Zašto ne bismo počeli od Somnodija? Mesto koje nas je spojilo. Mesto na kom si mi pokazala mir. To mesto mi je i dan danas nešto bitno. Tamo pronalazim sebe i razmišljam. Uglavnom sam dosad razmišljao o tebi, Anđele moj. 

Razmišljao sam o tome šta si mi učinila, Natalija. Razmišljao sam o tome kako sam te poslednji put video. Kako sam samo tako stajao dok si polako zatvarala oči i ispustila dušu. 

Da li misliš da ću ikada moći to da zaboravim?

Pokazala si mi najvedrije nebo i najružniju tamu. Sa tobom sam prošao kroz sve, ali stvar je u tome... Tek sam sada shvatio o čemu se tu zapravo radilo.

Između nas nije postojala ljubav. Makar ne sa tvoje strane. I ako jeste, ja je ne mogu definisati.

***

"Dakle ovo je čuveni Somondi?" Upitala si me i sela do mene. Spustila si fotoaparat i gledala sa osmehom. Prosto sam mogao osetiti tu sreću u tvojim očima. Konačno si se osećala slobodnijom, a to je zbog toga što si daleko od Pavela i tvojih dvorskih luda. Gledala si me u želji da pričam sa tobom, a znao bih da ako počnem da pričam, stigli bismo do teme o Nataliji.

"Da." Rekao sam sa osmehom i opustio se na travi dok je sunce grejalo moje lice. "Dopada ti se?"

"I te kako." Izgovorila si. "Uživam u prirodi, razbistrim misli kada sam na čistom vazduhu." Gledaš me i ujedno se smeškaš. Sa sebe polako skineš trenerku i položiš je na travu. Spustiš se i legneš. "Divno je."

Klimnem glavom i zatvorim oči. Na trenutak sam u drugom svetu. Ispred sebe i dalje vidim zeleno prostranstvo i vedro nebo. Tišina ovde ipak vlada. Svaki mišić bi mi se sada opustio, ali ne može. Prosto ne može kada sam pored tebe.

"Kako znaš uopšte za ovo mesto? Ne vidim da drugi ljudi dolaze ovde." Upitala si, a to je baš ono čega sam se plašio.

"Dolazio sam ovde sa svojim roditeljima ranije." Slažem. Ubija me ovo. Ne znam koliko ću još morati da te lažem.

"Gde su oni sada? Nisi mi ih pominjao ranije." 

"Poginuli su." Otvorim oči i uhvatim tvoj uplašeni pogled. Gledam u tvoju meku kožu koja se lagano naježila. Okrenem se na bok što me približi tebi. "Nema potrebe da me tako gledaš, u redu je da pričamo o njima." Osmehnem se i primetim se okrećeš na stomak dok u rukama držiš cvetić i čupkaš ga. Okrenem se za tobom i iz ruke ti ga uzmem i nastavim sa listićem na kom si zastala.

"Volela bih da tako možemo da pričamo o Nataliji." Tiho kažeš i pogledaš me.

Zašto si uporna? Zašto te toliko zanima Natalija? Zar si toliko luda za mnom? Slatka si, ali se bojim da ti ne mogu otkriti sve što bi želela da znaš.

"Ako je to ono što bi volela, slobodno." Nasmešim se i u istom trenutku se molim da me ne shvatiš ozbiljno.

"Kako je Natalija umrla?" 

Lako. To sam već smislio.

"Poginula je u saobraćajnoj nesreći." Ispadne mi. Nisam to trebao reći, to nije laž koju sam hteo pomenuti.

"Baš kao i tvoji roditelji?" Spustiš pogled kada shvatiš da te lažem.

"Čudno zar ne?" Srce mi zakuca brže ovog puta.

"Leon... Znam da to nije istina." Izgovoriš što me u trenutku ubije.

"Ne znam šta želiš drugo da ti kažem."

"Vidiš... Ja znam puno toga i čekam da mi se otvoriš. Ako ne sada, bićemo tu kad tad." 

"Znaš puno toga?" Ponovim.

"I više nego što možeš da zamisliš."

Shvatiću ovo kao šalu.

"Uhodo." Ovo te nasmeje, ali te i uozbilji. 

"Dakle... Kako ti ide pisanje?"

Ova tema mi se više sviđa. Pametna si, Amela.

"Dobro. I više nego dobro. Već nedelju dana mi inspiracija ne staje, tako da ni sam ne znam gde me to može odvesti." Osmehnem se i uberem ti cvetić. "Ja sam na redu." Kažem i okrenem se. "Zbog čega još uvek živiš sa Pavelom? Mislim... Imaš devetnaest godina."

