Jedna lepa uspomena, Natalija.

Pamtiću je i uvek će me podsećati na tebe. Naše upoznavanje i prvi sastanak. Upoznali smo se na kružnom toku. Polagala si za vožnju. Vozio sam motorom u tvom pravcu i namerno ti žmigao samo kako bih pridobio tvoju pažnju. Nisam želeo da ne položiš, ali želeo sam da me pogledaš. Želeo sam da vidim najlepše oči koje su tada postojale. Pogledala si me besno. Tvoje oči su govorile milion i jednu reč. Želela si da se sklonim, da te ostavim na miru. Nikada se ne bi nadala na šta sam sve bio spreman.

Jedan tvoj pogled me je podigao u nebesa. Osećaj lebdenja zaneo je moje telo i doveo me do tebe. Zablokirao sam ti put samo kako bih te naljutio. Nije mi nijedna stvar u vezi tvoje vožnje bila bitna. Uvežbano i brzinski si okrenula kružnim tokom i parkirala se podalje. To me je nasmejalo tako da sam odmah krenuo za tvojim autom. 

Znam, možda sam bio lud, možda je to sa moje strane bilo previše dečački, ali kada čoveka telo obuzme, logiku smanji, a emocije duplira, dogodi se tako nešto.

"Jesi li ti normalan?! Da li si svestan šta si uradio?!" Izašla si iz auta besna. Odmah sam sišao sa motora kako bih te dočekao sa osmehom. Pesnicama si udarala o moje grudi. Gledala si me pravo u oči, a ja sam stajao izbezumljen.

Instruktor je samo produžio pešaka. Ostavio te je samu. Sa mnom.

"Ubiću te ovog trenutka! Ko si ti uopšte?!" Još uvek si vikala.

"Ionako ne bi položila." Odgovorim.

"Šta ti znaš?" Arogantnim tonom odgovoriš. "Kako ću ovo sada samo objasniti... Jesi li svestan da ću posle ovog još jednom morati da polažem vožnju?!" Vikne i to me vrati u realnost.

"Ako znaš da voziš to neće biti problem."

Režala si. Htela si da me ubiješ. Bila si prava mala huliganka, a ja sam kao budala pao. Ni sam ne znam na šta, jednim pogledom si me kupila, Natalija.

"Da li ti znaš koliko novo polaganje vožnje košta?" Upitala si i konačno se smirila.

Išli smo dečijim koracima. Malo po malo. Svakim danom gradili i usavršavali našu vezu. Sve je počelo baš tako. Ne znam kako ti ovo zvuči Natalija, ali mene vraća u prošlost i tera me da sagledam stvari na drugi način. Samo kada bi znala kako sada gledam na taj svet...

***

Amela... Šta bi bilo da ti ovog trenutka kažem da su tvoje oči i to telo moj jedini centar sveta?

Naravno, to bi bila najveća glupost koju bih mogao da učinim.

Nema veze.

Gledaću te iz daleka i čekati. Čekaću da mi se sama predaš. Ovog puta ne idem srcem.

Način na koji gledaš Stefana mi poremeti celo telo. Osećam mržnju i ljubomoru. Sedi pored tebe i svaki put kad se nasmeje pomiluje tvoje golo koleno. Prosto me čini ludim.

"Ima li još ovog vina, draga?" Upitala je Stefanova majka. Klimnula si glavom i odmah ustala. 

"Hoće li još neko nešto da pije?" Osećam se blesavo kada ih tako zapitkujem. Piće treba stajati na stolu i svako treba uzeti ono što želi, ali sa Pavelom tu za stolom to jednostavno ne bi funkcionisalo.

Nasmejem se i uzmem prazne čaše sa stola. Pratim miris tvog parfema koji me vodi do kuhinje. Uhvatim te kako polako sipaš crno vino u čaše dok ti se obrazi polako crvene. Zamišljena si i ko zna o čemu sada razmišljaš.

Priđem ti, a ti se osmehneš čim me primetiš. Stanem iza tebe okrenut leđima kako bih ostavio prazne čaše. Lagao bih kada bih rekao da se naše guzice nisu na trenutak otisle jedna o drugu.

Okrenem se i primetim te ispred sebe. Previše blizu. Skoro sam osećao tvoje grudi kako se otiskuju na moje telo.

"Oprosti, mislila sam da uzmem te čaše." Daš mi jedan mali stidljivi osmeh. Istog trenutka ti dam prostora iako to ne želim.

