"Šta se desilo?", Lav je zagrmeo.

"Vidiš valjda, prebila ga je.", Mitke je posprdno rekao i nacerio se.

"Da li si toliko nesposoban, jebote? Jel moguće da sve moram sam?", zasiktao je.

"Mala u nedelju uzima prvenstvo u kik-boksu, ali ti si to zaboravio da nam kažeš."

Lav ga je pogledao u neverici. "Tu informaciju inače nisi mogao da dobiješ bilo gde?", zasiktao je.

Siniša je slegnuo ramenima. "Trebalo je da otmem devojku, nisam znao da je mašina za ubijanje.", progunđao je.

"Trebala je da te ubije, kad si nesposoban. Ja ću to uraditi, ako joj otac posle ovoga ne uvede ponovo obezbeđenje. Tri godine čekamo priliku, da bi ti sad zasrao." Obojica su ćutala, Lav ih je pogledao, a onda besno izašao iz sobe, zalupivši vratima za sobom. Nije im ovo bio prvi put, bili su vrsni u svom poslu, nešto su radili za sebe, nešto za one koji plate, a ponešto i za službu državne bezbednosti. Tako su osiguravali sebe kako ne bi bili uhapšeni, ili likvidirani. Radili su sa drogom, oružjem, otmice, ubistva... Sve što bi im donelo dobru lovu. Voleo je taj život, pun adrenalina i neizvesnosti. Bilo je tu svega, para, kurvi, ludog provoda, ali i rizika. Par puta umalo i sam nije platio glavom, a bez mnogih drugova je ostao. Znao je kako se završava u tom poslu i nikad se nije zavaravao da će on biti izuzetak. Došao je do njene kuće. To je moralo biti završeno još noćas. Znao je da oko ponoći ima običaj da prošeta psa, mesecima su je nadgledali i pratili, kako bi upoznali njene navike i najbezbednije obavili sve. Najbolja prilika je propuštena, ali on nije imao nameru da odustane. Uskoro ju je video kako izlazi na kapiju u društvu nemačkog ovčara. Navukao je fantomku na lice, izvadio je pištolj, prišunjao joj se sa leđa, a onda je naglo uhvatio i stavio joj šaku na usta, a pištolj na slepoočnicu. Ker je zarežao i krenuo na njega. "Zaustavi ga, ili ću ga ubiti.", zasiktao je.

Klimnula je glavom, sklonio je ruku sa njenih usana. "Miran, Atos.", mirno je rekla.

"Odlično. Imaš dva izbora, krenućeš mirno sa mnom, ili silom. Ja nisam kao moj prijatelj, veruj mi.", zarežao je

Instiktivno je znala da je ne laže, pa je klimnula glavom. "U redu. Atos, mesto." Pas ju je poslušao. Pogurao ju je i krenula je u pravcu u kojem je želeo. "Visoko.", progunđala je kad je otvorio vrata mercedesa najnovijeg modela i pištoljem joj pokazao da uđe.

Prevrnuo je očima, zalupio vrata, zaključao ih, pa i sam ušao u automobil. "Zašto si tako mirna?", upitao je. Zbunjivala ga je, svaka druga bi histerisala, vrištala, plakala. Ona je samo mirno sedela i gledala ispred sebe.

Slegnula je ramenima. "Da li bi me pustio kad bih plakala?"

"Ne."

"Znam, odavno sam to shvatila. Onda od suza nemam ništa, a nije baš da želim da te iznerviram i da metak iz tog pištolja završi u meni.", progunđala je.

"Nije nam cilj da te ubijemo."

"Usrećio si me.", cinično je odgovorila i ućutala. Sat vremena kasnije su bili ispred neke male kućice u sred ničega, izveo ju je iz auta i povukao je unutra.

"Dobro veče.", rekao je dvojici muškaraca sa fantomkama, koji su sedeli za stolom.

"Ona nije vezana."

"Ne, nije. Sedi.", rekao je i izvukao joj stolicu.

