"Gazda, imamo problem.", momak je zadihano utrčao u kuću Igora Marića.

Čovek je podigao pogled. "Kakav, Marko?", nezainteresovano je upitao.

"Našli smo Atosa kako sedi sto metara od kuće, a gospođice Ivane nigde nema."

"Molim?", zagrmeo je. "Idi pogledaj u njenoj sobi. Ako je pobegla, kunem se, ubiću je kad je nađem."

Gorica, Ivanina majka, ga je pogledala. "Jel sam ti rekla da ne treba da joj ukidaš obezbeđenje?", prosiktala je.

Ljutito ju je pogledao. "Da nisam imao finansijskih problema ne bih.", zarežao je. "Bolje bi joj bilo da je mrtva, u suprotnom će proklinjati tren kad se odlučila na ovo.", prosiktao je.

"Nije u sobi, gospodine."

Igor je klimnuo. "Zovi načelnika Kalinića, on će se pobrinuti da je nađe.", progunđao je.

Momak je uradio šta je od njega traženo i dva sata kasnije vest o Ivaninom nestanku se proširila Srbijom.

"Dobar dan.", Lav je ušao u teretanu i obratio se mladom čoveku.

"Dobar dan, izvolite?", Mihajlo je rekao.

"Tražim Mihajla."

"Ja sam."

"Ivana me je poslala po telefon.", tiho je rekao.

"Naravno, krenite za mnom. Jel ona dobro?", zabrinuto je upitao.

"Jeste i daleko odavde. Računam da ćete biti vrlo diskretni povodom te informacije."

Mihajlo je klimnuo. "Naravno, vi niste ni bili ovde, niti sam vas ikad išta pitao. Jedino je bitno da je ona na sigurnom. Izvolite.", rekao je i pružio mu telefon.

"Znate li šifru?"

"Ne, gospodine, žao mi je."

Lav je klimnuo glavom. "U redu, doviđenja. ", progunđao je i izašao. Pola sata kasnije je sedeo sa Mitketom u kafiću i nervozno gledao u telefon. "Kako sad da ga otključam, koji kurac?", besno je upitao.

"Zar je nisi pitao za šifru?"

"Zaboravio sam.", promrmljao je.

Mitke se nasmejao. "Svidela ti se mala."

Prevrnuo je očima. "Ne seri.", progunđao je, a onda skinuo masku sa telefona. "Pametna cura.", nasmejao se kad je ispala ceduljica sa sifrom. Ukucao je i odmah je ugledao zaštićen folder. Ukucao je istu šifru, otvorio ga i ugledao snimak. "Nećemo ovo prodati skotu za pare.", zarežao je nakon samo pet minuta snimka. Bio je dugačak dva i po sata, ali i ono što je video mu je stvorilo mučninu u želudcu.

"Nisi mi uopšte ni rekao zašto si promenio plan. Mislim da mi duguješ objašnjenje, ako želiš da odustanem od tolike love."

Pogledao ga, bacio mu telefon i pokazao glavom. "Nađi sam odgovor."

"Sunce ti jebem! Šta planiraš?"

"Pustiću ga u javnost."

"Misliš da bi se ona složila sa tim?"

"Ona je na sigurnom, stalno je pod prismotrom i daleko od haosa koji ću ja ovde da napravim."

"On je vrlo moćan čovek, možda..."

"Odlučio sam već. Poslaću ga anonimno svim medijskim kućama. Neću direktno ulaziti u sukob sa njim, ali ću ga upropastiti."

Mitke je klimnuo. "Ne razumem, Sinišu je upropastila od batina, a mora se priznati da je i jači i višlji od ovog matorog."

"To je bilo pre tri godine, video sam datum pre nego što se video otvorio. Trpi to od svoje dvanaeste, Mitke, verovatno je i strah paralisao."

"Nije delovala ni najmanje uplašeno sa nama.", progunđao je.

"Dok je ne pogledaš u oči. Nije važno, sačeka ću da mi jave da se smestila, a onda šaljem medijima."

"Rekoh ja, svidela ti se mala."

"Ja sam tebi rekao da ne sereš.", prosiktao je.

"Prijatelji smo decenijama, misliš da bi mi takvo nešto promaklo? Priznaj."

Prevrnuo je očima. "Ostavi me na miru.", progunđao je.

Mitke se nasmejao. "Pusti snimak i briši za Moskvu."

