Predivan topli ljetni dan, umoran sam nakon landranja po kvartu, jedva sam se dovukao u kuću. A tu blaženi mir, nikoga da mi smeta... Ovi moji su otišli nekud s autom, Veliki nešto radi po dvorištu, buraza već dugo nema, Nora spava na dvosjedu, ahhh, milina. Ispružio sam se na jastuku i počeo padati u san kad odjednom...

Čujem tiho, tiho mjaukanje, ma jedva ga čujem iako mi mačke imamo dobar sluh. Mjaukanje? Buraz? Zvuči mi kao da zove u pomoć. Teško sam uzdahnuo, protegnuo se i odlučio provjeriti šta je to. Dolazilo je odnekud odozgora, ali jako prigušeno. Hm? Kako sam se penjao na tavan mjaukanje je bilo sve glasnije. Ušao sam u taj polumračni prostor - nema prozora, samo vrata koja su po danu otvorena i osluhnuo. Ništa! Pustio sam glas, možda mi se odazove. I je! Nije to bilo tiho odazivanje nego vrisak "upomoć".

- Buraz?

- Ja sam. Upomoooooć!

- Buraz, di si? - gledao sam na sve strane, ali ga nigdje nisam vidio.

- Nemam pojma.

- Kako nemaš pojma?

- Ne znam, mrak je i tijesno je i grozno je ovdje. Izvuci me.

- Otkud da te izvučem? Ne vidim te.

- Ni ja se ne vidim, ništa ne vidim, daj me izvlači, jedva se držiiiiimmmm - shvatio sam da je očajan, ali mi i dalje nije bilo jasno di je. Shvatio sam da ne mogu ništa napraviti bez pomoći pa sam otišao po Velikog. E da, ali kako objasniti tim dvonošcima? Motao sam mu se oko nogu dok je on sjekao neke grane, samo me je brzinski pomazio i nastavio raditi.

Ovo neće ići, a burazov glas bio je sve slabiji. Znam! Nora! Na nju će Veliki sigurno reagirati, samo ju moram nagovoriti da se pokrene. Naravno da je prvo zarežala na mene jer sam ju probudio, ali sam ju i dalje budio. Opet je zarežala, iskezila se... Ma daj, pa ne misliš valjda da te se stvarno bojim! Pljusnuo sam ju po njuški, a ona je ljutito ustala. Onda sam joj uspio nekako objasniti da je frka i da mi se za tu pljusku može kasnije osvetiti, ne sad.

- Dobro, dobro, idem. Jao šta ste dosadni, nemogući ste - gunđala je, ali se na kraju pokrenula, otišla do Velikoga i počela onaj blesavi pasji ples. Znate ono - malo skakuće oko njega, maše repom, laje, povuče ga za hlače... Veliki je konačno, konačno shvatio da Nora nešto hoće od njega, a ja sam već nestrpljivo stajao na stepenicama za tavan. Nora je krenula na njih, okrenula se prema Velikome i zalajala, pa se popela još par stepenica i tada je Veliki napokon krenuo za nama. Došli smo na tavan na kojemu se više ništa nije čulo. Pretrnuo sam.

- Buraz? Ej buraz! Jesi tu? Daj se javi.

Neko vrijeme je sve bilo tiho, a onda sam začuo slabi glas. - Tu saaaam, upomoć!

Veliki ga je isto tako čuo i počeo pretraživati tavan, otvarao je ormare, virkao po kutijama, ali nije našao ništa.

- Nora, daj mu ti reci - opet sam ju pozvao u pomoć.

Nora je stala pred zid i zalajala, a Veliki se trgnuo.

- Šta je, Nora? Šta ima na zidu?

Jao, šta su ovi dvonošci blentavi! Nije na zidu, nego u zidu, shvatili smo i Nora i ja, samo kako to njemu objasniti. Nora je uporno lajala dok joj on nije prišao i počeo i sam osluškivati, a onda je povikao: Jebote! 

To dvonošci govore kad su iznenađeni ili ljuti. Počeo je polako kuckati po zidu dok se Mimi nije opet oglasio.

- Aha - Veliki je uzviknuo kao da je otkrio ne znam šta. Mimi je bio iza zida. Kako je tamo dospio, nemam pojma, u zadnje vrijeme ga je spopalo pentranje i bio je nezaustavljiv, ali je očito pretjerao. Veliki je gledao zid, lupkao, odmjeravao ga, češkao se po glavi, a ja sam već bio nervozan. Daj napravi nešto, buraz mi je na izmaku snage, probao sam mu reći, ali ne razumije. K vragu!

Napokon je dohvatio neki stroj, uključio ga u struju i onda je nastala jeziva buka. Baš jeziva, koja para uši, pa smo i Nora i ja hitno zbrisali odande. Na stepenicama smo gotovo udarili u Sina i Nju koji su se taman vratili iz dućana i panično se ustrčali na tavan.

- Šta se događa? Zašto bušiš zid? - Ona je povikala, ali ju Veliki nije čuo od te buke. Cirkus je potrajao još neko vrijeme, a onda je nastala tišina. Ja i Nora smo se polako popeli natrag i imali šta vidjeti. Buraz je polako izvirio iz rupe, sav isprepadan i prašnjav i vjerojatno gluh od one grozne buke.

- Pa kako je tu upao? - Sin se držao za glavu.

- Nemam pojma - odgovorio mu je Veliki i dodao mu Mimija. - Nosi ga dolje i pregledaj ga.

- Šta se dogodilo? - Ona je bila zbunjena.

- Očito je upao između ova dva zida i nije mogao van. Umirao sam od straha da njega ne pogodim s borerom dok sam bušio - Veliki je otpuhivao dok joj je odgovarao.

- Čovječe, ne mogu vjerovati. Mislila sam da rušiš kuću koliko je bučalo.

Shvatio sam da se Mimi zaglavio između našeg i susjedovog zida. To su vam, u stvari, dvojne kuće, spojene jedna uz drugu, svaka ima svoj zid, a između njih je samo malo prostora. Dobro je prošao, da ga nismo čuli i da ga nismo brzo spasili, ostao bi zauvijek tamo zaglavljen.

- Dobro, pa kako si mogao tamo upasti? - bio sam jako ljut na njega. Budala uopće ne misli.

- Pentrao sam se.

- I?

- I upao kroz neku rupu.

- E pa drugi put bolje gledaj.

- Neće biti drugog puta, za mene je pentranje gotovo.

- Ali mačak si.

- Od sada sam prizemljeni mačak i točka.

Možda je i bolje tako.

Ona rupa na zidu ostala je svih ovih godina kao podsjetnik na avanture mladog Mimija. Kasnije se penjao samo na prozor u prizemlju. Dalje od toga... Ma nisi ga mogao natjerati ni rotvajlerom.

***

Sva sreća pa je Mimi brzo postao toliko debeo da više ne bi mogao niti upasti između ta dva zida