Došli smo u ovu kuću na samom kraju ljeta, jesen samo što nije. U početku smo bili zbunjeni i preplašeni – novi prostor, pas, nepoznati otvarači... pa smo se sakrili u maloj kupaonici i čekali šta će se dogoditi. Ali otvarači su bili OK, davali su klopu, vodu, pa neke jastuke i polako smo se priviknuli. A ondaaa...

Onda smo, normalno, počeli istraživati. I otkrili neke krpe koje vise i lagano lepršaju. Jupiiiiii! Ne možete zamisliti koliko je to zabavno kad se zakačiš za tu krpu i ljuljaš, a kandžice ti lagano klize kroz nju. I tako je bilo zabavno dok nije došla Ona i počela urlati: Skidaj se za zavjesa, ti čudovište!

Zavjese, ha? E pa sorry, mislio sam da je to nama za igru. I bilo je neodoljivo, pa smo se i dalje ljuljali po tim zavjesama kad smo mislili da ne gleda, a kad bi nas ulovila, zbrisali bi u visinu. Pa ti sad lovi ako možeš. Bilo je super jer smo se nekad buraz i ja tukli na zavjesama. Ja sam, naravno, uvijek pobijedio jer sam lakši i spretniji. Kad bi se tukli na tlu, pobjeđivao je on jer je teži.

Osim zavjesa, najbolje igračke su bile brojne teglice i biljke u njima. Opet – ne-o-do-lji-vo. Pa mislim, pokažite mi mačka koji ne voli kopati po divnoj rahloj zemlji. I tako sam kopao po jednoj maloj teglici dok... Ups! Pala je i sve se prosulo. Naravno da je Ona odmah dotrčala, prizvala ju je buka koju je napravila tegla dok je padala na pločice, pa sam se pokušao praviti blesav. Možda okrivi Noru? Ona je, doduše, trenutno vani, na drugom kraju dvorišta, ali nikad ne treba priznati. Nikad!

Stali smo na tepihić ispred nje i odlučno rekli: Nismo krivi! A onda smo zbrisali jer, pogađate, nije povjerovala. Opet smo se zavukli u kupaonicu dok je s onom groznom spravom koja užasno buči čistila to što se prosulo.

Naučio sam iz toga nešto važno: ne kopaj više po malim teglicama, pa sam prešao na veće. E, tu možeš kopati koliko hoćeš, neće pasti. Samo što se iz jedne velike izvrnula neka čudna biljka. Ali nisam kriv, pa biljka je bila tanka i visoka, čudo da je uopće rasla u zrak, još mi nije jasno kako se već prije nije prevalila. Sigurno joj je bilo teško stajati na onoj tankoj nožici, samo sam ju riješio muka. Nisam kriv!

Jednog dana, kad je već bilo dosta hladno pa nismo puno izlazili van – svi dobro znaju da mi mačke oboooožavaaaamo vrućinu i mrzimo vlagu, a kiša je padala skoro svaki dan, u kući je nastala gužva. Počeli su razmještati namještaj, pa su dovukli nekakvo veliko drvo i kutije prepune svakakvih sjajnih šarenih loptica. Malo čudnih jer ne odskaču kao ove naše, a kad ju otkotrljaš sa stola padne i razbije se. Pih! Da mi je znati koja budala radi takve igračke za mačke. Svaka traje samo tren, sreća da ih ima puno pa se ima šta kotrljati. Sve dok...

- Iveeeeeet! Miči se. Pusti to – Ona je urlala, a Sin se iza njezinih leđa smijuckao dok ga nije otkrila.

- I tebi je zabavno? Dobro, onda to sad pokupi. TVOJ mačak je razbio – odbrusila mu je i nastavila vješati loptice po onom drvetu. Sakrio sam se na stolac i virkao u drvo. Bit će to divna igračka, samo da se otvarači maknu.

I maknuli su se, ja sam se sjurio, zakvačio, zaljuljao i... Ups! Ovo se opasno ljulja, ljuljaaaaaa seeeeee. Jedva sam se spasio jer sam u zadnji čas uspio odskočiti. Loptice su se otkotrljale na sve strane, dobro one koje se nisu razbile.

Nisam kriv! Pa ko im je rekao da postave takvo nestabilno drvo usred kuće?! Svašta.

Ona je gunđala i vratila drvo na mjesto, a Sin je opet skupljao krhotine. Doznao sam da se to drvo zove Božić i da mora biti tu u kući. Pa dobro, bar ću se imati s čim igrati. Ako se opet prevrne...

Ni-sam kriv!