"Znam na šta misliš. Često sam ranije razgovarala o tome sa njim, ali sam u međuvremenu odustala kada sam primetila da od toga nema ništa i da će njegova reč ostati poslednja."

"Poštuješ ga. Dopada mi se to kod tebe."

"Samo ti se to dopada kod mene?" Izgovoriš tiho. Kao da si jedva pustila glasić.

"Ne samo to." Istim tonom kažem.

"Molim?"

"Dopada mi se to što razmišljaš odraslo... Život ti je uz Pavela možda lak, ali na pravi način iznosiš to sve."

Pitaj me još jednom šta mi se dopada kod tebe. Kunem ti se, Amela. Samo još jednom i reći ću ti sve. Reći ću ti kako mi se dopada kada tako pocrveniš, kako mi se dopada kad oblačiš tu usku odeću i kada se zamišljeno grcneš za usnicu. Reći ću ti koliko me svaki tvoj pokret čini ludim. Bože, da si samo svesna koliko te želim... Koliko prilika sam dosad imao, koliko sam toga propustio. 

Pitam se zašto te gledam tako izdaleka? Zašto je pogrešno da te dodirnem? Zašto ovo mora da bude tako?

"Hvala." Nasmešiš se i ustaneš. "Dakle, hoćemo li da slikamo?"

"Hajde." Ustanem za tobom i pokupim ti trenerku sa trave. 

Gledam te kako trčkaraš i slikaš stvari koje vidiš. U ruci držim tvoju mirišljavu trenerku dok te laganim hodom pratim. Izazivaš mi osmeh na lice. 

"Stani ovde!" Osmehneš se i uhvatiš me za ruku. Jedan dodir, Amela. Samo jedan dodir me je otopio. 

"Šta sada želiš da napraviš?" Kažem i primetim kako polako podižeš fotoaparat. "Amela... Ne, ne mene. Pogledaj me na šta ličim." Nasmejem se i u tom trenutku vidim blic.

Tišina.

Učitaš sliku i osmehneš se. "Savršen si." Tiho izgovoriš. Stanem pored tebe i pogledam u sliku. Vidim kako se tvoji prsti polako uvijaju oko fotoaparata, imao sam utisak da tu sliku nećeš skoro brisati!

"Dozvoli mi." Uzmem ti ga iz ruku i stanem ispred tebe. 

"Šta? Ne!" Primetiš da želim da te slikam i odmah staviš ruke kako bi prekrila lice. Slikao sam tvoj pogled. Te oči. Najlepše oči.

"Vidiš, savršeno je! Ne znam zašto si se prekrila." Kažem i pokažem ti sliku. Vidim kako ti obrazi pocrvene i to mi godi. Naime, volim kada si takva.

Zapričali smo se dok smo šetali zelenim poljem. Tvoje oči su polako postajale umorne i napolju je počelo da se smrkava. Bilo je vreme da pođemo. Nisam želeo da te vratim kući. Proveo bih s tobom još neko vreme ovde, nasamo. 

Krenuli smo ka autu kada sam primetio nešto čudno. Prozori su bili razbijeni, a guma izbušena. Nisam znao da li bih trebao biti srećan što znam da ću provesti još vremena s tobom ili da potražim balavca koji je ovo učinio.

"Leone... Vidiš li ono što ja vidim?"

"Kristalno." Izgovorim nervozno.

"Kako se to desilo?"

"Da li sam zaboravio da ti napomenem da imam lude obožavatelje?" Kažem u šali. "Ne brini se, imam rezervnu gumu u gepeku." Polako prilazimo autu dok ga ja otključavam i savijam se ka gepeku. "Ili ipak nemam." Sad smo u problemu. "Verovatno sam zaboravio da stavim od prošlog puta." 

"Leone, mrak je, šta ćemo sada da radimo?"

"Pozvaću Pavela." Izgovorim i izvadim telefon iz džepa. "Obuci trenerku, hladno je." Poslušaš me.

Sranje.

Kako da joj sada objasnim da ovde nema dometa? Šta treba pomisliti? Sigurno ću je uplašiti.

Vratim se u auto i sednem. Gledaš me zbunjeno, ne izgovaraš reč. Razmišljam šta bih mogao da uradim sada. Skoro je devet, što i nije toliko kasno, ali je napolju već mrkli mrak. Mogao bih da odem da potražim nekog, ali ne želim da te ostavim samu.

"Leon... Šta se dešava?"

"Malo smo u problemu."

"To vidim. Nije kao da prozori nisu razbijeni." Nasmeješ se.