"Dakle... Kako ti se dopada ovo sve?" Upitam oslonjen na šanku. Prekrstim rukama i čekam da odgovoriš.

"Zasad je dobro. Čak i previše dobro, zbog toga me Pavel brine. Zar ti ne bi trebalo da ga paziš?" Pitaš i krpom obrišeš čašu. 

Istog trenutka se opet nađem na nogama i pogledam te uplašeno. Vratim se u trpezariju i primetim baš ono što se nije trebalo dogoditi. Pavel pije iz moje čaše. Zašto ovo radi? Šta mu to znači? Njegovo ponašanje je toliko strano.

"Pavel..." Osmehnem se kako ostali ne bi primetili. "Tvoja soba, odmah." Zarežim. Možda je ovo zvučalo pogrešno, ali nije bilo zamišljeno u tom kontekstu.

Posluša me i sa osmehom krene. Sedne na krevet i zbunjeno me pogleda. "Šta sam sada uradio?"

"Ništa. Još uvek. Počeo si sa izmotavanjem, tako da je pravo vreme da te sklonim. Lezi tu i odspavaj."

"Nećeš mi ti govoriti šta da radim. Dobro sam! Pa pobogu, nisam pijan!" Ponavljao je.

"Tiše. Oni su još uvek dole u trpezariji." Izgovorim i otvorim njegov ormar. "Obuci to i spavaj." Kažem, a on me bez dalje rasprave posluša. Oduvek sam voleo to kod njega. Znao je kada je dosta šale i uvek mi je posle toga bio zahvalan.

Pola sata kasnije je Pavel konačno zaspao. Konačno sam mogao da se opustim znajući da ti neću upropastiti veče svojim dolaskom.

Polako sam silazio nazad u trpezariju i video te kako skupljaš tanjire sa stola.

"Zar je već gotovo?"

"Da. Morali su da pođu. Sutra imaju posao, kažu..." Razočarano odgovoriš.

"Bolje tako. Makar je sve dobro prošlo."

Uporno sakrivaš lice. Šetaš se od trpezarije do kuhinje i nazad. Nijednom me nisi pogledala.

"Amela?"

"Da?" Upitaš.

"Da li je sve u redu?"

"Sve je u savršenom redu." Izgovoriš dok ti se jedna čaša izmakne iz ruku i padne na pločice. Staklo se razbije i nalazi svuda po tvojim nogama. Gledam te kako besno uzdišeš i glavu pridržiš rukama.

"Amela! Jesi li dobro?" Priđem ti i čučnem ispred tebe. 

Rekao sam ti. Ja sam đubre. Umesto da ti pomognem, moj pogled se podigao i video sve što je tvoja haljina sakrivala. No, brzo se povratim. To je sebično od mene.

"Pusti to i skloni se." Kažem i pročistim ti noge od kolena na dole. Odmah se skloniš i pogledaš u nered koji si napravila.

"Oprosti, odmah ću to počistiti." Ponovo priđeš i čučneš ispred mene. Dodiruješ staklo što se meni ne svidi. Grubo te uhvatim za ruku, a naši pogledi se u istom trenutku spoje. Besni, užareni, nemilosrdni.

"Rekao sam ti da ostaviš to i da se skloniš." Zarežim i upali. Poslušaš me. "Sada mi ispričaj šta se dogodilo?"

"Zašto bi ti morao da znaš..." Osramoćeno kažeš.

"Zato što sam ja neko ko je prošao kroz mnogo toga. Ako išta o životu znam, jeste to kako je biti povređen i osećati se pred padanje." Izgovorim i odmah mi dođe da povučem svaku reč.

"Stefanova majka mi je saopštila da se moj otac nikada neće promeniti. Da je pokušao da dodiruje jednu njenu radnicu prošli dan na poslu." 

"Bože... Opet je bio pijan na poslu."

"Očigledno." Odgovoriš mi.

"Amela, pogledaj me." Izgovorim. Ne želiš da me pogledaš. "Amela." Kažem glasnije i stavim svoje ruke na tvoje obraze. "Sve će biti u redu. Već sutra ću popričati sa njim. Jutro je pametnije od večeri."

"Ne nadam se više, Leon. Ne verujem da će se ikada popraviti." 

"Moraš mi verovati." Osmehnem se i pokušam da te ne rastužim. "Obećavam." Odaljim se. "Veruj mi na ovome."