Svalila se na nju i pogledala ih. Na trenutak je pomislila na borbu i pokušaj bekstva, ali ako je išta naučila od trenera, to je bilo da nikad ne ulazi u unapred izgubljene borbe, a ovo bi bilo upravo to. Sva trojica su bili visoki, mišićavi i jaki muškarci. Lav ju je pogledao i tad su im se oči prvi put susrele. Jebote, nikad u svom jebenom životu nije video lepšu devojku, a ni lepše oči. Radoznalo mu se zagledala u oči. Mutno zelene, posebna neka boja.

"Kako si je doveo ovde?"

"Recimo da znam kako sa ovakvim devojkama, jel tako, lepotice?"

Prevrnula je očima. "Sigurno.", zajedljivo je rekla.

"Spavaćeš u onoj sobi, ne pokušavaj da pobegneš, prozori su zakovani, a ova dvojica će biti ispred."

"Šta hoćete od mene?", hladno je upitala. Navikla je da nosi masku savršene staloženosti i hladnoće i jebeno se nadala da neće videti njen strah iza te maske.

Lav ju je pogledao. "Od tebe ništa, od tvog oca pet miliona eura."

Posprdno se nasmejala. "Ne vredim mu toliko, bolje da ste mu oteli konja, više bi vam dao. Moram da vas razočaram, to mi je očuh, ne otac."

Seo je na sto kraj nje i zapalio cigaretu. Ponudio je i ona je uzela. Pripalio je, pa je pogledao. "Dobro si čuvana, ne verujem u tu priču."

Krenula je da odmahne glavom, a onda se zamislila. Da, bila je bolje čuvana od svih njenih vršnjaka, ali ne zato što su je voleli, nego da ne bi odala tajnu. Zagrizla je usnicu, možda je ovo njena mogućnost sa beg. Pogledala je u oči čoveka koji je sedeo iznad nje i gledao je. Da li bi on pristao na plan koji joj je upravo sinuo? Shvatila je da mora da pokuša, ionako nije imala šta da izgubi, svakako se vraća u taj pakao. Ustala je. "Možemo li da razgovaramo nasamo?"

Gledao ju je direktno u oči, a onda je pogledao u ovu dvojicu. "Ostavite nas nasamo. Reci.", naredio je čim su izašli.

Skupila je svu hrabrost koju je našla u sebi, pre nego što je progovorila. "Hoću pola miliona i obezbeđenu kartu za avion što dalje odavde, pod drugim imenom i prezimenom i reći ću vam nešto za šta će vam dati bilo koju cifru da tražite.", mirno je rekla.

"Objasni."

"Ovo je moja jedina šansa za beg od dvoje bolesnika, za nju sam se molila godinama i samo me je to da ću jednog dana pobeći održalo. Pomozite vi meni, pomoći ću ja vama."

"Kako znaš da te nećemo prevariti?"

"Ne mogu da znam, ali ja nemam šta da izgubim, nikad nisam ni imala, samo nisam imala šansu."

Pogledao je, klimnuo glavom i uzeo telefon. "Imaš li neka gotova lažna dokumenta, na žensko ime, hitno mi je. U redu, Crni će doći po njih.", promrmljao je i spustio slušalicu. "Ideš u Rusiju, ja te vozim do granice, posle te preuzima druga ekipa i odlaziš još večeras. Tamo imam svoju ekipu, koja će te odvesti dalje i doneti ti pare kad sve bude gotovo."

Zapanjeno ga je pogledala. "Uspeo si tako brzo... Ma nebitno, ne znam da li je luđe što ti verujem, ili što odlazim daleko uz pomoć grupe kriminalaca.", progunđala je.

"Odustaješ?"

Odmahnula je glavom. "Ne! Bolje i da me ubiješ, nego da me vratiš tamo. Ne trebaju mi čak ni pare, snaćiću se."

"Pristao sam na dogovor, pare ćeš dobiti. Sad hoću informaciju."

"Uz mene su uvek išli telohranitelji kako ne bih progovorila, ili zatražila pomoć, a ne zato što im vredim i što me vole. Prvi put me je pretukao i silovao na moj dvanaesti rođendan, posle toga više ne znam koliko se puta ponovilo. Oboje, ne samo on. Mislim da će ti to biti dovoljno, ne želim u detalje. Obrati se mom treneru, kod njega je sifrovan telefon sa svim dokazima. Platiće za to koliko god budeš tražio."