"Ne mislim na to." Spustim glavu i rukama protrljam oči. "Nemam dometa da pozovem Pavela ili taksi. Ako bi pešačili to bi bilo nekih dva sata odavde. Mogao bih da odem, ali..."

"Ali ja ne mogu." Odgovori umesto mene.

"Ne želim da te ostavim samu ovde."

"Onda nemoj. Šta drugo možemo uraditi?"

"Ovde obično rano dolaze slikari, tako da bih mogao da upitam nekog od njih da nas poveze."

"Znači ovde u ovakvom autu ćemo sedeti do jutra?" Upitala si. Čekao sam to pitanje.

"Ne moramo. Ovde blizu se nalazi Natalijina vikendica. Dolazili smo ovde pre stalno."

Ne znam da li je dobro to što ću je odvesti tamo. 

Da li ću moći da se suzdržim? Možda.

Da li će moje fantazije i pogledi k tebi moći da se obuzdaju? Definitivno ne.

No, šta je tu je. 

"Dobro. Koliko ima da se pešači do tamo?"  Upitala si. 

Ovo je bilo lako. Mislio sam da nećeš pristati. Bilo je i logično da ne pristaneš. Pa Bože, Amela... Vodim te u kuću svoje pokojne žene. Ubija me sama pomisao na to.

"Petnaestak minuta. Sačekaj dok pokupim stvari iz auta." Okrenem se.

Tu su negde. Odavno nisam otvarao ovo. Mala kutijica sa ključevima. Privezak sa natpisom Dom u osobi koju voliš.  To je bila Natalijina rečenica. Govorila je kako se sa mnom oseća sigurno. Ja sam joj predstavljao taj dom i toplotu u njemu. 

Evo ga. Kada pogledam setim se na sve trenutke provedene s njom, ali brzo me prođe. Ne želim više da budem u tom zatvoru emocija prema mrtvoj devojci. 

"Idemo." Okrenem se i pogledam u najdivnije oči. Krenemo jednom stazom, dok Amela telefonom osvetljuje put. Mogu primetiti kako drhti od hladnoće, ali možda je to bio čak i strah. Prolazili smo kroz šumu koja je dovodila do vikendice u koju dugo nisam kročio. Jedino što joj roditelji nisu oduzeli posle smrti bila je ta vikendica. Ostavila ju je meni. 

"Dolaziš ovde često?" Upitala je i pogledala me.

Ovo mi izazove osmeh na lice. "Ne. Ovo je prvi put posle dve godine." Odgovorim.

"Mora da je teško prisetiti se posle toliko dugog vremena na sve trenutke provedene u toj kući."

Provociraš. Osećam da znaš nešto. Osećam kao da me čitaš. 

"Jeste. Teško je. Ali nisam imao druge." 

"U pravu si. Ja svakako ne bih ostala u onom autu." Osmehneš se i vidiš kako se približavamo vikendici. Stanemo ispred vrata, a ja uhvatim malo vazduha pre nego što otključam vrata.

"Izvoli." Osmehnem se i vidim kako ulaziš ispred mene. Upalim svetlo i začudim se kada primetim da nema toliko prašine kao što sam očekivao. Sve je ostalo na svom mestu čak i posle toliko dugog vremena. 

Sednem na sofu i primetim te kako mi prilaziš sa osmehom na licu. Sedneš i prebaciš noge kod mene u krilo. To me začudi, ali ti i dalje ne skidaš ni noge, ni taj osmeh s lica.

"Jako mi se sviđa ovde. Oduvek sam želela ovako nešto. Izgleda da je Natalija imala ukusa." Kažeš mi.

Hajde da počnemo.

"Natalija i ja smo kupili vikendicu posle samo pet meseci naše veze. Pokazala mi je ovo mesto i želela je da to bude naše. Naravno, ja sam je ludo voleo i složio sam se s tim."

"Baš si bio srećan sa njom."

"Jesam. Činila me je srećnim. Umela je da bude anđeo. Imala je te crne oči koje su me gledale s ljubavlju."

"Da?" Pogledaš me i približiš mi se.

"Da. Bile su slične tvojima." Kažem i izgubim se u tvojim očima.

Gledam te izbezumljeno. Onako kako ne bih trebao. Na način koji bi mogao da te zbuni ili uplaši. Ne mogu da pomognem, od početka sam znao da dolazak ovde ništa dobro neće doneti.

"Drago mi je da te podsećam na nju." Osmehneš se i prebaciš kosu na stranu. Ubijaš me.

"Da. Imate sličnosti." Zbunjeno kažem. Ne znam šta si upravo učinila sa mnom. 