"Moram da idem.", progunđao je, skočio sa stolice i izleteo iz kafića, ostavljajući nasmejanog Mirketa. Bilo je dva sata posle ponoći kad mu je zazvonio telefon. "Molim?"

"Smestili smo je."

"Odlično, jel u redu sve?"

"Mhm, ali gospođica insistira da joj damo da razgovara sa vama."

"Daj joj telefon."

"Hej, lepooki, stigla sam.", veselo je zacvrkutala. "Usput, Moskva je divna, a još lepša sloboda koju sam osetila kako sam sletela ovde na aerodrom. Nego zaboravila sam da ti kažem, šifru od telefona imaš na papiriću, a on se nalazi u maski telefona.", verglala je.

Nasmejao se. "Lepooki? Našao sam sve."

"Ne znam ni kako se zoveš, morala sam nekako da te oslovim.", progunđala je. "Jesi li mu odneo?"

"Ne, ne brini pare ćeš dobiti..."

"Ma zabole me za pare, snaćiću se ja ovde, jezik znam, a znam svašta i da radim.", progunđala je. "Video si snimak?", najednom je upitala.

"Samo početak."

"Ok, ne želim više da ti smetam.", promrmljala je. Odjednom više nije osećala tu bezbrižnost sa njim, već tešku sramotu. Video je sve, ko zna kako mu je gadna sad bila. Nije znala zašto se sad opterećuje uopšte sa tim, ona ni ne zna ko je taj tip, šta je briga šta on misli.

"Slušaj, šta god da ti zatreba, šta god da primetiš, obrati se toj dvojici, a oni će mi preneti, važi?"

"Mhm.", promrmljala je.

Osetio je da se povukla i mogao je da predpostavi zašto. "Kako ti se sviđa stan?"

Nasmejala se. "Fenomenalan je, mali, intiman i uređen sa toliko ukusa. Nadam se da neću skoro morati da ga napustim. Ima toliko puno knjiga koje nikad nisam pročitala, udobnu fotelju i ogroman stakleni deo zida, sa pogledom na Crveni trg. Znaš li da ovde već pada sneg?"

"Mhm, čuo sam. Daj mi Dimitra na par trenutaka."

"Važi.", rekla je.

"Reci?"

"Ostavite joj taj telefon, želim da imam direktan kontakt sa njom. I, Dimitre, ne ispuštajte je iz vida, u redu?"

"Ne brini, biće sigurna."

"Dobro, vrati joj sad telefon.", progunđao je. "Slušaj, mala, ostaviće ti oni ovaj telefon, šta god da ti zatreba, možeš da me pozoveš, nebitno je vreme."

"Slušaj, zelenooki, ja bih da znam koga zovem."

"Možda jednog dana, za sad mi se sviđaju tvoji nadimci.", rekao je smejući se.

Frknula je. "Kako god, isto važi i za tebe, dugujem ti život.", tiho je rekla.

Prevrnuo je očima. "Ništa mi ne duguješ. Hajde, idi i odmaraj, zvaću te ovih dana da vidim kako si se snašla."

"Važi, ćao.", promrmljala je i spustila slušalicu.

Uzdahnuo je, zavalio se na stolicu i pogled mu je pao na telefon sa snimkom. Dohvatio ga je, progutao i pustio ga. Nakon nešto malo manje od pola sata je bacio telefon i besno skočio. Šetao je kao lav u kavezu i smišljao kako da mu se najjače osveti. Dohvatio je svoj telefon i okrenuo Mitketa. "Jebote, spavam, šta hoćeš?", pospano se javio.

"Mala se smestila, sutra ćeš odneti moj deo od prošle ture kokaina Dejanu, sešće na avion i odneti Dimitru."

"Šta će njemu tolike pare?"

"To je za nju, njen deo."

"Da te podsetim, odustao si od ucene.", Mitke je progunđao.

"A ja tebe da je to bio dogovor, a ja svoje dogovore poštujem."

"Neka ti bude. Kurac bi se ti odrekao svoje love da ti se mala nije svidela. Učiniću tako, laku noć.", progunđao je i spustio mu slušalicu.

Bilo je oko šest ujutru kad je Ivana ustala. Popila je kafu i popušila cigaretu, gledajući Moskvu kroz prozor, a onda se dobro obukla, obula i izašla iz stana. Krenula je lagano da trči, dok joj je hladan zimski vazduh rezao pluća. Nekih petsto metara od njenog stana ugledala je teretanu, skrenula, pa ušla unutra. "Dobro jutro.", javila se devojci za pultom.