Šokirano ju je gledao. Bila je toliko hladna dok je govorila o tome da je na trenutak pomislio da ga laže, a onda je pogledao u oči i shvatio da je ta hladnoća samo maska za sve. "Telefon sa dokazima?", upitao je pokušavajući da ignoriše sve osećaje, za koje je davno mislio da je izgubio baveći se ovim poslom. "Šta si planirala sa njim?"

"Da mi bude dokaz na sudu."

"Htela si da ih tužiš."

Prevrnula je očima. "Ne, šta bih dobila sa tim? U ovoj prokletoj zemlji ima toliko uticaja da mi ne bi pomogli ni da to uradi pred svima.", ozlojađeno je rekla. "Planirala sam da ih oboje ubijem."

Klimnuo je. "Imala si milion prilika za to. Zašto nisi?"

Nasmejala se. "Ispred njihove sobe je obezbeđenje u poslednje dve godine. Od kako se probudio i video me sa nožem ispred njih.", promrmljala je.

Uzdahnuo je. Nije mogao da ostane bezosećajan pred njenim očima i lepim licem. "Sakriću te najbolje što mogu, uvek će te nadgledati i u slučaju da nađu trag ka tebi bićeš premeštena."

Uzdahnula je. "Sasvim je dovoljno ovo.", promrmljala je. Najednom je dobila neverovatnu želju da vidi i lice ispod te maske. "Zašto je ne skineš?"

Čula je dubok smeh, a onda joj se približio. "Toliko lud nisam."

"Razumem.", promrmljala je.

Prešao je prstom po njenoj vilici, a zatim otišao do vrata i pozvao drugu dvojicu da uđu. "Došlo je do promene plana. Ona noćas ide za Rusiju, postoji telefon koji će nam se isplatiti više nego ona."

"O čemu ti, jebote? Plan je bio..."

"Bio je, ja sam ga promenio. Imaš li neki problem sa tim?", besno je zasiktao.

"Ne."

Ivana je posprdno frknula iza njih. "Šta?", naivno je upitala kad su je pogledali.

"Ništa, idite pred Crnog i uzmite dokumenta koja će vam doneti."

"Telefon je kod tebe?"

Na trenutak je razmislio, pa klimnuo. "Jeste. Krenite."

"Zašto si ih slagao?", upitala je kad su njih dvojica otišla.

Okrenuo se ka njoj i pogledao je. "To što ti ja verujem, ne znači da će i oni. Saznaće kad budeš daleko odavde."

Klimnula je glavom. "Hvala."

"To radim isključivo radi veće love, ne zbog tebe."

Prevrnula je očima. "Kako god, ja sam ti ipak zahvalna.", progunđala je.

Klimnuo je glavom. Nije želeo da se upušta u dalju priču sa njom. Ovde je zbog love, a ne da glumi njenog zaštitnika, podsetio je sam sebe. Narednih sat vremena su proveli u tišini, iako je par puta uhvatio njene radoznale poglede ka njemu. Prevrnuo je očima i pogledao je. "Šta?", planuo je.

Slegnula je ramenima. "Samo ne mogu da te pročitam. Oči i reči ti nisu usklađeni.", promrmljala je.

Frknuo je. "Žene, uvek traže nepostojeće u nekom."

Uvređeno ga je pogledala. "Ja nisam klasično žensko, niti tražim išta u tebi. Samo pokušavam da procenim ko si, ništa drugo."

"To tebe ne treba da zanima."

Bledo ga je pogledala. "Samo sam radoznala."

Zapalio je cigaretu i dobacio joj upaljač i kutiju. Uzela je jednu, zapalila je, pa mu bacila nazad. "Jesi li zbog situacije u kući počela sa kik-boksom?"

"Može se reći, ali sam ubrzo zavolela taj sport. Nisi mogao da nađeš pošten posao?", uzvratila mu je pitanjem.

Posprdno je frknuo. "Zahvaljujući ljudima poput tvog očuha i majke od poštenog posla ne može da se živi. To nije život, već preživljavanje. Završio sam fakultet, bio veoma ambiciozan, ali sam se okrenuo ovome kad sam to shvatio. Nakon toliko godina, ne bih ni znao da živim drugačije."