"Imaš li nešto za piće?" Upitala si i ustala.

"Ništa sem vode i vina."

"Vino zvuči odlično." Odgovoriš.

Ne zvuči. Uopšte. Zvuči opasno.

Uđem u jednu tamnu prostoriju i sa police uzmem vino. Pogledam oko sebe i prisetim se kako sam voleo ovde da dolazim i ostavljam vina. Natalija bi mislila da sam bio zaluđenik.

Vratim se do dnevne i sipam u dve čaše. Ima divan ukus. 

Bože. Nije valjda? Sanjam li?

Srce mi brže zalupa, a oči pokušaju da se fokusiraju na ono što vidim ispred sebe. Natalija. Kunem se, bila si mi pred očima.

"Nisam ponela garderobu, a one farmerke su bile neugodne. Pronašla sam njenu haljinu, da li je u redu da je nosim? Ne miriše na ustajalo." Osmehneš se.

"Da... Da. Naravno." Protrljam očima i spustim pogled. 

Kako ću ovo izdržati?

Staneš pored mene i podigneš čašu vina. 

"Divno je." Kažeš i pogledaš me.  "Dakle... Kakva je Natalija bila kao osoba?"

Želiš da znaš? Baš toliko želiš? U redu.

"Bila je vatrena. Znala je šta želi. U svakom trenutku je imala odgovor zna sve."

Da li ja to vidim neprijatnost u tvojim očima dok pričam o njoj?

"To zvuči lepo. Jasno mi je zbog čega si se zaljubio." Osmehneš se i spustiš pogled. "Da li te je povredila?"

Ubijaš me ovim pitanjima.

"Jeste. Puno puta." Nemam više snage da se borim protiv tvojih pitanja.

"Kako?"

"Bilo je to pre nego što je poginula." Ne mogu da kažem da je bila prevara u pitanju. "Jako me je povredila." Kažem dok progutam knedlu. Nešto mi je zastalo u grlu, osećao sam se prigušeno.

"Hej. U redu je. Meni možeš reći." Pojavila si se ispred mene i pogledala me tim očima. Stavila si ruke na moje obraze.

"Amela..." Previše si mi blizu. Osećam tvoje grudi kako se polako stiskaju o moje. Osećam kako se polako pomeraš i pritiskaš me od struka na dole. Sve to radiš neprimetno. 

"Nešto nije u redu?" Nevino me upitaš i prebaciš kosu. Otkriješ vrat. Još uvek me gledaš dok u meni krv ključa. Ne znam da li ću izdržati. "U redu je da mi ispričaš kako se osećaš. Pokaži mi. Želim da znam. Znam kako je to biti povređen."

Bože... Činim li grešku? Moje usne gore za tvojim, Amela. Baš sada u ovom trenutku. Sve bih uradio da mogu da ih otisnem o tvoje. Da te prebacim preko ovog šanka i uživam u tvom telu.

"Mislim da..." Okrenem glavu, ili barem pokušam da je okrenem. Ti me opet rukama uveriš da neće biti lako da ti se oduprem.

Želiš da ti pokažem? U redu.

Besno te pogledam pravo u oči, no ne primetim nikakav strah. Spustiš pogled prema mojim usnama, tu mi je bio kraj. Podignem ruke i stavim ih preko tvojih obraza. Grubo spustim svoje usne na tvoje dok mi adrenalin puca. Okrenem te i stavim ispred sebe. Još uvek te ljubim i osećam tvoje usne na mojim. Jako te rukama stisnem oko struka dok ti rukama prolaziš kroz moju kosu.

Želela si ovo. Znao sam.

Podignem te na šank i gledam kako prebacuješ kosu i glavu zabaciš pozadi. Ljubim ti vrat i spuštam se do grudi. I dalje se utiskaš o mene i pomeraš se u ritmu našeg poljupca. Ruku mi spustiš na dole i teraš me da te osetim. Prstima prođem duž tvojih gaćica i primetim kako si već mokra. Osećam kako mi pulsiraš pod prstima.

Želela si me. Želela si celog mene.

"Amela... Ovo je..." Izgovorim.

"Tako dobro." Kažeš i osmehneš se.

Ne mogu. Ne smem ići dalje. Čak je i ovo bilo predaleko.

Odaljim se i pogledam te svu crvenu. "Ovo je bila greška. Oprosti mi." Kažem i okrenem se.

Mrzećeš me. Znam da hoćeš. Ali veruj mi, ovo sam prekinuo za tvoje dobro. 

Sada mi ostaje samo jedno pitanje... Kako ću dočekati jutro?