela je predavanje još sa vrata i nastavila monolog u narednih četrdeset i pet minuta. Matematika, koja mi nikad nije teško padala i koju sam volela, sa ovom profesoricom je postala najgori predmet.

*****

Nakon tri časa, napokon je došlo vreme za pauzu. Sa Piterom i Oliviom sam se uputila u kantinu, lepo uređenu prostoriju sa stolovima za kojima je moglo da sedi po desetak učenika.

Stali smo u red i ćaskali nešto neobavezno. Kada je Piter stigao na red, u kantini se čula neka čudna buka i tresak kao da je nešto palo. Okrenula sam se i videla Bila kako sedi na podu dok mu se poslužavnik sa hranom nalazi pored nogu, a hrana na glavi. Pored njega stajao je Wil koji je umirao od smeha i još jedna devojka riđe, skoro vatrenocrvene kose, sa ponosnim osmehom na licu. Nasmejala sam se i ćušnula Petera da bi se pomerio jer bio moj red da naručim hranu. Seli smo za sto sa bliznakinjama, Bilom, Wilom, jednim momkom i riđokosom devojkom od malopre. Will se još uvek smejao i pričao sa njom. Kada je moja radoznalost napokon pobedila, skrenula sam pažnju na sebe postavivši pitanje za koje sam znala da zanima i Pitera i Liv.

"Dakle, da li će nam neko napokon objasniti šta je ono bilo?"

Momak kome jop uvek nisam znala ime mi je odgovorio dok su me Will I riđokosa devojka, za koju sa kasnije saznala da se zove Ana, ignorisali i nastavili da pričaju.

"Tvom bratu je na pamet palo da je sjajna ideja da žonglira poslužavnikom sa hranom i dve pogačice. Kao što naslućuješ to mu nije uspelo i nešto hrane je palo na Anu, čiji izraz lica je bio nezaboravan i nemoguć za opisati, te mu je izručila ostatak hrane na glavu i kada je pokušavao da se izmakne zapeo je za poslužavnik i pao. To je proizvelo onu buku. Trenutno se nalazi u wc-u i pokušava da ispere sos iz kose", jako brzo je izrecitovao i osmehnuo se zanosno, "Nikolas, drago mi je."

Nasmejala sam se na njegovu priču i predstavila sebe i Pitera.

Nikolasove oči, sa kojima sam se susrela još nekoliko puta za vreme tog ručka, bile su olujno sive i menjale su nijanse u zavisnosti od njegovog raspoloženja. Dok je zadrikivao Billa, koji se u međuvremenu vratio sa pranja kose, oči su mu bile svetlosive i sjajne, a dok je pričao sa Peterom o tome kako i za koliko je njihov omiljeni tim izgubio jučerašnju utakmicu poprimile su tamniju nijansu.

Anin stil oblačenja je pre svega bio unikatan i neobičan. Danas je bila u svetloljubičastoj majci sa nekim čudnim izuvijanim šarama i u farmericama koje su izgledale kao da u slobodno vreme crta i piše neke simbole po njima. Pegice, raspoređene u nepravilnim grupicama po njenom nosu i oko njega, i riđa kosa činile su je još jednistvenijom i zbog toga se još više izdvajala iz jednoličnosti srednjokolskog okruženja.

"Znaš šta mi je jako čudno? Poznajem ga još od malena i nikad nisam videla da nekog gleda kao što tebe gleda. Bilo je tu onih bezveznih simpatijica i nekih kao devojki, ali to nije to", odjednom je promenila temu sa profesorice matematike.

Pogledala sam je zbunjeno i upitala: "Koga? Mislim ko me gleda tako?"

"Nikolas, nemoj da se pravi luda", pogledala me je popreko i blago se osmehnula, dok su joj zelene oči veselo sijale.

Imala je pravo kada je rekla da se pravim luda. Nekako sam od prvog momenta kada sam videla Nickolasa osećala neku vrstu čudne povezanosti sa njim. Prvo sam pomislila da sam poludela, ali onda sam shvatila da sam se možda samo zaljubila i da nema razloga da smatram da sam zrela za ludnicu. A onda sam se prestrašila idejom da sam se zaljubila u nekoga koga ni ne poznajem i zaključila da sam zrela za ludnicu. Naravno, odmah sam znala da Ana priča o Nikolasu, ali sam ipak pokušala da se izvučem.

"Čisto sumnjam da si u pravu. Doduše, nije ružan", veselo sam joj odgovorila uz osmeh, a ona se nasmejala i odmahnula glavom.

Sa Serenom sam počela da pričam kada je Ana otišla do toaleta i iako me je u početku nervirala, u narednim nedeljama smo postale sjajne drugarice. Za razliku od Serene, sa Sarom nisam nikako mogla da pronađem zajednički jezik.

Krišom sam pogledala ka Nikolasu na drugom kraju stola, a on je skrenuo pogled ka meni i osmehnuo se, zbog čega sam osetila leptiriće u stomaku.