"Razumem."

Prevrnuo je očima. "Pitaj?"

"Kako tvoja žena podnosi takav život?"

Nasmejao se. "Nemam je. Nikoga, roditelji su me odbacili, navodno je bolje da me odmah sahrane, nego da ih ubije tuga kad me ubiju."

Progutala je. "Bar te vole.", prošaputala je.

"Ja ne bih to rekao."

"Onda grešiš."

Nadmeno se nasmejao. "Ja, lutko, nikad ne grešim."

Bledo ga je pogledala. "Samo toga nisi svestan. Zvučiš kao nabodbudi, ludi klinac, što verovatno i jesi.", progunđala je.

"Imam 49."

Odmerila ga je. Ispod uske, crne majice i crne trenerke su se ocrtavali mišići savršeno izvajanog tela. "Svaka čast, onda.", promrmljala je.

Prasnuo je u smeh i približio joj se. "Doneli smo dokumenta.", Mitk je rekao kad su ušli u tom trenutku unutra.

Okrenuo se ka njima, uzeo dokumenta i otvorio ih. "Ruslana Petrova.", rekao je imitirajući ruski naglasak.

"Sviđa mi se, žensko ime izvedeno od muškog Ruslan, što znači čovek-lav.", promrmljala je na ruskom.

Okrenuo se i iznenađeno je pogledao. "Znaš ruski?", upitao je takođe na ruskom.

"Govorim šest jezika, jedan od njih je i ruski. Šta je drugo devojka koja nije imala prijatelje, izlaske, momke, mogla da radi? Osim što sam trenirala, učila sam jezike, kako bih mogla da pročitam sve iz očuhove biblioteke.", progunđala je.

"Razmažena bogatašica."

Pogledala je u čoveka koji je to izgovorio. Njegove oči joj se nisu svidele, imale su isti izraz kao i oči njenog očuha. "Nepismeni kriminalac, potrčko boljeg i sposobnijeg, kojem nesvesno zavidiš. Pun zlobe i ljubomore. Ovaj će ti kad tad zabiti nož u leđa.", mirno je rekla na ruskom i pogledala u Lava.

"Šta je rekla?", upitao je.

Mitke ju je takođe razumeo i kako se slagao sa njom samo je odmahnuo glavom. "Neke gluposti o očuhu i njegovim knjigama.", promrmljao je.

"Kako si došla do tog zaključka?", Lav ju je upitao.

Pogledala ga. "Njegove oči se slažu sa njegovim rečima."

Klimnuo je. "Imaću to u vidu. Krećemo. ", progunđao je.

"Dokle je voziš?"

"Videću. Javiću se.", promrmljao je, povukao je za sobom i izašli su. "Šta misliš o ovom drugom?", upitao je posle dvadesetak minuta vožnje u tišini.

Slegnula je ramenima. "Deluje vrlo inteligentno, lojalno i pronicljivo."

"I jeste takav."

Klimnula je. "Oči nikad ne greše."

Nastavili su vožnju u tišini. Neka dva sata kasnije su se našli u šumi, gde ih je čekao crni džip. Pogledao ju je. "Oni će te odvesti do aerodroma u Bukureštu, odande imaš let za Moskvu, tu će te sačekati naši ljudi i odvesti na sigurnu lokaciju."

Klimnula je glavom. "Hvala ti za sve.", prošaputala je i pogledala ga u oči. Zatim se nagla, samo malo podigla fantomku i poljubila ga u obraz. "Čuvaj se.", promrmljala je.

Zatečeno je gledao. "Hoću i ti.", tiho je rekao.

Klimnula je, uzdahnula i izašla iz auta. Isto je učinio i on. "Dobro veče, momci."

Dva mladića su klimnula. "Dobro veče, gazda."

"Slušajte me, po bilo koju cenu ona mora biti u tom avionu, jasno?"

Obojica su klimnula glavama. "Naravno."

"Odlično. Hajde, upadaj u auto."

Klimnula je glavom, još jednom ga pogledala u oči i ušla na zadnja vrata. U roku od par sekundi ušla su i dvojica momaka, pokrenuli auto i krenuli u neizvesnost.