"Dobro jutro, gospođice. Izvolite."

"Želela bih da se učlanim, ali me prvo zanima šta imate."

"Pođite sa mnom u razgledanje. Vidite, imamo sve, pilates, ples, sprave za trcanje, bicikl... Tamo je sala za boks i kik-boks, ali predpostavljam da vas to ne zanima, samo sam dužna da kažem."

Ivana se nasmejala. "Upravo me to zanima, gospođice. Mogu li da je pogledam."

"Naravno."

"Au, jebote!", zapanjeno je rekla. "Savršena je. Predpostavljam da mogu da se učlanim i koristim je."

"Naravno, imamo i našeg trenera ovde, ukoliko želite da vam pokaže osnove."

U tom trenutku se setila Mihajla i svojih prvih koraka u tom sportu uz njega. Odmahnula je glavom. "Ne, za sad ne. Možemo li da završimo oko prijave?"

"Naravno, pođite sa mnom. Prvi mesec je besplatan, u ime dobrodošlice. Ja ću ovde upisati vaše ime i prezime i dobrodošli ste uvek. Teretana radi 24 sata, tako da kad god želite."

Klimnula je glavom. "Imate svoju opremu, rukavice i te stvari?"

"Naravno, čak dobijate i svu opremu za vežbanje."

Osmehnula se, izvadila ličnu kartu i pružila joj. "Izvolite."

"Dobrodošli, gospođice Ruslanda, nadam se da ćete biti zadovoljni našim uslovima."

"Naravno da hoću. Hvala vam, vidimo se.", rekla je, uzela ličnu kartu od nje i izašla van. Nastavila je da trči, sve više ubrzavajući tempo. Uživala je u slobodi, hladnom jutarnjem vazduhu i tom nepoznatom, ali prelepom gradu. Imala je vremena za razgledanje, tako da je jutro iskoristila isključivo za trening. "O, dobro jutro, Dimitre, otkud vi ovako rano?", raspoloženo ga je upitala kad ga je našla ispred zgrade.

"Gde ste do sad, gospođice? Nisam znao da ovako rano ustajete, gazda će me ubiti, ako sazna za ovo."

Osmehnula mu se. "Opusti se, onda neće saznati. Inače ne ustajem ovako rano, ali sam se probudila. Jeste li za kafu?"

Klimnuo je glavom i krenuo za njom. Raspremila se i stavila kafu, pa ga pogledala. "Izvinite, nisam želela da vas zabrinem.", promrmljala je i povrvenela.

Osmehnuo se. "U redu je. Kako vam se sviđa Moskva?"

"Iskreno, nisam ni išla u razgledanje. Prvo što uradim kad ustanem i popijem kafu je trening. Nakon toga doručak, čitam, pa onda popodnevni trening i uveče šetam Atosa. To dođe nešto kao trening, više šeta on mene, nego ja njega.", rekla je smejući se.

Namrštio se. "Gde tu uglavite vreme za prijatelje, porodicu?"

Progutala je. "Nigde, nemam ih.", prošaputala je. "Možemo li da promenimo temu?"

"Naravno, oprosti."

Osmehnula se. "U redu je. Učlanila sam se u teretanu, dole kod šetališta."

Klimnuo je. "Ta je najbolja u gradu. Slušaj, dole u zgradi imaš prodavnicu, butike, sve što ti je potrebno."

Zasmejala se. "Ima sve, nemam para.", progunđala je.

"Ne brini, gazda stana ima otvoren račun ovde, uzimaj slobodno dok se ne snađeš."

"Misliš da se ne bi ljutio?"

"Znam, razgovarao sam već s' njim."

Odahnula je. "Dobro je, ionako sam razmišljala šta ću za odeću, da mi nisi ostavio sinoć svoju jaknu umrla bih od zime."

Nasmejao se. "Ništa onda, kad popijemo kafu idemo u kupovinu."

Pola sata kasnije bili su u niskom prizmelju zgrade. Zapanjeno je shvatila da se ispod nalazio čitav mali grad. "Ovde ima svega!"

"Mhm, slobodno kupuj sve što ti treba.", rekao je smejući se.

Prevrnula je očima. "Treba mi par trenerki, patike i oprema za trening."

"Haljine, šminka?"

Bledo ga je pogledala. "Šminkam se jednom godišnje, haljinu ne nosim."

Prevrnuo je očima. Pogledao po foajeu, a onda je povukao ka jednoj radnji. "U jednoj ovakvoj moja žena kupuje haljine, siguran sam da bi te i ona povela tu. Upoznaćeš je.", mrmljao je.

Smejala se kao luda. "Na meni haljine stoje kao na konju, jebote, a na štiklama tako i hodam.", rekla je smejući se.

"Naučiće te Mili.", tvrdoglavo je rekao. "Može ova?"

Namrštila se. "Prekratka je i crvena. Ne volim crvenu boju. Ova je lepa.", rekla je i izvadila dugu, crnu haljinu.

Prevrnuo je očima, uzeo je i vratio je. "Jedino ako hoćeš da ličiš na časnu sestru.", progunđao je.

"Šta fali časnim sestrama?"

"Ništa, al ne treba da ličiš na jednu od njih."

Taman je zazinula da mu odgovori kad joj je zazvonio telefon. "Molim?"

"Danas će ti jedan momak doneti pare."

Prevrnula je očima. "Zdravo, lepooki i meni je drago što te čujem, kako si?", ironično je rekla.

Nasmejao se. "Zdravo, lepotice. Šta radiš?"

Uzdahnula je. "U kupovini sam sa Dimitrim i na rubu živaca. Prvo, doveo me je na račun vlasnika stana, dobro, to ću sad da imati sa čim da isplatim. Ali ja bih samo htela par trenerki, patike i opremu za trening. On insistira da uzmem haljine i šminku.", procvilela je.

Lav je prasnuo u smeh. "Pretpostavljam da ti je spominjao Mili. Ne brini, lepotice, on samo ne može da prihvati da nisu sve žene kao njegova. Kupi par haljina, možda ti se i svidi.", promrmljao je.

"Na haljine ne idu patike."

"Kupi i štikle.", praktično je rekao.

Frknula je. "Da polomim obe noge, jel?"

Smejao se kao lud. "Daj mi Dimitra.", progunđao je.

Pružila mu je slušalicu. "Kaži, gazda?"

"Ostavi je na miru, Dimitri. Nek kupi šta hoće i ne dozvoli joj da plati taj račun.", progunđao je.

"Kako to misliš da izvedem, jebote? Nema šanse da..."

"Daj je meni. Slušaj, lutko, nemoj plaćati taj račun, uzmi sve što ti treba, a kad gazda dođe daćeš njemu pare."

"Zašto?"

Razdraženo je uzdahnuo. "Zato što mu prvog skidaju svakako sa računa, može da dođe do greške, pa da naplate duplo."

"Aha, dobro. Mislim da ću ipak da kupim haljinu.", promrmljala je.

"Kakva je?", tiho je upitao. Želeo je da je zamisli u njoj.

"Savršena."

"Sve si mi rekla."

"Možda me jednog dana i vidiš u njoj. Učlanila sam se u teretanu, od sutra nastavljam sa treninzima. Usput, kako sam razumela, Dimitri ima ženu, ne može i neće me pratiti u stopu, ako mi nešto bude trebalo, zvaću ga.", progunđala je.

"Ne može tako..."

"Može, zelenooki. Sem tebe i ona tvoja dva mamlaza niko i ne zna da sam ovde. Nema potrebe. .."

"Ima. Nećemo se raspravljati, biće kako sam rekao.", zarežao je.

Frknula je. "Ako ti tako kažeš.", promrmljala je i oterala ga u sebi dođavola.

"Slušaj, nemoj da ti padne na pamet bilo kakva glupost.", zarežao je.

Nasmejala se. "Ili? Ti si u Beogradu, ja u Moskvi, ne možeš mi ništa.", progunđala je. "U stvari, svakako mi ne možeš ništa, ti si dobio svoju lovu, ja svoju slobodu i..."

"I napravi neku glupost, za tri sata sam u Moskvi!", zarežao je i spustio slušalicu.

Zatreptala je prema Dimitrovu. "Šta hoće on od mene?"

"Rekao bih tebe.", rekao je smejući se.

Prevrnula je očima. "Može tata da mi bude. Uostalom, ja ne znam ni kako on izgleda, nosio je fantomku sve vreme. Doduše, prepoznala bih ga po očima istog sekunda kad bih ga ugledala."

"Znači, razmišljala si kako izgleda?"

Klimnula je, pa odmahnula glavom. "Naravno da ne, zašto bi me tako nešto zanimalo.", neuverljivo je rekla.

Posprdno se nasmejao. "Kako da ne."

Ošinula ga je pogledom, ali je prećutala opasku, imala je osećaj da se samo dublje uvlači.